Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   22.08.2019. 09:02
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Ратибор Тривунац, активиста АСИ
Огуглао на привођења

Овде БИА, у питању је безбедност државе, морамо се видети одмах. Овим речима Ратибор Тривунац, активиста Анархосиндикалистичке иницијативе, позван је на информативни разговор дан након што су испред зграде Владе Србије и неких министарстава остављени сумњиви пакетићи за које је полиција утврдила да су пуни животињског измета, а не експлозива.


Фото Александар Димитријевић

Привођење након инцидента


Пошто сам од система проскрибован и третиран као ауторитет анархосиндикалистичког покрета већ годинама, није ме зачудио позив који сам примио прошле недеље. Тада ми је саопштено да службеници БИА захтевају да се видимо одмах. Образложили су да је у питању „безбедност државе“.  Тог дана нисам имао времена да погледам вести, па нисам био свестан чињенице да су испред зграда Владе и неколико министарстава остављени пакети са животињским изметом, који су изазвали пометњу и извели на лице места антидиверзантске јединице. Био сам збуњен када сам, суочен са неким од начелника у обавештајној служби, примио честитке за „перформанс“ који смо ми, Анархосиндикалистичка иницијатива (АСИ), наводно, током јутра извели, остављајући власти поменуте „поклоне“. Верујем да је очигледна искреност моје реакције – будући да о описаном догађају заиста нисам знао ништа – помало затекла и обавештајце који су наставили разговор у правцу спекулисања о правом починиоцу тог дела, наводећи успут да им је „неко“ скренуо пажњу да бисмо то могли бити баш ми, анархосиндикалисти.
Такво објашњење није било потребно, јер је јасно да у друштву у коме је већина политичких пројеката на овај или онај начин под контролом фракција обавештајног апарата, улогу дежурних криваца логично преузимају они који нису под таквом контролом.

Разговор  са службеницима БИА

Након првих двадесетак минута дискусије о том питању, разговор је кренуо другим током. У фокус приче доспели су методи организовања нашег покрета, у земљи, региону, али и на међународном плану. Одговарао сам – без задршке - одбијајући да на било који начин пружим служби информације које нису јавно доступне. Разговор се кретао од историје и садашњег деловања наше синдикалне интернационале, преко идејних дистинкција између анархосиндикализма и анархистичког инсурекционизма, до филозофских разматрања концепта унутрашњег непријатеља.


Дуг стаж привођења и хапшења


Годинама сам био онај коме је западала улога негативног ауторитета, „лидера анархиста“, „вође Анархосиндикалистичке иницијативе“ и са њом скопчана перфидно дозирана системска репресија којој сам и лично изложен. Први пут сам ухапшен и у притвору дуже задржан у својој 21. години, током полицијске акције „Сабља“, због саопштења анархосиндикалистичке организације – коју је тада чинила тек неколицина људи – у коме смо осудили увођење ванредног стања које је подразумевало забрану деловања синдиката и штрајкове, јасно указујући на супротстављеност интереса радничке класе и политичких пајаца.  Привођења су се даље низала једно за другим, годинама, тако да сам огуглао на њих, и почео да их, са правом, схватам као нужни део свог политичког деловања. Ствари су се додатно заоштриле од 2006. године, када ми је припала част да обављам дужност генералног секретара Међународног удружења радника и радница – најстарије радничке интернационале на свету - што сам и чинио све до хапшења и подизања оптужнице против мене за подстрекивање на међународни тероризам, у монтираном случају напада на грчку амбасаду током 2009. године. Та оптужница је резултирала тиме да смо мојих пет пријатеља и другова и ја провели пола године у зверским условима изолације у Централном затвору у Београду, али и ослобађајућом пресудом која је, под притиском чињеница, донета почетком 2010. године. Тужилаштво је уложило жалбу, на коју није било никакве реакције све до средине наредне године, када сам након протеста против одржавања у Београду највећег НАТО скупа на свету, ухапшен и осуђен прекршајно на 15 дана затвора, а уз то је против мене покренут и кривични поступак. Само неколико дана након одслужења прекршајне казне у том предмету, обавештени смо да је прихваћена жалба тужилаштва у случају напада на грчку амбасаду, и да процес, упркос иницијалној ослобађајућој пресуди, почиње из почетка. И тај процес, сада са петим судијом од његовог почетка, води се против мојих другова и мене и дан-данас. Као и процес у вези са протестом против НАТО окупљања, у коме постоји видео-снимак који јасно демантује оптужбе полиције.

Доказивање невиности

Метод је јасан: репресија ће бити вршена све док будете показивали намеру да се борите, без обзира на то да ли за такву репресију постоје правне основе. Док ви докажете своју невиност, већ сте провели сувише времена по затворима да би вам било ко било шта веровао, а финансијски и психолошки притисак који сва та суђења на вас могу да имају свакако представља добитак за сам систем. Медији имају посебну улогу у овом „намештању“, често прибегавајући најнижим облицима политичког обрачуна. Само током претходних годину дана, мој лик је стављан у невероватне контексте, од насловнице провладиног дневног листа са коментаром „Банда руши државу“, током организовања борби против новог закона о раду, до текста у једном другом београдском таблоиду, где је моја фотографија, заједно са серијом нетачних информација, поводом последњих догађаја, праћена насловом „Ко су анархисти са изметом“. Зато је проблем који у вези са организовањем слободарског радничког покрета овде искаче у први план - наметање „лидера“ покрету споља, од стране самог система, константним истицањем и покушајима дискредитације једног његовог припадника, како путем медија тако и путем голе репресије. Систем не живи у страху од синдиката којем сам припадао; снага синдиката је, услед репресије – треба нагласити податак да су чланови АСИ-ја од оснивања до данас по затворима провели више времена него сви активисти „Отпора“ скупа под Милошевићем – и низа других фактора и даље веома скромна. Но, свако ко је иоле детаљније пратио историју нашег деловања могао је установити да је системска репресија, упркос нашој малој снази, била несразмерно и нештедимице вршена над организацијом. Оно од чега систем зазире јесте перспектива коју организације попут АСИ имају.



Напуштање АСИ

Пре неколико дана, на састанку локалне групе нашег синдиката АСИ обавестио сам другарице и другове да прекидам своје чланство, и прелазим у статус пријатеља организације. Годинама се већ у организацији појављивало питање перцепције неких чланова у јавности, третирања одређених личности као лидера организације, што је замагљивало суштину деловања нашег синдиката, наших метода и циљева. У данашње време глобалног краха капиталистичког система организације које јасно и храбро заступају идеологију која је израз борбе радничке класе, против ратова, капитализма и држава, представљају највећу опасност за систем. Кроз дискусију, вођену унутар организације, закључено је да би, дозвољавајући систему и његовим медијима да путем репресије и медијских манипулација од мене производе „лидера“ нашег синдиката, нужни тренд развоја револуционарних организација био успорен, те да је једини замисливи начин на који организација у овом тренутку може бити ослобођена сенке члана који ту сенку никада није желео – моје иступање из чланства организације.

Анархиста заувек

Моје политичко деловање неће се овде завршити. Као догматични - у добром смислу речи - анархиста, анархокомунистичке оријентације, наставићу своје деловање на друге начине, и на другим фронтовима. Сигуран сам да ћу  кад-тад поново укрстити пут са организацијом која ми је обележила живот, створила мноштво другова и пријатеља, али и велики број непријатеља.



Т. Н. Ђаковић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Војислав Шешељ, лидер радикала

Ако дође Жандармерија, они бију, морам да чувам леђа. Неће бити лак посао да ме хапсе

Прочитајте све мисли
bg