Ko je Mauricio?

Ko je, dođavola, Mauricio? Mauricio je Mauricio Lupi. On je bivši italijanski ministar infrastrukture i saobraćaja. Reč „bivši“ je izuzetno bitna i za Mauricija i za ovo pisanije, jerbo je Mauricio Lupi 19. marta, ima dakle tome, podneo ostavku na svoju funkciju. Pa šta, reklo bi se. E, pa, nije pa šta. Ima još. Mauricio Lupi, bivši italijanski ministar infrastrukture i saobraćaja, ministarsku fotelju popunjavao je u vladi premijera Matea Rencija od njenog osnivanja, iliti od februara 2014. To bi reklo da je Mauricio bio član vlade koja je, takorekuć, vršnjak našeg najvišeg organa izvršne vlasti. Da se tu mogu izvući još neke sličnosti govori i podatak da je italijanska vlada, takođe zbog štednje i krize, prodavala mnoge automobile iz svog voznog parka. Ovde predmetni Mauricio nije ilustracija jedne takve sličnosti, naprotiv. Baš zbog nesličnosti se njime valja pozabaviti. Elem, Mauricio je podneo ostavku. Razlog njegove ostavke je, gledano iz naše perspektive, multidimenzionalno bizaran. Stanoviti Stefano Peroti, gigantski nafatirani italijanski biznismen, našao je za shodno da Mauricijevom sinu pokloni „roleks“ od desetak hiljada evrića i da ga pride zaposli – u nekoj dobroj firmi i za, naravno, dobru lovu. Simpatičan mu dečko bio, valjda. Uzgred, sinjore Stefano je trenutno i pod istragom, jerbo je sumnjiv za nešto malo ozbiljniju korupciju, finansijski uglavljenu među tričavih par milijardi evra ugovora za italijanske javne radove. I kad se po medijima raščulo ovo prvo – tj. da kad god Lupi junior na svom poslu gleda koliko je sati, njega tad obuzme prijatna dvostruka uspomena na čika Stefana – tata ministar je morao da podnese ostavku. Italijanski premijer je ovu odluku svog ministra proglasio za politički korisnu, a sam gest ostavke proglasio „činom velikog digniteta“. Što ti je politika, što ti je Italija. Svi u belim odelima, a okolo znamo šta je. I niko fleku da zaradi. I to nam je taj Mauricio u toj Italiji. Ali hajde da preselimo, misaonog eksperimenta radi, Mauricija u Srbiju. Par milijardi evra javnih radova bi, za početak, nestali iz priče. Jerbo mi nemamo ni par milijardi, ni javne radove. Ministrov sin bi dobio svoj „roleks“ od nekog čika-biznismena, ali to ne bi saznali mediji, jer šta ima mediji da saznavaju o ministrovom sinu ili biznismenu, sem ako bilo ko od njih dvojice nije bio sa nekom starletom ili pevaljkom na nekom splavu. A čak i kad bi mediji štagod saznali i imali hrabrosti da to i objave, ne bi to ni bila bogzna kakva vest. Nagledali smo se satova i satova na rukama i rukama, pa nam to ništa nije zasmetalo. A i ko će da zapamti i sat i biznismena i ministra i sina, kad smo onoliko toga toliko brzo pozaboravljali. I na kraju, ministar Mauricio, naravno, u Srbiji ne bi podneo ostavku. Eventualno priteran uza zid, srpski Mauricio bi se pozvao na to da ga je Premijer postavio, te da će ga Premijer i smenjivati, šta se sad tu neko drugi meša. Ili bi Mauricio slagao da je „roleks“ primio nečiji tuđi sin. Ili da nema sina uopšte, ako baš zagusti. Na kraju svega, naš Mateo Renci bi se zbog Mauricija samopožrtvovano posvađao sa: elitom koje nema; medijima koji svoju muku sa njim muče; javnošću koja skoro i da ne postoji. More, i „roleksu“ samom bi odbrusio. Šta on ima da se penje na nevine dečije ruke? Ko je, dakle, Mauricio? Mauricio je mera za udaljenost ovdašnje politike od bilo koje politike sa velikim „P“, pa makar i one tradicionalno najnamazanije. Mauricio je natpis na paketu punom suptilnih političkih tehnika, vrednosti i standarda, a koji bi bilo dobro da što pre osvane na trotoaru ispred bilo koje ovdašnje institucije ili partije. I Mauricio je, na kraju, žabarski ideal za žabe iz naše političke bare. Pa ga iz tih razloga, a posebno baš ovih dana, valja još jednom istaći u ovdašnjem mediju. Eto ko je Mauricio.