Traćenje mozgova

Niš će sledeće godine konačno dobiti novi Klinički centar ili, kako kažu zaposleni, 42.000 najsavremenije opremljenih kvadrata u kojima neće imati ko da radi. Naravno, mogli bi da primene recept iz Užica po kom je lekar od 80 godina vraćen iz penzije, ili iz beogradske opštine Palilula u kojoj su lekari opšte medicini morali da leče decu jer nije bilo pedijatara. Ali ni takva taktika nije neiscrpna u bolnici u Majdanpeku je privremeno zatvoreno dečje odeljenje zbog deficita kadrova, a u celom Novom Sadu ne postoji ginekolog za mlade, pa se devojčice šalju ili u Beograd ili kod privatnika. Na osnovu veoma traljavo vođene statistike, u Srbiji zvanično postoji i manjak i višak lekara u zavisnosti da li računamo samo onih 23.000 zaposlenih ili i onih 3.000 na birou. Ako bismo tome dodali i 530 lekara iz Srbije koji su se u poslednje dve godine zaposlili u Nemačkoj, od kojih je 67 uspelo da napravi privatnu praksu i potom pobrojimo i sve ostale koji su zaposleni u Švedskoj, Angoli, Kuvajtu... onda računica postaje jasnija imamo lekare, samo što veliki broj ili ne leči nikog ili leči neke druge ljude širom sveta.

A da će biti još gore upozorava međunarodna organizacija Heltgruper koja se bavi migracijama zdravstvenih radnika iz zemalja Zapadnog Balkana i koja je 2012. upozorila Bugarsku da postoji rizik da im ode između 4.500 i 5.000 lekara, što je za tu zemlju bio više nego dovoljan alarm. I koja tvrdi da posle decenija nestabilnosti u Srbiji i dalje preovlađuje ekonomski aspekt migracije koji je dodatno povećan svetskom ekonomskom krizom. A to u praksi obično znači da stručnjaci koji odlaze ili su već otišli iz Srbije to čine za stalno, što ugrožava čitav zdravstveni sistem, dovodi do pada usluga i onemogućava transfer znanja između generacija.

Što je ulazak u EU bliži, opasnost je veća. Recimo, u Poljskoj u kojoj su plate lekara bile tri puta veće nego kod nas, 6.000 lekara je otišlo u boljestojeće zemlje EU onog meseca kada su postali članica. Da smo deo EU sasvim sam siguran da bi nakon smanjenja plata u zdravstvu veliki broj naših lekara otišao, ali ih koči to što teško dobijaju boravišne dozvole. I pored toga mi već imamo problem sa odlivom lekara, kaže dr Dušan Milisavljević, član skupštinskog odbora za zdravstvo.

I te kako ga imamo. U poslednje dve godine Lekarska komora je izdala 1.200 sertifikata o profesionalnom statusu lekarima kojima je taj dokument potreban prilikom apliciranja za posao ili usavršavanje u inostranstvu, a prema popisu stanovništva iz 2011, ukupno 5.730 zdravstvenih radnika se nalazilo na privremenom radu u inostranstvu. I svi ti podaci su vezani za period pre štednje kada je lekarima umanjena ionako bedna plata od 600 evra. A ako se tome pridoda i drugi aspekt štednje nezapošljavanje u javnom sektoru, svima je jasno da će ne samo mladi ljudi koji ne mogu da dobiju posao, već i vrhunski stručnjaci otići za deset puta veću platu i, što je nekada daleko važnije, isto toliko puta bolje uslove.

Ne verujem da bih otišla zbog veće plate, ali bih otišla zbog sveukupnog nedostatka sredstava koji me onemogućava da pacijentu pružim najbolje. Da radim u nekoj od zemalja EU sigurna sam da bi mi poslodavac obezbedio ultrazvuk i iskoristio znanje koje imam, a ovde sedim u Domu zdravlja zatrpana papirologijom i ograničena nefunkcionalnim sistemom, bez mogućnosti da pokažem šta znam i da pacijentu pružim najbolje, kaže dr Milica Bošković, specijalista opšte medicine.

Ozbiljna studija o razlozima zašto lekari odlaze nikada nije urađena iako je u nekoliko navrata pokušano, ali se uvek odustalo zbog nedostatka podataka i utvrđenog sistema praćenja. Heltgruper je otpočelo sa prvom ozbiljnom studijom koja će trajati godinu dana, a konačni rezultati će biti poznati u junu. Međutim, na osnovu dosadašnjih analiza već se sa sigurnošću može reći koji su osnovni razlozi za migraciju lekara iz Srbije: niži prihodi, nedostatak stručnog usavršavanja, podređenost u odnosu na pacijente i kao jedan od ključnih razloga uticaj politike na zapošljavanje i razvoj karijere. Uz to istraživači skreću pažnju na još jedn problem: Srbiju karakteriše prevelika produkcija zdravstvenog kadra, kako srednjeg tako i visokoobrazovanog, nastala kao posledica neadekvatne upisne politike u srednjim školama i fakultetima. Ova pojava posledično generiše visoku stopu nezaposlenosti mladih. Ovakav trend koji se naziva i traćenje mozgova predstavlja nepovratni gubitak novca uloženog u razvoj ljudskih resursa.

Ako pogledamo podatak da se godišnje na medicinu upisuje 1.500 brucoša, onda je jasno da upisna politika nije dobro osmišljena jer je to za zemlju poput naše previše. Međutim, te brojke su apsolutno u suprotnosti sa situacijom na terenu koja pokazuje da lekara jednostavno nema u dovoljnom broju, iako nam vlast tvrdi da ima.

Predsednica udruženja UZPIDOMS (za prava izabranih doktora) prim. dr. Milica Nikolić Urošević tvrdi da u opštoj medicini nedostaje više od 20 odsto doktora koji obavljaju poslove izabranog doktora po normativima koje je odredilo Ministarstvo zdravlja, međutim Ministarstvo tvrdi da imaju višak zaposlenih i dodaje: Objasniću vam na primeru DZ Vračar koji je jedan od tih sa viškom zaposlenih : na opštoj medicini nedostaje šest doktora opšte medicine ali ima višak specijalista ORL i oftalmologa (normativ je dva, a ima ih četiri), dva doktora su na specijalizaciji iz radiologije tako da imamo tri radiologa a normativ je jedan. Naravno, broj nemedicinskog kadra je daleko iznad preporuka od 15 odsto. Uz to se broj pacijenata stalno povećava jer su građani sve siromašniji, a doktora je sve manje. Nema nas a prijem novih je zabranjen. Postoji problem i zbog upućivanja na neadekvatne specijalizacije jer tako služba opšte medicine ostaje trajno bez doktora (na specijalizaciju se doktori upućuju samo iz službe opšte medicine). Malicioznost menadžmenta ustanove je neverovatna. Zakazuje se pregled 22 pacijenta za pregled kod izabranog doktora a onda se zastrašuju doktori da moraju primiti sve pacijente koji dođu u dom zdravlja. Kada se desi propust u radu, direktor kaže da nas niko ne može prisiliti da radimo više od broja zakazanih pregleda.

Trend preuzimanja lekara iz manje razvijenih zemalja je vrlo prisutan svuda u svetu i već je bio predmet interesovanja Svetske zdravstvene organizacije koja je usvojila Globalni etički kodeks na osnovu kog ne bi smeli da se regrutuju lekari po cenu da strada zdravstveni sistem zemlje iz koje oni dolaze. Ipak, taj dokument nije ušao u široku primenu (skandinavske zemlje i Nemačka nemaju nikakav problem da dođu do vrhunskih stručnjaka u čije školovanje nisu morali da ulože), tako da o sudbini svojih lekara zasada mogu da brinu samo vlade zemalja iz kojih dolaze. Međutim, za razliku od Makedonije koja je preduzela ozbiljne korake čim je identifikovana kao zemlja iz koje lekari odlaze, u Srbiji problem nije ni definisan kao takav. Naprotiv, čak je lekarima jasno poručeno da onaj kome se ne dopadaju mere štednje, može da ode.