Miriše na bolje

Foto Đorđe Kojadinović

Plata radnika kozmetičke kompanije Nevena iz Leskovca je oko 19.000 dinara. Kažu zadovoljni su i ovakvim minimalcem, bar je redovan. Zato ne možete ne biti iznervirani kada kakav vladin službenik, makar i visoki, plaćen i od njihovih 19.000 dinara, poruči kako u Srbiji niko ništa neće da radi. Zna se ovde odavno ko ništa ne radi, kao što se zna i koliko je za to plaćen. Priča radnika Nevene samo je donekle klasično tranziciona. I to u onom delu u kome tranziciju cinično definišemo kao vreme dobitnika vreme u kojem je najviše onih koji su dobili otkaz. U ovom slučaju to je oko 700 ljudi koji su oterani ili bili primorani da odu uz bedne otpremnine. Kompletnu proizvodnju sada pokriva tek nešto više od 70 radnika. I to rade sa domaćinskom posvećenošću. Većina ih se, međutim, panično plaši privatizacije, posebno zato što su jednu turu burazerske, srpsko-bugarske privatizacije preživeli. Još jednu, boje se, ne bi.

Kada je 2007. godine Bugarin Hristo Kovački, neki kažu biznismen, sa diplomom kvantne elektronike na elitnom Lenjingradskom institutu za preciznu mehaniku i optiku u tadašnjem Sovjetskom Savezu, kupio Nevenu za 2,2 miliona evra, mnogi su se ponadali boljitku, očito prenebregavajući činjenicu da je osim prestižne sovjetske diplome Kovački pokupio i manire tamošnjih oligarha. Ovdašnji političari bili su samo ovlašćeni i dobro namireni posrednici između ovog bogataša i radnika. Tek poneko pitao se kako Kovački uspeva da hendluje poslove u fabrikama guma, konditorskoj industriji, kopanju uglja i ko zna čemu sve još. Bugarin je naime kupio više od deset srpskih kompanija, među kojima Trajal, Srbijanku, rudnik uglja Kovin

Iz svega je izašao bez ogrebotine, ali se zato skoro 2.500 radnika koji su u ovim firmama ostali bez posla teško ugruvalo. Ali, ako je tranzicija rashodovala fabrike, neminovno je ista sudbina morala da zadesi i radničku klasu, rekli bi cinici ili kakav klasik srpske ekonomske misli. Ako mislite da je preterivanje, setite se prognoze da je globalna kriza zapravo razvojna šansa Srbije.



Problemi su počeli nekoliko meseci nakon što je Kovački preuzeo fabriku. Nismo imali pojma ko je čovek, ali kada sam čuo da drži pola Bugarske, pomislio sam - pa ovaj je ko Mišković, s tim što Mišković plaća svoje ljude. Menadžeri su postali mladi, neiskusni, ali nadobudni klinci iz Bugarske. Proizvodnja je ubrzo stala, a Bugari su prodali dve Nevenine parcele jednom ovdašnjem i jednom privatniku iz Surdulice. Ej burazeru, on prodaje moju imovinu da bi mi dao neku bedu od plate. Potom su isekli 24 Nevenina kamiona i prodali ih u staro gvožđe. Kada su te pare potrošili, prodali su i mašine. Tu je bio kraj, plate su prvo kasnile, a posle ih uopšte nije bilo, priča radnik Bratislav Milošević.

Rukom upire u prozor i pokazuje zapušteni komad zemlje za koji kaže da je nekada bio najlepši park u okrugu. Priča da je tu bilo srna, fazana, ribnjak je bio ponos. Pogled otkriva da su se nekada očito fino održavani travnjak i žbunje tokom godina osušili i pretvorili u nepravilan red sasušene, iždžikljale travuljine koja opasuje jedan deo fabrike kao tiha straža, okoštala i unakažena vremenom i bolešću. Kiša koja je tog dana padala u Leskovcu samo je pojačavala utisak opšteg propadanja.

Ulazak u proizvodne pogone, međutim, otkriva čiste, dobro održavane hale u kojima se poštuju standardi koji bi važili i za bilo koju evropsku kompaniju. Osim što hale izgledaju preglomazno za broj radnika koji sada pokriva tržište skoro čitave bivše Jugoslavije i Australije.
Marina Đorđević je od početka tu. Za punih 27 godina nagledala se i dobrog i lošeg, ali period pod bugarskim gazdama naziva paklom. Nikada niste znali šta da očekujete. Plate su kasnile, otkazi su bili svakodnevna pojava, a menadžeri su vređali radnike, gađali ih pepeljaramaNeki ljudi to nisu mogli da podnesu i praktično su bili prinuđeni da sami odu, uz male otpremnine.

Nerado govore o tome kako su sa porodicama izdržali period u kome nisu bili plaćeni ili im se davao ko zna koji deo ko zna koje plate. Stid pred sopstvenim porodicama zbog nemoći da obezbede elementarnu egzistenciju, zajednički je imenitelj. Gotovo uglas govore da su preživeli zahvaljujući pomoći roditelja ili činjenici da je supružnik radio. Pregurali smo zahvaljujući mom ocu i činjenici da je kćerka kao dobar student primala stipendiju. Završila je medicinu, ali posao ne može da nađe. Uslov je partijska knjižica, priča Marina Đorđević.

Agonija sa bugarskim vlasnikom potrajala je skoro tri godine. Kada je postalo jasno da je proporcija između onoga što su doneli i onoga što će odneti u potpunoj nesrazmeri, radnici su se digli i počeli sa štrajkovima. Država je 2010. poništila privatizaciju, a zastupnik kapitala ispred Agencije za privatizaciju postao je Miljan Miljković. Zatekao sam haos. Proizvodnja praktično nije ni postojala, radnici su bili bez plata, objašnjava Miljković koji je u međuvremenu postao generalni direktor Nevene.

Dodaje da je dete Nevene, da je nakon završenog Tehnološkog fakulteta od pripravnika stigao do direktora za spoljnu trgovinu, ali da je uoči same privatizacije 2007. otišao sluteći na šta će sve izaći. Radnici su posle traumatičnog iskustva sa bugarskim vlasnikom bili nepoverljivi i prema meni iako su me znali. Jednostavno, dolazio sam ispred Agencije i to je za njih bio znak za oprez. Brzo smo, međutim, napravili novu organizaciju i fabrika je polako počela da živi.

Novi život podrazumevao je rad punih devet meseci, sedam dana u nedelji, bez ikakvog odmora. Radili smo subote i nedelje bez dnevnica, jer smo znali da jedino tako možemo da opstanemo. Da bi do kraja bili pošteni, treba reći i da je država pomogla. Omogućili su kupovinu novih mašina, s obzirom na to da su Bugari sve rasturili, priča jedna od radnica.
Ispostavilo se da, kako to obično biva, nema besplatnog ručka. Kada je 2012. godine južnokorejska kompanija Jura otvarala pogon u Leskovcu, deo zemljišta koji je pripadao Neveni prepušten je gradu, a potom novom investitoru. Ne znam, verovatno je to moglo zakonski da se opravda, ali Nevena od toga nije dobila ništa, kaže direktor Miljan Miljković.

Nema Miljković, kao ni radnici, objašnjenja za još neke stvari. Kako kažu, 2004. na volšeban način izgubili su licencu za poznatu pastu za zube kolinos, a prava je dobila subotička firma Lomaks. Deceniju kasnije na još dramatičniji način uzeto im je ono po čemu su bili prepoznatljivi u čitavom regionu. Čudnim spletom okolnosti nisu uspeli da zadrže licencu za švajcarsku kozmetičku liniju kosili, iako su skoro pola veka uspešno sarađivali sa švajcarskim partnerom. Švajcarci su tražili da se retroaktivno reše dugovi nastali u vremenu embarga. Poznato je da tada nije moglo biti plaćanja prema inostranim firmama. Dva puta smo neuspešno pregovarali, a Švajcarci su se na kraju uvezali sa našim poveriocem kompanijom Hemofor, kojima smo dugovali 600.000 evra. Nismo imali novac, tražili smo pomoć od Ministarstva finansija, ali nam je jasno rečeno da para nema, objašnjava Miljković.



Nekakvim slučajem licencu za kosili je dobila upravo subotička kompanija Lomaks. U pola glasa fabrikom kruži priča da je vlasnik subotičke firme u više nego prijateljskim odnosima sa jednim visokopozicioniranim službenikom aktuelnog režima. Istovremeno tvrde da se kosili, koji se danas može naći na rafovima veledrogerija ili hipermarketa, pravi u okolini Leskovca, u Subotici, ali i negde u Turskoj. Kažu kako taj proizvod nema veze sa originalnom formulom i tu tvrdnju potkrepljuju činjenicom da ni sami sastojci nisu identični. Sreća u nesreći bila je da je prepoznatljiva ambalaža kosilija, bokaste flašice u plavoj i roze boji, autentični i zaštićeni patent Nevene. To ih je spasilo potpunog gubitka identiteta, ali je čitava linija morala da bude preimenovana.

Koliko god stvari za ono malo zaposlenih sa ove vremenske distance izgledale traumatično, Nevena je ponovo na sopstvenim nogama, spremna za još jedan krug tranzicionog ruleta, poznatijeg kao privatizacija. Činjenica da Hristo Kovački nije odgovarao ni za jedno upropašćeno preduzeće u Srbiji u ovom trenutku nije najznačajnija. Možda bi kakav sudski proces mogao da ogreje kosti tranzicione sirotinje, ali njegova upotrebna vrednost nije veća od toga. Mnogo važnije za zaposlene u leskovačkoj kompaniji je da se istorija ne ponovi. A zainteresovanih za kupovinu ima. Rok za prodaju je kraj ove godine. Kako NIN nezvanično saznaje, procenjena vrednost je 2,3 miliona evra. Dakle, 100.000 evra više nego što je 2007. platio Hristo Kovački, vlasnik bugarske firme Bulcvat.

Vidi burazeru, vodu kuvaš i praviš pare. Činjenica je da je voda glavni sastojak u proizvodnji pasta za zube, sapuna, krema Ako to imaš na umu, uz dobar marketing ne možeš da propadneš. A sad, nadam se da će država dobro da izvaga kome nas sada prodaje. Ne bi valjalo da to opet bude neka multipraktik firma, priča jedan od radnika.
Opet, većina sa vrelim gvožđem u stomaku čeka novog gazdu. Nije im ni zameriti. Naravno da strepim. Bojim se da država to ne otalja, sada kada je rešila Železaru, priča Svetlana, radnica sa stažom od preko 20 godina.

Naposletku, ostaje nada da će biti dovoljno pameti i poštenja da se Nevena ponovo ne ustupi nekakvoj fukari sa sumnjivim poreklom imovine i estradnim navikama. Leskovačka firma mogla bi biti dobar primer i za neke druge koji još pokazuju znake života nakon privatizacije na srpski način. Ali, svejedno ostaje mučan utisak da sve to predugo traje. I što je mnogo gore, da mu se ne nazire kraj. To razvlačenje tranzicije koje u istorijsku presu sabija više od dve decenije lopovluka i pokvarenosti, ostavlja porazan osećaj da se Srbija četvrt veka kasnije nalazi na tački sa koje je i krenula, samo ovog puta sa frustracijama koje su u međuvremenu nakupljene. Ako je za utehu, Nevena ima još jednu šansu da se kurtališe i lopovluka i frustracije.



I opštine kupuju preostala preduzeća

Privatizacija propasti

Petrica Đaković

Nedovoljne i uglavnom neozbiljne ponude za privatizaciju preostalih preduzeća i predviđeni rok da se dugo odlagani posao završi naterali su radnike, ali i opštine da pronalaze solomonska rešenja. I uprkos floskuli o lenjim Srbima, zainteresovanost samo za otpremnine pokazao je tek svaki peti radnik, dok su sve glasniji oni koji bi da probaju da oporave barem neke od propalih firmi. Nije leskovačka Nevena jedini izuzetak. Ekonomisti i inženjeri nekada zaposleni u Fabrici vagona Kraljevo spremni su da pomognu firmi da iznađe put. Ako on uopšte i postoji.

Čak 23 neuspela pokušaja da se proda Beko u Svilajncu, naterala su Opštinu da se uključi u utakmicu i za 50 miliona dinara kupi taj objekat. Ovo je bio poslednji neprivatizovani pogon u Svilajncu. Zbog toga smo se odlučili da Opština kupi fabriku i onda pronađe privatnog investitora, kaže Predrag Milanović, predsednik Opštine. Nakon preuređenja fabrike, Opština je polovinu kapaciteta iznajmila investitoru iz Pariza, koji zapošljava oko 50 radnika i konfekciju izvozi u Pariz, a pre nešto manje od mesec dana ceo objekat je prodala beogradskoj firmi Union drvo, po istoj ceni po kojoj je i kupila stečajnu imovinu Beka. I kupac najavljuje da će zaposliti isto oko 50 radnika.

Ovo je možda jedini preostali model da se privatizuju manja preduzeća u lokalnim samoupravama. Beko je u stečaju više od 10 godina, a imovinu niko nije hteo. Teško da neki stečajni upravnik ili Agencija za privatizaciju mogu biti efikasniji u pronalaženju kupca od lokalne samouprave, jer ona ima najveći interes da nađe kupca. Nije nam bila namera da upravljamo preduzećem, jer je Opština loš poslodavac, nego da steknemo vlasništvo i sami nađemo kupca. Uspeli smo i oko 100 radnika je dobilo posao. Bez dinara subvencija od države.

Investitorima je najvažnije da znaju ko je titular i sa kim pregovaraju, objašnjava Milanović. On kaže da su sa zakupcem iz Pariza potpisali ugovor do 2016, te je i novi vlasnik dobio uslov da zakupce do tog roka zadrži u delu fabrike, a Opština se obavezala da će Parižanima ponuditi lokaciju u industrijskoj zoni, ukoliko se odluče da u Svilajncu grade postrojenje. Umesto da smo pravili industrijske zone na mestima gde već postoje postrojenja i fabrike koje su nekada radile, gde već postoji celokupna infrastruktura, mi smo gradili na livadi, što daleko više košta, kaže prvi čovek Svilajnca.

Jedna druga opština pokušala je da uradi slično. Bačka Palanka je za 53 miliona dinara kupila Merkur, nekada nadaleko poznatog proizvođača kožne galanterije, sa namerom da ga proda nemačkom Stratiku. Ne znamo šta je pošlo po zlu pa još nema novog vlasnika, jer odgovore iz Merkura nismo dobili.
Milanović predlaže promenu zakona, da se opštinama omogući da po povoljnim uslovim steknu vlasništvo nad preduzećima iz svojih sredina. Na pitanje da li je o tome razgovarao sa nekim iz Vlade i da li je resornom ministru predložio svoj model, odgovara: Nije tako lako doći do ministra.