Mrcvarenje i poslednji dani

Šta je to s malim, ponosnim balkanskim narodima, njihovim propalim državama i vojnim paradama?
Prošlog oktobra, vojni defile je u Beogradu održan prvi put posle mnogo godina, na proizvoljno određen datum (da bi se ugodilo visokom gostu) i po nemogućem vremenu kome su članovi vlade junački prkosili, pošto im je izgleda neko dojavio da se upotreba kišobrana ima smatrati nedopustivim znakom slabosti karaktera. Koliko je sve to koštalo nije se saznalo - mada su se neki raspitivali - ali više nije ni važno: jednom se slavi 70-godišnjica oslobođenja glavnog grada.

U Atini je pak prošle sedmice održana tradicionalna vojna parada povodom obeležavanja Dana nezavisnosti. Prvi put od 2011, građanima je bilo dozvoljeno da stoje duž rute i izbliza prate tok parade; prethodnih godina vlasti su, uz stroge mere bezbednosti, taj pristup ograničavale na završni deo trase zbog bojazni da će, gnevan zbog očajnog stanja u zemlji, okupljeni narod priliku iskoristiti da ospe drvlje i kamenje na državni vrh kao 2011. Ovog puta takva predostrožnost nije bila potrebna, budući da vlada formirana posle januarskih izbora zasad uživa ubedljivu podršku i (još) ne mora da strahuje od takvih izliva nezadovoljstva; štaviše, premijer Aleksis Cipras i drugi zvaničnici su se naglašeno potrudili da se tog dana umešaju među narod.

I da: i tamo je, kao i u Beogradu, sve proteklo uz kišu. Nekako kao u onom engleskom idiomu u kome se takođe pominju parada i kiša, a koji se prevodi kao ne bismo da vam kvarimo zadovoljstvo, ali... Dakle, ne bismo da kvarimo ničije zadovoljstvo, ali - uz dužno poštovanje za svačije osećanje nacionalnog dostojanstva - održavanje vojne parade ne čini se baš najprikladnijim u uslovima ekonomskog kolapsa države za koju se priča da bi već za koju sedmicu mogla i zvanično da bankrotira.

Jedna od tih najava neizbežnog bankrotstva - tu negde oko pravoslavnog Uskrsa - stiže i od diskreditovane konzervativne opozicije, ali to ne znači da je zato treba unapred odbaciti kao tendencioznu. U do pre neki mesec vladajućoj Novoj demokratiji tvrde, naime, kako je pitanje dana kada će zemlja potpuno stati, jer onima čija primanja zavise od države redovne mesečne prinadležnosti više neće imati od čega da budu isplaćene. Uostalom, slična predviđanja stižu i s drugih strana: i u Nemačkoj se, recimo, procenjuje da bi Grčka mogla da bude primorana na bankrot 9. aprila, ukoliko ne bude u stanju da Međunarodnom monetarnom fondu uplati ratu od 450 miliona evra koja tada stiže na naplatu. Ili 20. aprila, ako u međuvremenu ne dobije novu tranšu pomoći čije je odobravanje uslovljeno za kreditore prihvatljivom listom reformi na čije sprovođenje vlada u Atini mora da se obaveže. Ili...

U očajničkom nastojanju da osigura servisiranje duga na jednoj i isplatu plata i penzija na drugoj strani, Ciprasova vlada naterana je na nesvakidašnje poteze. Posegla je za sredstvima s računa javnih institucija i preduzeća s većinskim državnim vlasništvom; zadržala 300 miliona evra koje je Evropska unija uplatila za subvencije poljoprivrednicima; odložila namirivanje računa za sprovedene javne nabavke; pozajmice zatražila i od grčkih ogranaka multinacionalnih kompanija... Ali koliko će sve to pomoći ako se na drugoj strani procenjuje da su, recimo, poreski prihodi od januara naovamo za milijardu evra manji od planiranih, ili da se, usled straha od potpunog finansijskog sloma, od početka godine sa privatnih bankarskih računa iz zemlje odlilo čitavih 20 milijardi evra?

Dan pre nego što je NIN otišao u štampu, istekao je još jedan u nizu stvarnih ili navodnih krajnjih rokova s kojima se Grčka već dugo iznova suočava - u ovom slučaju onaj do koga je evropskim kreditorima trebalo predstaviti detaljno obrazložen program reformi koje vlada namerava da sprovede kako bi joj bilo odobren novi paket od 7,2 milijarde evra pomoći. Atina taj rok nije probila, ali je to izgleda jedino u čemu je uspela: ono što su im grčki predstavnici predstavili u Briselu vide tek kao spisak ideja umesto kredibilnog plana, dok su Nemci, kao što Nemcima i priliči, prigovorili da plan i dalje nije dovoljno detaljan, te da je neke njegove delove neophodno pretočiti u zakone pre nego što isplata bude odobrena; konačna presuda je, kao što biva, prolongirana za još koji dan, da bi se Grcima dala prilika da svoj predlog upotpune. S čime god, međutim, Ciprasova vlada da u narednom pokušaju (ili nekom potonjem, ako ga uopšte bude) izađe pred poverioce, izgleda sve manje verovatno da će se sve završiti bez velike drame. Prosto, vreme ističe.