Evropa radi protiv sebe

Foto profimedia.rs

Jedan nemački televizijski voditelj nedavno je emitovao montirani snimak, iz vremena kad još nisam bio grčki ministar finansija, na kome sam prikazan kako njegovoj zemlji tobože pokazujem srednji prst. Burne reakcije koje je snimak izazvao pokazale su koliki potencijalni uticaj može da ima jedan navodni gest, pogotovu u krizna vremena. I zbilja, galame do koje je došlo posle emitovanja snimka ne bi bilo da se sve dešavalo pre finansijske krize 2008, koja je otkrila slabosti evropske monetarne unije i dovela do toga da se ponosne zemlje okrenu jedne protiv drugih.

Kad grčka vlada početkom 2010. više nije mogla da servisira svoja dugovanja francuskim, nemačkim i grčkim bankama, pokrenuo sam kampanju protiv njenog plana da ta dugovanja otplati tako što će od evropskih poreskih obveznika da uzme ogromnu novu pozajmicu. Navodio sam tada tri razloga protiv takvog rešenja.

Prvo, novi krediti nisu toliko bili deo plana za spasavanje Grčke od bankrotstva koliko cinično prebacivanje privatnih gubitaka u bankarskim bilansima na ramena najranjivijih slojeva grčkog stanovništva. Koliko evropskih poreskih obveznika koji su finansirali isplatu tih kredita zna da je preko 90 odsto od 240 milijardi evra, za koliko se Grčka zadužila, otišlo finansijskim institucijama a ne grčkoj državi ili njenim građanima?

Drugo, bilo je očigledno da će, budući da Grčka već nije bila u stanju da otplati postojeće kredite, predviđene mere oštre štednje - čije je usvajanje bilo preduslov za odobravanje plana za spasavanje od bankrotstva - devastirati grčke nominalne prihode, i tako nacionalni dug učiniti još manje održivim nego dotad. Bilo je jasno da će, kad Grci više ne budu bili u stanju da otplaćuju svoje ogromne dugove, nemački i drugi evropski poreski obveznici ponovo morati da priteknu u pomoć. (Imućni Grci su, naravno, svoje depozite već prebacili u finansijske centre poput Frankfurta i Londona.)

Konačno, to što su građani i parlamenti širom Evrope navođeni na pogrešan zaključak time što je plan za spasavanje od bankrotstva predstavljen kao čin solidarnosti, i to što nije obezbeđena pomoć običnim Grcima - što su oni, štaviše, dovedeni u poziciju da Nemce još više opterete - neizbežno je vodilo potkopavanju kohezije unutar evrozone. Nemci su se okrenuli protiv Grka, Grci su se okrenuli protiv Nemaca; a, kako se više zemalja suočavalo s teškoćama, i Evropa se okrenula protiv sebe.

Činjenica je da Grčka nije imala pravo da pozajmljuje od nemačkih ili bilo kojih drugih evropskih poreskih obveznika u situaciji kada je njen javni dug postao neodrživ. Pre nego što se iznova zadužila, Grčka je morala da inicira reprogramiranje duga i proglasi parcijalni bankrot kad su u pitanju dugovanja prema privatnim poveriocima. Ali ovi radikalni argumenti su u to vreme najvećim delom bili ignorisani.

Isto tako, trebalo je i da građani Evrope od svojih vlada zahtevaju da odbiju da čak i uzmu u razmatranje mogućnost da privatni gubici budu prebačeni na njih. Ali su propustili da to urade, i ubrzo je taj transfer gubitaka sproveden.

Posledica je bio najveći zajam u istoriji obezbeđen novcem poreskih obveznika, osiguran pod uslovom da Grčka sledi tako striktne mere štednje da su njeni građani ostali bez četvrtine svojih prihoda, što je onemogućilo otplatu i privatnih i javnih dugova. Humanitarna kriza koja je usledila - i koja još traje - dostigla je tragične razmere.

Pet godina nakon što je prvi plan za izbegavanje bankrota usvojen, Grčka je i dalje u krizi. Animozitet među Evropljanima je veći nego ikad, a Grci i Nemci spustili su se na nivo moralističkih pridika, uzajamnih optužbi i otvorenog antagonizma.

Ova otrovna potraga za krivcem koristi samo neprijateljima Evrope. Ona mora da prestane. Samo onda će Grčka - uz podršku svojih evropskih partnera, u čijem je interesu njen ekonomski oporavak - moći da se fokusira na primenu efikasnih reformi i mera za podsticaj privrednog rasta. To je od suštinskog značaja kako bi Grčka konačno bila u stanju da otplaćuje dugove i ispunjava obaveze prema svojim građanima.

Februarski dogovor članica evrogrupe, kojim je obezbeđen četvoromesečni produžetak otplate kredita, nudi važnu priliku za napredak. Kao što su grčki lideri insistirali na nedavnom neformalnom sastanku u Briselu, taj dogovor treba hitno primeniti.

Posmatrano na duži rok, evropski lideri moraju da zajednički rade na tome da se monetarna unija preuredi na takav način da ubuduće bude podrška opštem prosperitetu, umesto što podstiče uzajamni resantiman. To je težak zadatak. Ali ako postoje snažno osećanje svrhe i jedinstveni nastup, i ako bi oni možda bili propraćeni s nekoliko gestova dobre volje, taj zadatak je moguće obaviti.

Ovo je aktuelizovana i dopunjena verzija teksta prvobitno objavljenog na blogu Janisa Varufakisa