Dosta je bilo provlačenja

Kada je evrozona formirana, njeni tvorci na umu su imali postepeni napredak ka „oblasti optimalne valute“ za koju će karakteristična biti fiskalna integracija, slobodno kretanje kapitala, te politička unija. Ali do toga nije došlo i, kao što beskonačna grčka kriza pokazuje, evrozona ostaje pritisnuta strukturnim slabostima i izuzetno ranjiva na spoljne šokove. Očigledno je da takvo stanje nije održivo. Uprkos pokušajima da se promoviše koncept koordinacije fiskalnih politika, budžeti članica evrozone i dalje su u nadležnosti nacionalnih vlasti, a članice sa severa Evrope se i dalje protive transferima iz prosperitetnijih u manje prosperitetne zemlje, izuzimajući vrlo limitirana davanja iz regionalnih fondova EU. Osim toga, mobilnost radne snage ozbiljno je ograničena jezičkim i kulturnim barijerama, te administrativnim komplikacijama. A ono što je trebalo da bude „sve tešnja“ politička unija više nema podršku javnosti - ako ju je ikad i imala - i stoga danas nije realna. Sve više komentatora - i to ne samo u anglosaksonskom svetu - dovodi u pitanje održivost monetarne unije. Neki ohrabruju Grčku da istupi iz evrozone, verujući da bi restriktivnija, homogenija monetarna unija bila snažnija. Drugi smatraju da bi grčki izlazak iz evrozone bio samo početak neizbežnog rastakanja šeme koja ne služi svrsi zbog koje je nastala. Evrozoni je dosad nekako pošlo za rukom da demantuje one koji su joj predviđali propast. Snagom gole političke volje postizan je jedan kompromis za drugim, čime se u životu održava istorijski projekt koji, u svom sadašnjem obliku, nije održiv. Ekonomske teškoće s kojima se suočava evrozona će se izvesno nastaviti, jačajući sumnje u budućnost monetarne unije - sumnje koje bi mogle da se obistine utoliko što potkopavaju sposobnost evra da funkcioniše na pravi način. Ekonomski pritisak već je raspalio antievropska osećanja u Španiji, Italiji, čak i Francuskoj; ako se takvom raspoloženju dopusti da se dalje širi, to bi moglo da rezultira istupanjem nekih članica iz Unije, s katastrofalnim posledicama po evrozonu i Evropu u celini. Prvi korak u tom smeru verovatno bi bila podela unutar evrozone, tako što bi se zemlje grupisale po tome koliko su otporne na ekonomske potrese. Kako bi u takvoj situaciji bilo sve teže sprovoditi koherentnu fiskalnu i monetarnu politiku, rizik od potpunog raspada evrozone bi se uvećao. Eventualni grčki izlazak iz evrozone značajno bi skratio vreme potrebno da se ovako nešto desi. Čini se da su evropski lideri shvatili kakve su implikacije izlaska neke članice iz evrozone - makar to bila i mala, krizom pogođena Grčka. Problem je, međutim, što su se Evropljani toliko navikli da se nekako provlače od prilike do prilike da se stvara klima u kojoj se čini kako je dugoročno rešenje i nemoguće naći. Poslednjih godina evrozona je tako promovisala nekoliko politika za borbu protiv finansijske krize, uključujući formiranje fonda za spasavanje ugroženih članica, uspostavljanje delimične bankarske unije, uvođenje strože fiskalne kontrole, te pozicioniranje Evropske centralne banke kao poslednjeg kreditora. Ali većina tih politika - s mogućim izuzetkom bankarske unije - usmerena je na to da se umanji rizik od bankrotstva, a ne na eliminaciju uzroka tog rizika. Vreme je da EU obnovi svoju sposobnost da, kao što su to bili u stanju njeni osnivači, gleda dalje u budućnost i sledi san o boljoj budućnosti na način na koji su to činili njeni osnivači. Konkretno, lideri evrozone moraju da uvedu mehanizam fiskalnih transfera od jačih ka slabijim ekonomijama. U monetarnoj uniji ekonomije zemalja članica nemaju mogućnost da samostalno menjaju devizni kurs kako bi se prilagodile promenama u nivou relativne konkurentnosti. To za posledicu ima stagnaciju cena, što onda odlaže makroekonomsku stabilizaciju i strukturno prilagođavanje, te vodi povećanju duga i nezaposlenosti u slabijim ekonomijama. Bez slobodnog protoka radne snage, fiskalni transferi su jedina opcija evrozone za olakšanje otplate dugova, a kroz stimulisanje ekonomske aktivnosti i za rast zaposlenosti. Uspostavljanje takvog mehanizma neće ići lako, budući da zahteva resurs koji današnjoj Evropi nasušno nedostaje: poverenje. Evropski sever i jug muče se da prevaziđu kulturološke razlike i nejednake ekonomske uslove koji ih sprečavaju da na sadašnju situaciju gledaju očima onog drugog. Jačanje unije moglo bi da bude od kritičnog značaja za izgradnju tog poverenja. Jedna strategija, koja bi racionalnost kombinovala s gradualnim pristupom potrebnim da se prevaziđe politički otpor, bila bi da se budžet EU konstantno povećava kako bi na kraju preuzeo makroekonomsku ulogu, promovišući stabilnost i jačajući koheziju unutar evrozone. To neće biti lako „prodati“, ali je od vitalnog značaja da se u tome uspe. n i n © Project Syndicate, 2015.