Gospodo, nešto se mora menjati

Prvi susedi, Hrvati, imaju zanimljivu tribinu koja traje pod nazivom Filozofski teatar a koja se odvija pod krovom Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Program koji vodi i uređuje Srećko Horvat dovodi u HNK aktuelna imena iz sveta filozofije, ali i sociologije, ekonomije, književnosti... Horvat kaže da su filozofija i pozorište jače povezani od veze filozofije s bilo kojim drugim medijem, a kao primere za svoju tezu navodi filozofe koji su pisali o pozorištu, poput Aristotela, Hegela i Ničea, zatim filozofe koji su sami pisali dramska dela, poput Voltera, Suzan Zontag i Sartra.

Filozofski teatar sezonu je započeo s gostovanjima bugarsko-francuske filozofkinje i književne kritičarke Julije Kristeve, sledeći gost je bio italijanski pisac Nikola Amaniti, a potom svetski poznati slovenački filozof Slavoj Žižek, čiji je dolazak rasprodao HNK, a ljudi su čak sedeli na pomoćnim tribinama na samoj pozornici. Žižek je za zagrebački HNK napisao i svoju verziju Antigone, koja će se na repertoaru naći sledeće sezone.

Postoji li filozofski teatar u Srba danas? Na ovo pitanje smo odreda dobijali negativan odgovor, pa smo postavili i potpitanje: postoji li političko-filozofski teatar u Srba danas?
Dramaturg Periša Perišić na to pitanje odgovara da postoji alternativa i ona se ogleda u najelementarnijem dramskom principu: pričanju različitih priča: Tako treba da gledamo na sadašnjost danas, zato mi se čini da takav pristup, više verzija jedne priče, dakle pluralnost naracije, naratora, narativa ima smisla. Eto, čini mi se, i validnog argumenta što Ana Tomović režira Brehta u Beogradu, a Bojana Lazić postavlja u Pirotu Fazbinderovog Žabara; što Iva Milošević režira Zmajeubice Milene Marković, a Miloš Lolić Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog nastalih u okviru projekta UTE Pali anđeo istorije i JDP-a, ili što Andraš Urban postoji i stvara u Subotici.

Perišić ne zaboravlja i naglašeni značaj društveno angažovanog teatra koji je prepoznatljiv i u drugim teatarsko-takmičarskim disciplinama, najpre na regionalnom nivou, naročito kada je reč o pozorišnom radu Olivera Frljića i Boruta Šeparovića koji su već dve godine zaredom proglašeni pobednicima na Bitefu, što govori u prilog tezi da se opšta pomama za službenim (re)valorizovanjem istorije može tumačiti i kao legitimna ali pomalo opsesivna sartrovska tendencija. Smatram da svi vrsno napisani/režirani komadi sadrže političku/filozofsku dimenziju, ona im je inherentna, baš kao i pozorištu, te im nisu potrebne lažne aktuelizacije i nasilne politizacije; zato su ta dela bezvremena, tačnije univerzalna. Stoga, ovaj dramaturg zaključuje da u Beogradu, Srbiji, treba da se igra Breht, što češće i što više. Ono što ovoj zemlji nedostaje su sveži, slobodoumni, eruditni umovi poput Brehta, Kamija, Krausa, novi Hristići, Selenići, Ćirilovi Političko i filozofsko je inherentno kako pozorištu tako i komadu, ali polemičko se dešava tek u kontaktu sa publikom, dakle - u vama!, zaključuje Perišić.

Zanimljiv je stav dramaturškinje Ateljea 212 Gordane Goncić, koja tvrdi da mi, nažalost, izgleda da ništa drugo i nemamo osim političkog pozorišta, jer je dominantno mišljenje da je jedini vrednosni umetnički kriterijum politički angažovan stav, a ne kreativnost, izvođačka umetnost, umetnost veštine u svakom smislu - lepota pisanja, lepota muziciranja, lepota igre... Kada govorimo o političkom pozorištu, kaže Goncićeva, onda obično mislimo na dramske pisce i reditelje koji svojim autorskim projektima kritički preispituju i razotkrivaju naše savremeno društvo na nasleđu Brehtovog teatra, koji nije politički angažovan samo svojim temama, već zahteva i jednu novu, dodatnu angažovanost publike. Ovi autori shvataju pozorište kao prostor političkog osvešćivanja, a ne kao sredstvo zabave i pokušavaju da stvore i edukuju novu publiku, konfrontirajući je sa sopstvenom društvenom odgovornošću. Zbog svega ovoga, Gordana Goncić pita: Da li su baš institucionalna pozorišta prava mesta za postizanje političkih ciljeva?

Zašto političko pozorište ostaje u sigurnoj zoni kulturnih institucija? Koja je funkcija ovako organizovanog pozorišta danas - sve su to pitanja na koja pozorište mora da pruži odgovore. Možda upravo tu leži mogućnost pozorišta, da svoju snagu usmeri ka analizi, kritičkom promišljanju i promeni zastarelog modela funkcionisanja koji je definisan šezdesetih godina prošlog veka (što nužno ne znači isključivo formu političkog teatra), i koji više nije sposoban da daje rešenja, niti da pruža uslove za razvoj novog i političkog pozorišta. Ako podržavamo sistem u kome je za potvrdu umetničkog statusa potrebno da se ništa ne promeni, mi administriramo estetiku jednog prošlog i propalog vremena. Da li je dobro favorizovanjem prošlosti omalovažavati budućnost i tako potvrđivati ispravnost svog političkog stava i ideološkog ubeđenja? Je l` to pozorište? I da citiramo Brehta: Gospodo, nešto se mora menjati!

Za Željka Hubača, v. d. direktora Drame Narodnog pozorišta, filozofski teatar u Srbiji je na marginama, ako se pod tim misli na ono čime su se bavili Sartr, Kami, Breht... Interesovanje javnosti za retke pokušaje da se stvori umetnički relevantno društveno angažovano pozorište je, najblaže rečeno, slabo, što je u eri komercijalizacije svima, pa i umetnicima, postalo opravdanje za izostanak beskompromisne i produktivne društveno-političke akcije. Danas je, veli Hubač, kurentna roba pamfletski pristup političkom teatru, koji je zabavljačkog karaktera. Paradoks ovog pozorišnog trenutka, zaključuje Hubač, jeste da politički teatar deluje relaksirajuće na publiku koja katarzično učestvuje u tom lako-satiričnom obračunu pozorištnika sa aktuelnim društveno-političkim glibom. Previše je onih koji su iskreno poverovali u to da pozorište nema snagu da bude središno mesto javne rasprave i promišljanja kakvim bi da ga načini, na primer, Srećko Horvat u Zagrebu. Ma koliko taj njegov poduhvat delovao kao utopistički i neučinkovit, on ipak postoji, kao što u Srbiji postoje predstave, na primer, Andraša Urbana. Slojevitost angažmana Andrašove Koštane u Subotičkom, ili pak Neoplante u Novosadskom pozorištu, vraća veru u smisao bavljenja političkim teatrom u Srbiji.

Može li o Vučiću?

Profesor Fakulteta dramskih umetnosti dr Ivan Medenica smatra da političkog pozorišta još i ima, ali filozofskog - slabo. Doduše, ni političkog nema u onoj meri: kako u Srbiji s autoritarnom vlašću tako i u celom svetu koji puca po šavovima: Simptomatično je, kaže Medenica, da na provokaciju jednog od vodećih autora političkog pozorišta kako u celom regionu tako i u Srbiji, reditelja Olivera Frljića, da bi u Srbiji radio samo predstavu o premijeru Vučiću, nijedan naš teatar nije reagovao. Doduše, nije Frljićev pristup političkom teatru jedini: u poslednjih nekoliko godina bilo je predstava u kojima su se aktuelna pitanja pokretala izborom tematski odgovarajućih klasičnih tekstova, ili različitim vidovima dokumentarnog pozorišta, zasnovanog na tragičnim sudbinama iz stvarnog života, ili na neki treći način. Ipak, čini mi se da je svih tih vidova pozorišnog promišljanja mučne stvarnosti sve manje: ne znam da li je to sindrom autocenzure, koji nam je poznat iz medijske sfere, ili ne...

Ivan Medenica je nedavno završio rad na prvom tomu antologije savremene drame na nemačkom govornom području, koji obuhvata period 1945-1968., i kao jedan od zaključaka se nameće da nam trenutno nedostaju upravo takve drame i predstave, one koje će pokretati velika filozofska i politička pitanja: o istini, pravdi, slobodi, integritetu. Danas nam je uveliko jasno da je postmoderna prerano objavila kraj istorije i da je, posle svih mikronarativa, vreme da se vratimo i odbačenim velikim naracijama.