Sumnjiva lica

Rat je, izgleda, uz sva verbalna zalaganja vlasti za konačnu istorijsku promenu obrasca ponašanja „ako ne znamo da radimo znamo da se bijemo“, sasvim prirodno stanje u ovdašnjem političkom i javnom životu. Predstavnicima vlasti kao da je ugodnije u atmosferi zaraćenosti, u njoj se bolje snalaze, gotovo kao svoj na svome. Zato je bio u pravu istoričar Andrej Mitrović, kad je rekao da rat u Srbiji nikada nije ni prestajao, nego je samo menjao forme. Definitivno, rat ovde nikada nije izgubio na žestini, bilo da se vodio oružjem ili optužbama, otvoreno ili gerilski, da se zametao između vlasti i opozicije ili prikriveno tinjao unutar same vlasti ili opozicije. U tu opštu sliku zaraćenosti, sa do tančina podeljenim ulogama - u kojima se tačno zna ko brani a ko napada, ko je logistika a ko udarna pesnica, ko prepoznaje i fiksira neprijatelja a ko zavarava tragove - uklapaju se kao u slagalicu svi poslednji događaji u Srbiji. Ostavljajući mučan utisak da se, u stvari, nigde ne krećemo, nego samo bespomoćno i jednako šlajfujemo zaglavljeni u sopstvenom blatu iz koga ne možemo da se izbavimo. I tako iz dana u dan gubimo ostatke nade da je moguće da nam ikada bude bolje. A svakom od nas, kako bi rekao Sioran, nedostaje po jedna Sahara gde bi mogao da urla na sav glas. Slika Srbije u izmešanim kadrovima: naspram socijalne iscrpljenosti i apatije, politička pregrejanost, krupne reči, visoki ciljevi i mnogo taštine. Piromani i vatrogasci na istoj adresi. Neprestano traženje i pronalaženje onih koji hoće da ponize Srbiju. Čuvari nepogrešivosti premijera koji će ga, kad dođe vreme, prvi napustiti. Tiho trošenje popularnosti. Nervoza. Inserti prošlosti zabodeni u nove projekte budućnosti. Prazan prostor tamo gde je mesto debati, kritičkoj reči, drugačijem mišljenju o kontroverznim temama u društvu, i gde bi trebalo da se uspostavlja i održava odgovornost. I onda smo došli dotle da u tom brisanom prostoru PITANJE postane najsubverzivnija delatnost. Da mu se učitavaju skrivena značenja, pronalaze tajni podupirači loših namera, pripisuju ozbiljne zavereničke ambicije, lukrativni porivi iza kojih stoje domaći tajkuni ili strani moćnici. I na kraju, u toj dugoj spirali, razotkrivenih motiva, stigne se pravo pred vrata Vlade Srbije i njenog premijera. Da, kako je to formulisao Aleksandar Vulin, najpronicljiviji lovac na sve domaće i strane mrzitelje vlasti, pokušaju da sruše Vladu Srbije i premijera Aleksandra Vučića. Lično! Zbog te opasnosti postrojile su se divizije za odbranu i uveden je pojačani nadzor nad svim sumnjivim licima. Jer PITANJE narušava poželjan model da nepogrešiva vlast komunicira sa javnošću monolozima. Koliko god se skrivali motivi i premijer tačno zna ko je glavna meta. Negodujući na pitanje novinara oko nepoštovanja procedura prilikom pada helikoptera, neprimereno je i jetko odbrusio: „Ne biste vi bili zadovoljni ni Batom Gašićem, ni Zlatiborom Lončarom. I ne tražite vi to zbog njih. Vi to tražite zbog toga da možete da kažete – taj koji ima te ministre, taj je to hteo. E to je taj Vučić.“ I tako, svako pitanje dobije isti ishod. Odakle god da krene, o čemu god da pita, o incidentu na Paradi ponosa, ministrovom plagijatu, tajnim ugovorima, poplavama, Šešelju ili padu helikoptera, PITANJE nađe put do prozrenog cilja. Uočio je to čak i predsednik države, pa se požalio Federiki Mogerini: „Mediji u Šešeljev slučaj ne treba da se petljaju jer mogu samo da pokvare. I znam ih već ko je na čijoj strani. Niko od njih nije na strani Šešelja, ali će iskoristiti svaku mogućnost da sruše Vladu.“ Ako se ukine PITANJE, onda se bez problema može ostvariti i vizija Srbije na dobrom putu, kako je zamišlja ministar pravde Nikole Selaković, da novinar postane nova verzija Balkanskog špijuna. Pa kad dobije „informaciju ispod stola“ umesto da je objavi, ode i prijavi svoj izvor nadležnim organima. Tako bi konačno bio ostvaren ideal da svi radimo za vlast. I mediji, i opozicija i regulatorna tela i nevladine organizacije. Ali brine me samo šta bi tada radio Vulin?