Diznilend

Četiri dana uskršnjih praznika uvek je asocijacija na mir i predah od opterećujućih vesti. I, što je još lepše, na kratak odmor od politike i političara. Ako je mogao Putin, uzor mnogih srpskih političara, da se skloni iz javnosti jedanaest dana, šta god da se naknadno ispostavilo kao razlog odsustva, i da to ne bude propast sveta, zaslužili smo i mi makar četiri dana bez hiperaktivnih srpskih političara. Prosto bi bilo lepo da nas ponekad puste da ih poželimo, ako je to uopšte moguće. U protivnom mogli bi da primenimo radikalnu metodu na koju nas je podsetio premijer Vučić kada je na pitanje šta misli o inicijativi da se zabrani rijaliti program „Parovi” odgovorio: Imate daljinski, neka svako gleda šta voli. To je demokratija. Ako ostavim po strani utisak da je ovom izjavom, po svemu sudeći, zadržao u medijskom životu ovu bizarnu megazabavu estradne psihodrame, premijer je sasvim u pravu oko daljinskog. Ima istine u tome da se jednim klikom možemo rešiti mazohističke zavisnosti od besmisla bilo da dolazi iz prostora lake zabave ili visoke politike. Ali ovde promenom kanala ne rešavamo problem jer nas na prvom, trećem, petom, sedmom ili sto sedamdeset sedmom čekaju uvek ista lica; obraćanja, pa repriza obraćanja, gostovanja, pa reprize gostovanja, konferencije, pa reprize konferencije. I tako mnogo puta u toku dana i noći. Tačno je, za to nisu krivi političari. Ali snose odgovornost. Nažalost, u srpskoj politici ne postoji kultura odgovornosti. To kao eho odzvanja i nakon tragičnog pada helikoptera. I nije nestao ni nakon uskršnje posete premijera pripadnicima 204. vazduhoplovne brigade, čiji su letači stradali na surčinskom aerodromu. Ma koliko se u jezičkim vratolomijama odgovornost pokušavala izgubiti u besmislenom pitanju da li je kriva vojska ili ministar što su želeli da spasu dete, ona se vraća tamo gde joj je i mesto. Odgovornost za pad helikoptera nije u cilju nego u sredstvima. Premijer Srbije je, dakle, i tokom ovih praznika bio najaktivniji političar. Sigurna sam da je kojim slučajem ministrima palo na pamet da će on i tada dolaziti u Vladu, našao bi se već neko da se istakne i pokaže kako nije usamljen u marljivosti i protestantskoj etici. Jer ovdašnji političari vole da prate u svemu prvog čoveka Vlade. Slušaju ga pažljivo i kad u govor unosi preteranu strast, jarost i oštrinu, kombinovanu sa pasažima cinizma ili filosofski mir začinjen obiljem citata umnih ljudi. Samo što premijer citira Vebera, Čerčila, Lutera, Mešu Selimovića ili Duška Radovića, a ministri ili poslanici citiraju njega. U tome je najrevnosniji ministar Vulin. Pozivajući se na reči premijera, želi da ostavi utisak potpune misaone i akcione saglasnosti što, veruje, njegovim rečima daje dodatnu političku težinu i značaj. U stopu ga prati Zoran Babić, šef poslaničke grupe SNS u parlamentu prvi metroseksualac među naprednjacima. Gotovo ni u jednom govoru u parlamentu nije propustio da podseti na premijerove reči o hrabrosti koja je potrebna za reforme. Podugačka lista ne iscrpljuje se političarima i poslanicima iz SNS-a. Vrlo aktivni su i političari iz koalicionih partija. I dok jedni citiranjem premijera pokazuju odanost i privrženost istim ciljevima, javno demonstriraju lojalnost, uvažavanje ili bliskost, drugi se njima pojačano služe kad osete da su se našli na strmoj političkoj ravni, naročito kad ožive priče o mogućoj rekonstrukciji Vlade. Citiranje premijera se tako ispostavlja kao nova tehnika preživljavanja ili učvršćivanja u vlasti. Tokom uskršnjih praznika sin predsednika Srbije Radomir Nikolić, ničim izazvan, podelio je sa javnošću snove da u Kragujevcu napravi Diznilend. Greška. Uzaludno trošenje para. Srbija u mnogo čemu funkcioniše kao Diznilend, zemlja nadrealnog. Otuda bi takav projekat bio čista tautologija. Jer, ovde je realnost fantastičnija od svake fantazije.