Tajni pakt hrvatskih komunista i Pavelića

Foto profimedia.rs

Interesovanje za one zatamnjene stranice Titovog života, odvelo me je svojevremeno njegovom najslavnijem biografu, akademiku Vladimiru Dedijeru. U Beogradu, u Zagrebu, u Savudriji, u Berg am Zeu kod Minhena, i drugde, vodio sam duge razgovore sa ovim zanimljivim čovekom.
On tada nije mogao da mi kaže sve što zna, ja tada nisam mogao da objavim sve što mi je rekao.

Posle izlaska drugog toma Novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita, posle zaglušnih aplauza i zaglušne povike, u jesen 1981, razgovarali smo u njegovom beogradskom stanu, u Kopitarevoj gradini: o nerasvetljenim događajima iz ratnih i posleratnih godina, o teoriji distance, o Jovanki Broz Zapisao sam i činjenice o jednom obijanju njegovog stana, o nenormalno čestim prekidima struje i kvarovima telefona u njegovoj istarskoj kući, o iznenadnoj poplavi, o nestajanju dokumenata, o nasrtajima na njegovu imovinu i pretnjama njegovom životu:

Tačno je da mi jedno vreme nije bilo lako i da je bitka za ovu knjigu bila teža nego bitka na Sutjesci. Tako je kazao Dedijer. Tamo smo znali gde su položaji 369. nemačke divizije i prve alpske divizije, gde neprijatelj uzima zaklon i odakle puca. A ovde se neprijatelj pojavljivao nenadano i odasvud, pa sam često morao da uzvikujem: Bože me sačuvaj od prijatelja, od neprijatelja ću se sam sačuvati! Bilo je zahteva da se knjiga zabrani kao prođilasovska, kao antikardeljevska. Udarci su počeli stizati odmah posle objavljivanja dva Titova telegrama u NIN-u, u kojima stoji kritika Hebrangovih separatističkih i nacionalističkih težnji u Hrvatskoj. Bilo je, dakle, pokušaja da se Tito cenzuriše, da se građa o Hebrangu zatomi. Bilo je udaraca i odavde iz Beograda, a ja od svog osnovnog stava i Titovog amaneta nisam mogao da odustanem

Tako je Dedijer (uzimajući mrtvog Tita za zaštitnika) branio svoje knjige, ali napadi nisu zaustavljeni.
Upravo zbog pretnji i političkih pritisaka treći tom Novih priloga nije ni izašao u Rijeci, gde su se pojavila prva dva, nego u Beogradu. Ali zaglušna povika je nastavljena, enormno uvećavajući interesovanje za četvrti tom.

Sredinom osamdesetih godina Dedijer mi je dao jednu kopiju tog četvrtog (nedovršenog) toma, tačnije nekoliko kopija. Bio je poznat po tome što je svoje rukopise neprestano menjao, dopisivao, precrtavao i proširivao, pa postojanje više verzija istih poglavlja nije bilo začudno.



Usamljeni zaverenik

Josip Broz Tito je, dakle, junak istoriografske proze Vladimira Dedijera. Spočetka izrazito pozitivan junak, a onda pozitivan i (kako mi se činilo) negativan i sve negativniji.
A kakav je junak Vladimir Dedijer, čovek čiji život liči na avanturistički roman?

Kada bi priča o tom životu bila fikcija niko, ama baš niko, piscu ne bi poverovao. Bilo bi rečeno da pisac nagomilava šokantne činjenice kako bi zaprepastio čitaoca.
Taj život, međutim, nije fikcija nego zbir nepotrebnih pobeda, užasnih poraza i neopisivih patnji.

Dedijer je u danima svoje i partijske ilegale krio Tita u Beogradu, u ratu bio uspešan tvorac Titovog mita, a posle, kad je Tito osvojio vlast u srušenoj kraljevini, bio je među vlastodršcima poznat kao strog cenzor. Pretpostavljam da je kasnije, ubrzo, počeo da se pita: ko je Tito, odakle je došao, koja i čija moć stoji iza njega? U pisanju prvog (pravovernog) toma Novih priloga naveo je Titova konspirativna imena i dao faksimile Titovih lažnih pasoša. Da li je već tada razvio u sebi izvesne sumnje? To pitanje se njemu dugo nije smelo postaviti. Neprestano je dokazivao da je istina lek i da lek treba uzimati u malim dozama.

Kad je upriličeno političko suđenje Milovanu Đilasu, velikom ideologu i velikom kritičaru režima, Dedijer je stao na njegovu stranu i patetičnom odbranom zaslužio mesto među prvim disidentima.

Prodoran i vešt, a odbačen od jugoslovenskog establišmenta, borio se po svetu za ljudska prava i svuda stvarao uticajne prijatelje i moćne neprijatelje. U nejasnim okolnostima izgubio je dva sina. Branko, trinaestogodišnjak izložen progonu zato što nosi prezime Dedijer obesio se (1959) na fasadi beogradske zgrade u kojoj su Dedijerovi stanovali. Život dvadesetogodišnjaka Borivoja završio se (tragičnim slučajem ili zločinom) u Staroj Fužini, na Bohinju. Desilo se to 1966, dvanaest godina posle Trećeg plenuma CK SKJ na kome je njegov otac zbog odbrane osuđenog i obeleženog Đilasa i sam bio osuđen i obeležen.



Tako su okončani životi dva Dedijerova sina. Treći sin, Marko, posle tih i tolikih nesreća pao je u tešku, najtežu depresiju.
Da li je Borivoj Dedijer ubijen ili nateran na samoubistvo?

Sećam se čaršijske priče koja je, kao na čuvenoj karikaturi Normana Rokvela, stigla do mnogih radoznalih ušiju i brojnih otvorenih usta. Pričaoci su saopštavali da je Borivoj Dedijer bio član međunarodnog kluba samoubica.

Takvu fabulu mogao je da izmisli mrzitelj komunista koji je hteo da kaže kako apsurdno žive novi buržuji: u rasulu porodice, u moralnom brlogu! Ali takvu fabulu mogla je da izmisli i svemoćna Udba. Ona je umela da obruka disidente. Da ih predstavi kao ljude koji su namerni da uređuju državu, a nisu u stanju da urede ni svoj dom.



Sam Dedijer je verovao da je njegovog sina ubila obaveštajna služba, jugoslovenska ili neka druga. Govorio mi je dugo o progonima koje je doživeo u Jugoslaviji, o uništenju uspomena na prezime Dedijer, o nezamislivom i neopisivom sirotovanju, o egzistencijalnom strahu Pričajući da je u njegovom slučaju primenjena osuda iz rimskog doba, damntio memriae, on je pokazao da u Titu vidi surovog cezara. Ostao je uveren da su neke nemilostive ruke usmerile njegove sinove prema tragediji. Na način zaverenika, uvek sklon mimikriji, zakleo se na osvetu. Ćutke, bolno.

Dvorska luda

Moja je namera da saznam što više nepoznatih činjenica istorije. Namera Titovog biografa, akademika Vladimira Dedijera, čini mi se, bila je da preko NIN-a pošalje poruku čuvarima Titove tapije: pokojni predsednik mu je, navodno, pred smrt naložio da objavi punu istinu o njegovom životu.

Kada je to Tito učinio?
Veoma dugo Dedijer (kao otpadnik) nije imao pristupa njegovim vilama i letovalištima, a onda je Titova veština videla u njemu najpodesnijeg ništitelja Đilasove slave na Zapadu. I zaista, opasnijeg neprijatelja Đilas nije ni mogao imati od onoga koji je pao zajedno s njim, koji ga je negda (jedini) branio i zbog toga godinama bio pod epitimijom.



Tito je Dedijera primio u Igalu 1. novembra 1978. Tada se to, navodno, desilo.
Dedijer je došao sa sinom Markom koji je bio hodajući prekor.

Razna pitanja doneo je pisac Novih priloga u Igalo, a jedno je bilo varljivo: Misli li Tito da u pisanju jugoslovenske istorije treba objaviti punu istinu? Tito je odgovorio potvrdno. I zašto bi odgovorio drukčije ako zna da punu istinu o rušenju kraljevine, o osvajanju vlasti u rasturenoj kraljevini, osim njega ne zna niko?
Odgovor je čuo šef kabineta, Badurina, i (nehotice i neželjeno) postao svedok.Znao je Dedijer da mu glavari kako je zvao državne i partijske rukovodioce ne veruju. Ali znao je i to da ih njegove poruke zbunjuju i plaše.

Da li su se njegovi sagovornici bojali istorije, budućnosti? To je pitanje koje bi nas možda dovelo do polemike.
Teško je u dugim dijalozima izbeći neslaganja, ali ponekad je bilo glavobolno ne složiti se sa Dedijerom. Ophrvan bolestima, sa DŽeksonovom padavicom i teškim oblikom dijabetesa, u trenucima sporenja ulazio je u furiozna raspoloženja i postajao neprijatan sagovornik: u mnogim oponentima (skoro u svim oponentima) video bi tada špijune, uhode Udbe ili stranih obaveštajnih agencija. Znao sam to, viđao sam to, pa ipak sam ponekad (bez rizičnih posledica) izabrao protivstav.

Samo nekoliko sagovornika primao je radosno i bez sumnjičenja, a jedan od njih bio je Miodrag Bulatović. Raspričan, duhovit i lucidan, dolazio je u Kopitarevu gradinu sa izvesnim Gacom. Albanac, penzionisani policajac koji je (pričalo se) izbegao s Kosova pred opasnostima krvne osvete, sebe je zvao prateći pa je od svoje volje pratio i štitio pisca koga je voleo.
Gac je želeo da bude besplatni telohranitelj, a Dedijeru se dopadalo pretapanje života u literaturu.

Jednom, u tom Dedijerovom beogradskom stanu, moj pogled je tražio na zidu fotografiju Eleonore Ruzvelt. Istoričar je tada ispričao kako mu je udovica američkog predsednika poverila svojevremeno šta se dešavalo uoči osnivanja Ujedinjenih nacija u San Francisku: Iza sumnjičavog i zakopčanog sovjetskog predstavnika Vjačeslava Mihailoviča Molotova išla je povorka američkih čuvara i posluge, a on se nije odvajao od svoje tašne. U jednom trenu je sa njom izveo nešto nespretno ispali su revolver i salama! Ja sam se nasmejao, a (čini mi se) svako bi se nad tom slikom nasmejao.

Dedijer se ljutnuo.
Nemoj da se smeješ! Mi ilegalci morali smo uvek imati osećaj sigurnosti koji ti daje saznanje da se svakog trena možeš uhvatiti za revolver.
Ili za salamu!, rekao sam neoprezno, nepromišljeno.

Razgoropadio se. Vikao je da su me pokvarile gradske vrdalame, da u meni više nema narodskog poštenja. Krenuo sam prema vratima, a on je brzo ustao i za njega netipično ponudio ceremonijalno pomirenje.

Posle sam (valjda) brojao do pet pre nego što izgovorim komentar koji može biti zanimljiv meni, a njega, možda, može povrediti. Sećao sam se rečenice, njegove, kojom je opisao svoj život:
Bilo je teško ginuti 365 puta godišnje, svaki dan na barikadama.
Sećam se i drugih sporenja sa Dedijerom. Jednom je, pred posetiocima, dokazivao da se Tito viteški držao prema svim svojim ženama.
Jedna od Titovih sekretarica, nastavio je, bila je sasvim mlada, tačnije maloletna, kad je ušla u njegovo naručje. Bio je rat i Vrhovni štab se zatekao u opusteloj kući, bez kreveta. Tito je skinuo jedna vrata i obavio posao, sa tom curicom, na vratima. Kasnije, do kraja njegovog života, vrata njegova bila su otvorena i njoj i njenom suprugu, ambasadoru.

Posle, kad su se sagovornici razišli, a on i ja ostali sami, nastavili smo razgovor o ženama, vratima i viteškom držanju. Uveren da je priča trivijalna, mislio sam da je treba drukčije ispripovedati.
Nisam bio u pravu.

Razumeo sam da priča ima dva sloja čitanja. Jedan bi mogao pripadati Davidu Štrpcu (ili modernim dvorskim ludama), a drugi ozbiljan i preozbiljan kazuje da je Tito bio beskrupulozni zavodnik; da je zbrinjavao svoje ljubavnice; da je muževima tih žena, sledstveno njihovim zaslugama u ljubavnoj postelji, davao važne položaje u državi.
Dedijer se nije ni libio da sebe nazove dvorskom ludom. Ovako je pisao prijateljima, Olgi i Tanasiju Mladenoviću, 17. novembra 1985:
Bijem se kao Budalina Tale pa Vam šaljem neke papire o tim mojim vetrenjačama. Bio sam na italijanskoj televiziji pa me pitaju kako da me predstave, a ja kažem: Ja sam bio dvorska budala na jednom balkanskom dvoru. Pa kao svaka dvorska budala mnogo sam trućao, te sam dobio nogu u guzicu, i evo me sada kod vas.



Bakarićevo ime pod embargom

Jednu od najčuvanijih tajni u Titovoj državi Dedijer nije uneo ni u drugi ni u treći tom Novih priloga, a nije tu tajnu poverio ni meni, u prvoj polovini osamdesetih godina, kad sam pisao knjigu Rat i mir Vladimira Dedijera. Tajna se nalazila u takozvanoj Ilekovoj torbici, a Ilekova torbica je dopremljena iz Italije.

Drago Ilek, ustaški pukovnik, bio je (posle Dide Kvaternika) šef ustaške službe bezbednosti. U jednom logoru kraj Rima on je na kraju rata zajedno sa ustaškim potpukovnikom Ivanom Tomićem čekao rasplet evropske drame. Čuo je da Tomić u oficirskoj torbi, osim papira, nosi nakit i zlato koje je dobio od Pavelića. Ustanovio je (prema Dedijerovim saznanjima) da je Pavelić dao Tomiću sedamnaest dukata više nego njemu, pa je otrovao Tomića i uzaptio torbicu.

Ta torbica je zatim pohranjena negde u Beogradu. U njoj se nalazio ugovor koji su 17. aprila 1941, samo sedam dana posle osnivanja Pavelićeve Božje države, NDH, u ime ustaša potpisali Mile Budak i Mladen Lorković, u ime komunista Andrija Hebrang i Vladimir Bakarić.
Tajna diplomatija je prethodila tom potpisivanju.

Prvo je ustaša Juco Rukavina, Hebrangov drug sa robije, dao saglasnost za osnivanje Komunističke partije Hrvatske i prosledio je Paveliću. Zatim je u pregovorima sve utanačeno. Komunistička partija Hrvatske, legalno, ulazi u politički život zemlje, a komunisti, zauzvrat, neće preduzimati nikakve akcije protiv novostvorene države.
O nagodbi se opširno pričalo na saslušanju LJube Miloša i grupe ustaša uhvaćene 1948, ali ti delovi stenograma nikad i nigde nisu objavljeni.

Sadržaj Ilekove torbice znao je Josip Kopinič. NJegov biograf, publicista Vjenceslav Cenčić kako piše Dedijer u četvrtom tomu Novih priloga dobio je dozvolu da objavi sve osim imena Vladimira Bakarića.
Bakarićevo ime bilo je pod embargom.

Dedijer se, naravno, nije zadovoljavao posrednim saznanjima. Hteo je da vidi Ilekovu torbicu i da pročita dokument koji je odobrio Ante Pavelić.
U pismu Petru Stamboliću, čelniku srpske i srbijanske politike (27. aprila 1987), Dedijer optužuje beogradske političare kao saučesnike u skrivanju zločina. Tvrdi da srpski glavari šajločki trguju mrtvima i ćute o Jasenovcu da bi dobili hrvatsku podršku za nevolje sa Albancima na Kosovu i Metohiji, za suzbijanje autonomaša u Vojvodini.

A Hrvati šta rade, Bakarić šta čini?
Dedijer, u tom pismu, citira Vladimira Bakarića koji mu je rekao da su svi srbijanski komunisti isti: Malo ih počešeš, pa se ispod crvenila pojavi koža Svetog Save.
Dedijer naglašava da je Bakarić zaboravio šta su učinili srpski komunisti. Sa Dražom Mihailovićem, vođom velikosrpske buržoazije, uhvatili su se ukoštac, zaklali ga zubima, pokazujući time da su opredeljeni za Jugoslaviju, zemlju ravnopravnih naroda.



I ovako, u pismu starom Stamboliću, nastavlja Dedijer:
Istovremeno su Bakarić i Hebrang na dan 17. aprila 1941. potpisali ugovor s Lorkovićem i Budakom o stvaranju Komunističke partije Nezavisne Hrvatske...
Opet se naslanjajući na mrtvog predsednika, Dedijer dodaje da je i Tito osudio takve sramne akcije. Ne kaže da je Titova osuda, ako je to bila osuda, stigla znatno kasnije, tek u junu 1941, u listu Srp i čekić. Tito se tada odgovarajući na pitanje da li ćemo se danas razjediniti i rasparčati svoje snage izjasnio za jedinstvenu Komunističku partiju Jugoslavije.

Dalje, piše Dedijer Stamboliću o ugovoru od 17. aprila 1941:
U Ilekovoj torbici se nalazi original tog dokumenta, a Ti si, dok si bio na čelu države, doneo odluku da se taj dokument drži u najvećoj tajnosti. Neka ti je nazdravlje.
Ti si, Pero, dobar poznavalac naše istorije, naročito 19. veka. Znaj da se ništa ne može sakriti pod kapom nebeskom, ma koliko vlast pretila, gušila istinu

Ja ti savetujem, kao čovek s velikim iskustvom, kako se pišu memoari: otvori svoju dušu, zabij prste u rane svoga srca, jer samo ako sebe vidiš u kontekstu istorijskog procesa, onda možeš i da osvetliš istorijski proces. Istorija od Tebe očekuje da odgovoriš kako je uništen cvet KP Srbije, Ti neposredno znaš kako je likvidiran Blaško Nešković, zatim Crni Žujović, pa Aleksandar Ranković... Ti si učestvovao u strašnom pokolju srpskih kneževa 1972. godine. Posle si sredio svog rođenog kuma Miloša Minića i konačno Dražu Markovića da bi danas u svom ćepenku u Srpskoj skupštini sedeo i odlučivao i o najmanjim sitnicama u Srbiji. Kako Ti se ne dosadi, skini već jednom svoju odumrlu ruku s guše mlađih kadrova u Srbiji.
Ako poslušaš moj savet, Tvoji memoari će dostići slavu Ispovesti Svetoga Avgustina, Žan Žaka Rusoa, Hercena i mnogih drugih poštenih pisaca.

Meni je malo ostalo od života. Bolesti me dave, skoro svaku noć čujem šum krila anđela smrti. A sada mi je lakše, moj tužni Pero, druže iz Užica iz slavne 1941. godine, kada smo toliko zajedno radili. Napisah ovo i spasoh svoju savest.

Kerestinac kao dokaz

Upitao sam Dedijera da li su Hebrang i Bakarić mogli pregovarati sa ustašama bez Titove saglasnosti. Mislio sam: kakav bih novinar bio ako ga to ne pitam?! Ali, umesto odgovora, dobio sam teško, teško ćutanje.

Kasnije, Dedijer mi je pričao ono što je očigledno saznao od Josipa Kopiniča: U Kerestincu su tamnovali neki od najistaknutijih komunista u Hrvatskoj i mogli su biti oslobođeni, svi, u jednom periodu kad je zatvorska kontrola bila slaba, kad je hapšenike čuvao jedan jedini stražar.

Nisu oslobođeni, naglašavao je Dedijer, jer važila je nagodba koju su sa ustašama sklopili Hebrang i Bakarić: nema akcija protiv Pavelićeve države! Docnije, kad je preduzeta akcija oslobađanja, sve je pošlo po zlu i komunisti su pobijeni.

U drugoj prilici Dedijer me je obavestio da je o kerestinačkom slučaju vođena istraga, da ju je vodio Blagoje Nešković. I da je Nešković o pregovorima od 17. aprila dao ovakvu izjavu: Da nije bilo Vokšina (konspirativno ime Josipa Kopiniča), koji je podmetnuo leđa, bila bi stvorena partija za čije se uvođenje u politički život Nezavisne Države Hrvatske založio i sam Ante Pavelić. To je značilo: hrvatski komunisti bi se odvojili od Komunističke partije Jugoslavije i postali politička snaga lojalna Pavelićevom poretku.
Zapisao sam, dakle, važnu i prevažnu epizodu iz istorije hrvatskog separatizma.



Zanimljivost jednog podsetnika

Sprečen (zbog problema sa vidom) da to sam učini, Dedijer me je jednog dana početkom 1985. zamolio da prema njegovom diktatu zapišem teme kojima će se baviti, unoseći poslednje dodatke i neophodna razjašnjenja, u stvari završavajući pisanje četvrtog toma Novih priloga. Evo kako izgleda taj podsetnik:
Kritika državnika posle njihove smrti. Institut Damntio memriae. Ruzvelt, Čerčil, De Gol, Staljin, Mao, Tito.
Čistke u SSSR-u i Španiji.
Kritika Titovog načina vođenja rata. Sutjeska i Drvar.
Struktura partije.

Kako se Tito odnosio prema svojim prethodnicima?
Zašto je preuzeo obavezu kralja Aleksadra I Karađorđevića da krštava svako deveto dete u porodicama Jugoslovena?
Rituali. Protokoli. Nesvrstavanje i Titova megalomanija.
Da li je Tito pokušavao da vidi sebe u vremenu i prostoru?
Način života: trošili smo više nego što smo stvarali.
Zaduživanje zemlje.

Tito je verovao da će vladati večito. NJegovo protivljenje da se reši pitanje nasledstva i njegovog naslednika.
Nacionalna politika u Jugoslaviji.
Muslimani i nesvrstanost.



Erozija prvobitne partizanske etike. Poklanjanje slika iz Narodnog muzeja.Greške u odnosu na seljaštvo. Kupovina intelektualaca.
Titov način obračunavanja sa protivnicima. Proganjanje ljudi, stvaranje i pobeđivanje neprijatelja.

Titov stav prema ibeovcima i Golom otoku.
Novi dokumenti o Andriji Hebrangu.
Tito i Jasenovac.
Moja evolucija: od najveće odanosti i stvaranja kulta do zasnivanja kritičkog i objektivnog stava prema Titu.
Citirao sam ovaj podsetnik kako bi čitalac uočio ideju i razumeo cilj.

Za svođenje računa Dedijeru su nedostajali odgovori iz sovjetskih, zaključanih arhiva. Arhiv Kominterne je trebalo da mu kaže: po čijem nalogu su ubijani Jugosloveni, levičari, u sovjetskom termidoru? Ko je osuđivao na smrt Jugoslovene u Španiji, za vreme građanskog rata?

Služeći se Ezopovim jezikom, on je u drugom i trećem tomu Novih priloga nagovestio šta će čitalac naći u četvrtom. Namerno je ostavio te knjige neuređene, kao nekakve svaštare, bez registra imena i drugih registara, bez napomena i objašnjenja, kako se lovci na političke greške ne bi snašli u njegovim rebusima. Umro je 30. novembra 1990. u Bostonu, u američkoj državi Masačusets, i četvrti tom Novih priloga ostao je najčuvenija neobjavljena knjiga. Da li sve to umanjuje značaj njegovog pisanja o Titu?
Ne. Govorio je, veoma često, pred smrt, da će u Novim prilozima mlađi istoričari videti šta da traže i gde da traže.