Inventar bede na prodaju

Foto Goran Srdanov

Lim

Autobus zaglavljen pred semaforom kraj Pravnog fakulteta može da vidi pogurenog, sedog, ali ne i odrpanog Beograđanina koji pored Tašmajdanskog parka hoda sve sporije. Čovek se zaustavlja pred žičanom kantom. Iz nje vadi limenku energetskog pića i baca je na asfalt. Jedva podiže nogu da je izgazi, a čini to metodično, vrh, pa dno, da je upristoji za prodaju. Stavlja je u vreću i odlazi kad i autobus. Ta jedna limenka ne vredi ništa. Jedino ako sakupiš kilograme, možeš da dobiješ nešto u reciklažnom centru. Koliko duboko moraš da padneš, kada ti je ta jedna limenka vredna?, pita se putnica. Pad je merljiv i time što izvor hrane, odeće i zarade za građane nisu samo veliki metalni kontejneri, već i male žičane korpe.

Karton

Komentatorka iz autobusa 33 bila je možda jedina koja je pređašnjem prizoru iz centra grada posvetila više od lutajućeg pogleda jer je skupljač limenki uobičajen gradski kadar koliko i prosjak. Bulevarom kralja Aleksandra nikad se ne mora hodati više od nekoliko minuta pre nego što se čuje molba za dinar. Za deset ili dvadeset dinara, zapravo, pošto se i dinar krza kao odežda prvog prosjaka čekinjasta brada divlja pod molećivim pogledom preliva se na maskirnu bluzu iz vojnih viškova, a sav je taj jad oslonjen na štaku. Konkurent nikad nije previše daleko. Obučen je kao monah, ima blaženo lice monaha, u rukama mu je karton sa natpisom Pomozite monahu da bi bog pomogao vama, a da li je zbilja monah, ostaje upitno. Bio, ne bio, ne valja. Ako je autentičan, čak i najuglednija, najveća, najmoćnija firma u Srbiji ima problema sa prehranom zaposlenih. Ako je lažan, Beograd više nema ni sitnine za svoje bednike, pa se moraju prerušavati. Prosjaci se inače dele u dve psihološke škole jedna smatra da je bolje da činija bude prazna kako bi se prolaznik dublje sažalio, a druga se poziva na bihejvioralnu nauku, to jest na fenomen hvatanja u kolo (bandwagon effect) i tvrdi da činija treba da bude što punija jer će čovek lakše učiniti nešto što je drugi već učinio. Crnorizac na prvi pogled pripada prvom pravcu prosjačke misli, jer mu je kamilavka prazna, mada na pitanje ima li kakvog ćara kaže da poneko da ponešto. Ostaje činjenica da na Veliku subotu, u jednoj od najprometnijih ulica grada sa dva miliona mahom religioznih stanovnika, monah koji prosi u kapi nema ni dinara.

Platno

Simbolike ne manjka ni u Novom Beogradu. Na uglu Bulevara Milutina Milankovića i Ulice antifašističke borbe donedavno je trulilo Potemkinovo selo replike predratnih Terazija. Čim je srušeno, na njegovom je tlu niklo prirodno gradsko rastinje divljeg buvljaka. Dragan, pedesetogodišnjak, na čaršavu nudi crevo za tuš, raspareni porodični servis, dečji sintisajzer, aspirator. Odeće ima kao u Crvenom krstu.
Ne znam da li sintisajzer radi, ali aspirator radi kao zmaj. Iz moje kuće je sve.
Roba iz Draganove kuće mahom se može platiti apoenima koji drugde služe gubljenju, a njegov kolega na čaršavu nudi i konzerve tunjevine ugrejane u mikrotalasnoj pećnici prvog prolećnog sunca. U starom Beogradu priče su takođe stare. Pored Bajlonijeve pijace a mogla bi biti Kalenićeva, Cvetkova, bilo koja Nešu, takođe pedesetogodišnjaka, u subotu su tri puta obilazili komunalci. Nezgodno je kad dođu.
Ovo jeste malo ruglo, znaš, ali pusti, bre, ljude; bolje nego da idu da kradu. Jednom sam četiri porcelanske figure polomio dok sam ih na brzinu pakovao. Žao mi je psa, duša me boli, to mi je od babe ostalo, sve je staro u p.m. I vetar mi ih je lomio.
Neša je automehaničar. Specijalizovao se u Minhenu. Imao je četrdeset dva radnika. Danas ima sina u NJukaslu, ćerku u Đenovi, neplaćenu komunalnu kaznu od 3.500 dinara i prašnjavi vibrator izložen na betonskom bloku koji mu služi kao tezga.
Ni dvesta dinara danas, ni za cigare. Sve se naposletku proda, samo ako si fleksibilan na cenama, odaje tajne zanata.
Ako cenim stvar petsto dinara, a vidim da ćeš dati sto pedeset, dvesta dinara, nosi; bolje nego da mi stoji. Pre nekoliko dana vidim da je devojka ostavila dve knjige pored kontejnera. Priđem, vidim nešto nemačko, debelo. Samo što sam ih uzeo, nije prošlo petnaest minuta, dolazi čovek, gleda. Lupim cenu, četiristo dinara, on uzdiše. Kažem: ,Reci koliko ti nije mnogo. Veli: ,Neću da te ucenjujem Da ti dam dvesta pedeset dinara? Daj i nosi Kad te oće, oće, a kad te neće, kao danas
Tako su za 250 dinara otišle knjige koje su mogle biti i decenijama stari oksfordski medicinski priručnici, takođe viđani na čaršavima duž Bajlonija. Nekada odu i besplatno.
Ceo dan imam osećaj da mi nešto fali; tek sad vidim neko mi maznuo igračkicu.
Nikada nisi toliko bedan da ne bi mogao da budeš i pokraden. Dan nakon razgovora, Neši je neko maznuo još dve pune kese porodičnih uspomena.

Metal

I Rakovica je samo uspomena. Ako nije radnička opština, ona uopšte ne postoji, služi popunjavanju mape Beograda. A danas u njoj ne čangrlja alat, samo tramvaji. Preko puta pokojne industrijske zone, duž tračnica su drvene barake i deponija koja grabi ka kolovozu. Iz jedne izbe izlazi porodica, deca odmah pitaju za dinar. Dečak i devojčica, petogodišnjaci, recimo, hvataju se metalnih cevi, i dečak kaže: Daj neki dinar ili ću da je udarim. Nota bene: nije rekao da te udarim, već da je udarim, što pokazuje napredno poznavanje psihologije. U bedi se brzo odrasta, a brze su i noge, što dokazuje devojčica. Čuvena fabrika Rekord sada je niz očerupanih hala, izvaljenih okana i od muke prslog stakla. U portirnici su izbledeli posteri koji slave rad i ženske obline, a od aktuelnog, tu je obaveštenje Stečajna uprava nalazi se na Terazijama, bele rade, maslačci i đubre, i transparent na zarđaloj ogradi koji slavljenički najavljuje 26.700 kvadratnih metara prodajnog prostora, 40+ prodavnica, 820 parking mesta, otvaranje u oktobru 2016. Transparent jedino ne kaže šta će to Rakovičani da parkiraju na 820 parking mesta, čime će da kupuju u više od četrdeset prodavnica i kog će vraga uopšte da traže u tih 26.700 kvadratnih metara prodajnog prostora. Jad se vinuo do veličanstvene, književne ironije zahvaljujući plakatima polepljenima duž ograde, na kojima piše da ne postoji veća vrednost ni radost od borbe za modernu i uređenu Srbiju. Potpis, osmeh, a iza raspad, tako je u Rakovici već četvrt veka. Naspram derutnog kompleksa IMR-a, u kome je u zarđalim buradima niklo neko prkosno rastinje što će valjda biti i politička metafora printing centar se cakli kao da je upravo izvađen iz kutije. Tako je pusti proizvodnju, štampaj plakate. Nekada kaže mapa u fabričkom krugu tu je bila hala sedam, aneks pet, institut, čistionice, radionice, livnice. Tih -ica sada nema, zamenile su ih udžerice, a njih nikad nema na mapama, iako su od mapa stvarnije. Kruna je ipak bilbord. Da li je neko bio izuzetno glup ili iznimno bogat smislom za ironiju, teško je reći, no mrtvu industrijsku zonu Rakovice u svakom slučaju natkriljuje reklama za ovogodišnji beogradski sajam automobila. NJegov slogan je Mesto na kome muškarci plaču.



Papir

U rakovičkom hramu na ikoni Svetog Pantelejmona leži jedan dinar, dva bakrenjaka iz parabole o sirotici. Trogateljne biblijske skaske u Beogradu se ostvaruju. Ima ih i na banderama, rakovičkim i drugim: Otkup neotvorenih flaša svih vrsta alkoholnih pića; Kupujem ordenje i medalje; Kupujemo kosu. Prvo prodaš šta su ti poklonili, potom šta si zaslužio, najzad i sebe. Među automobilima u Bulevaru oslobođenja šeta čovek sa kačketom u ruci. Deluje jednako flegmatično spram mogućnosti da mu udele i da ga pregaze.
Možeš goniti nesrećnike iz nehigijenskih naselja, možeš terati prodavce polovnih vibratora, možeš dizati makete i replike, možeš možda sakriti i sav zgažen lim, iskrzan karton, prljavo platno, rđajući metal i izbledeo papir, ali ne možeš da sakriješ da su i Beograđani polovni i na prodaju.