Na parove razbroj’s

Propast doktrine ONO i DSZ (za mlađe čitaoce – Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita) označio je propast mnogih stvari, a na prvom mestu države u kojoj je doktrina bila na snazi. Istim tim mlađim čitaocima, koji ne pamte ta vremena, dugujem pojašnjenje. Doktrina ONO i DSZ zasnivala se na ideji o „naoružanom narodu“. Na papiru, ONO i DSZ se doimao razumno, pa i zastrašujuće, malo ko bi se – tako su računali ondašnji stratezi – usudio da nasrne na oružanu silu od dvadeset miliona duša. Sledstveno, niko nije ni nasrtao, ali su u jednom momentu „naoružani narodi“ naoružanost iskoristili da se međusobno poubijaju. Kao posledica tog obračuna nastale su državice u kojima je svako prisećanja na bivšu Jugoslaviju nedolično, a u nekima od njih bi, kako stvari stoje, moglo biti i kažnjivo. Ostavimo mi po strani ONO, a fokusirajmo se na DSZ, društvenu samozaštitu, dakle. Šta je to bilo? Ukratko, jugoideolozi su polazili od premise da radni ljudi i, uopšte, građani ne bi trebalo da budu pasivni subjekti koji gledaju isključivo svoja posla, nego su im propisali niz dužnosti od opštedruštvenog značaja. Građani i radni ljudi su, sledstveno, bili u obavezi da zveraju oko sebe i da uočavaju nepravilnosti i svakakva „neprijateljska delovanja“ i da uočeno promptno prijavljuju „gde treba“. Nije u to doba bilo lako nepravilnostima i neprijateljima. Dobro, de, događalo se da zbog preterane budnosti ograjiše i poneki nedužni svat. Ali sve u svemu – da se naši narodi i narodnosti nisu pokarabasili – još uvek bi živeli u miru i relativnom blagostanju. Čini mi se da smo se olako odrekli doktrine ONO i DSZ i pomalo naivno sve društvene poslove poverili našim (navodno) demokratskim vlastima, toliko demokratskim da – bar načelno i bar za javnost – zaziru od bilo kakvih intervencija u takozvanim medijima. Sloboda medija, sloboda uopšte, sve je to sjajna stvar i sjajna tekovina ovoga posrnulog sveta, ali se u sveopštem postjugoslovenskom oslobađanju smetnulo s uma da se i slobodi moraju postaviti neke granice. Jer u suprotnom – slede anarhija i rasulo. Mlađim čitaocima, odraslim u „slobodi“ i „demokratiji“, ovo će se svakako učiniti preteranim, ali ja, odgojen u duhu ONO i DSZ, rijaliti program nazvan „Parovi“ smatram otvoreno neprijateljskom delatnošću. Da ne dužim. Država koja dozvoljava da se na televiziji sa nacionalnom frekvencijom svakodnevno (i povazdan) emituje program (može li se to, uopšte, tako nazvati) u kome nema ničeg osim pornografije, nasilja i prostakluka, ne bi trebalo da računa na neku naročitu budućnost. Neka idu i takvi programi – nemam ništa protiv – ali neka idu na mestima za perverzne sladokusce, na kablovskim televizijama i na deep internetu. Jer, ako se ovako nastavi, a sve ide u tom pravcu, nije daleko dan kada ćemo na televizijama gledati direktne prenose grupnih silovanja i ubistava. Kada su onomad u „Parovima“ baš prekardašili, neka je državna ustanovica stidljivo reagovala, pa zabranila emitovanje na 24 časa, da bi se potom sve nastavilo u istom, a možda i gorem stilu. Zaista ne znam nijednu državu, bar ne u Evropi, koja ravnodušno gleda na nesputanu propagandu sociopatologije, bezobzirnosti, nasilja i najnižih strasti i koja u tupoumnosti previđa da ta propaganda podriva i same temelje države koja – po definiciji – postoji upravo da bi sputavala i ograničavala ono što „Parovi“ podastiru ovdašnjoj javnosti. Ništa manje neprijateljsko nije ni delovanje naoko „prijateljskih“, bajagi patriotskih medija, koji u nesposobnosti da naprave dobre novine, do u beskonačnost recikliraju osećanje poraženosti, osujećenosti i čemera i koji (maltene u sadističkom maniru) ovdašnju populaciju na dnevnoj bazi „podsećaju“ na sve poraze, sve žrtve i sva razaranja, od Kosovskog boja naovamo. Jedna je stvar ne zaboraviti mračne stvari, sasvim je druga stvar misliti na njih opsesivno i svakodnevno. Konačno, patriotizam bi trebalo da bude zaceljivanje rana, a ne sipanje soli u njih. Sve, međutim, češće pomišljam da našim „demokratskim vlastima“ zapravo odgovaraju i patološki „Parovi“ i patološki patriotizam.