Hiperprodukcija „lepih vesti“

Foto Đorđe Kojadinović

Svaki građanin u Srbiji zna da je bolje da mu je minus na tekućem računu 21.445 umesto 55.700 dinara. Ali svaki građanin takođe zna da bi bilo najbolje da minusa uopšte nema i da će izaći na zelenu granu tek kada vrati sve dugove i uravnoteži prihode sa troškovima. Zato se malo ko od njih hvali minusom, ma koliko mali bio.
Za razliku od građana, zvaničnici su za neviđeni uspeh proglasili što je manjak u budžetu za prva tri meseca sveden na 21,4 milijarde dinara, iako su u dogovoru sa MMF-om sebi postavili mnogo širi okvir od 55,7 milijardi. Da se razumemo, to na prvi pogled jeste veliki uspeh. Pogotovo što je za prva tri meseca prošle godine minus bio 71,8 milijardi dinara, a i 2012. i 2013. je u prvom kvartalu država pravila manjak od oko 50 milijardi.

Ne skrivajući zadovoljstvo stanjem u budžetu, ministar finansija Dušan Vujović je uoči prolećnog zasedanja MMF-a i Svetske banke od 13. do 21. aprila u Vašingtonu poručio da Srbija ima čime da se pohvali, jer je deficit smanjen dva i po puta, zahvaljujući boljim prihodima i manjim rashodima.

Muštuluk da stvari u javnim finansijama stoje bolje nego što su se i najveći optimisti nadali prvi je članovima Fiskalnog saveta i građanima uhvatio premijer Aleksandar Vučić. On se još početkom marta, na Biznis forumu na Kopaoniku, pohvalio suficitom u prva dva meseca i tada lansirao tezu da bi, ako se tako nastavi, Vlada i pre kraja godine mogla da predloži MMF-u da se plate u javnom sektoru i penzije vrate na nivo pre njihovog smanjenja. Time je, čini se, duh pušten iz boce, iako nema nijednog ekonomskog razloga za to. Ali, to je već problem sa kojim će morati da se nose oni koji su problem i napravili.

I premijer Vučić i ministar Vujović su samo delom u pravu, ali obojica prećutkuju ključne činjenice, koje nedvosmisleno pokazuju da stanje u javnim finansijama ni izbliza nije tako sjajno kao što oni pokušavaju da prikažu. Pre svega, ne ohrabruje trend. Januarski višak od 13,6 milijardi već u februaru se pretvorio u minus od 11,7 milijardi, koji je u martu povećan na 23,3 milijarde. Uz to, od PDV-a, najizdašnijeg izvora za punjenje budžeta, naplaćeno je 96,2 milijarde, tek 2,65 milijardi dinara više nego u prvom tromesečju 2014. S obzirom na to da je prošlu godinu Srbija završila u recesiji, sa padom bruto domaćeg proizvoda za 1,8 odsto i da su pre nekoliko meseci smanjene penzije i plate u javnom sektoru, bilo kakav rast prihoda od PDV-a može se smatrati uspehom. Čak i ako je samo posledica boljeg poreskog obuhvata sive ekonomije, a ne stvarnog povećanja prometa na malo.

Zato bi ministru Vujoviću možda bilo bolje da u Vašingtonu predstavnicima MMF-a i ne pominje strukturu prihoda budžeta. Neko bi mogao da izračuna da su, uprkos oduševljenju i premijera i svih članova njegovog kabineta, prihodi od PDV-a u prva tri meseca povećani za simboličnih 2,8 odsto. Ruku na srce, ove godine prihodi su planirani realnije nego u prethodnih sedam godina, jer je budžetom projektovano da se od PDV-a naplati 399,4 milijarde dinara, za 10 milijardi dinara manje nego lane i velike su šanse da ove godine prihodi neće, kao uvek do sada, značajno podbaciti. Bar ne kao 2013. kada su stvarno naplaćeni prihodi bili za milijardu i po evra manji od prvobitno planiranih.

U svakom slučaju, već na prvi pogled jasno je da sužavanje deficita nije posledica povećanja prihoda od PDV-a. Ove godine mnogo izdašnije nego ranije budžet su punila javna preduzeća, od kojih su mnoga morala da se kod banaka zaduže da bi uplatila državi deo ostvarene dobiti za 2014. To je i ključni razlog što su neporeski prihodi u prva tri meseca udvostručeni, sa prošlogodišnjih 20,36 na više od 42 milijarde dinara. Tome su doprinela i sva tri operatora mobilne telefonije, koji su uplatili po sedam miliona evra, ukupno oko 2,5 milijardi dinara za 4G licencu.

Problem je, međutim, što se dividenda uplaćuje jednom godišnje i na te prihode država više ne može da računa. A da su, kojim slučajem, te uplate bile iste kao 2014, minus u državnoj kasi do kraja marta skočio bi na 43 milijarde dinara!

Deficit bi za još pet milijardi dinara bio veći i da država nije štedela tamo gde ne bi smela da štedi, na kapitalnim investicijama. A kada bi na sve to još i plate i penzije vratila na nivo pre smanjenja, za to bi joj samo u prva tri meseca trebalo dodatnih 25 milijardi dinara, koliko je na ove dve stavke i ušteđeno. Kada se sve to sabere, dolazi se do deficita od 73 milijarde dinara, što na godišnjem nivou odgovara minusu u državnoj kasi od osam odsto BDP-a.

Već ova, krajnje pojednostavljena računica dovoljna je da se vidi koliko su nerealna obećanja o skorom odmrzavanju plata i penzija. Za to bi u državnom budžetu svakog meseca moralo da se obezbedi dodatnih 8,4 milijarde dinara. Ili više od 100 milijardi dinara godišnje! Tim pre nije jasno šta je motivisalo premijera da takvu ideju lansira u javnost, ni zašto svi ostali u Vladi ćute. Pogotovo oni koji su direktno odgovorni za javne finansije, čiju stabilnost Srbija ne može da povrati još od septembra 2008. i neodgovorne, populističke odluke Vlade Mirka Cvetkovića da se na početku krize jednokratno penzije povećaju za 10 odsto.

Od tada i javni dug nezadrživo raste i to je dodatni razlog za brigu. Od kraja aprila prošle godine, kada je Vučić na mestu premijera nasledio Ivicu Dačića, javni dug je povećan za više od tri milijarde evra, sa 20,6 na 23,7 milijardi evra. Koliko su neke stvari u srpskoj ekonomiji dovedene skoro do apsurda pokazuje i računica Fiskalnog saveta, po kojoj se u februaru država zadužila za novih 500 miliona evra, a istovremeno je javni dug smanjen sa 73,6 na 73,2 odsto BDP-a! Da, i to je moguće, jer je u februaru dinar realno ojačao prema evru za tri odsto.

Premijer je nedavno izjavio i da prvi put može da kaže da je MMF pogrešio u proceni privrednog rasta Srbije za ovu godinu. Vučić je procenio da će BDP Srbije ove godine, ipak, porasti za 0,5 do jedan odsto, iako je i Vlada na čijem je čelu projektovala budžet za 2015. na pretpostavci da će BDP i ove godine pasti za pola procenta. Ako je, dakle, neko pogrešio, onda to nije samo MMF, već i Vlada Srbije.

Iako nije svejedno da li će Srbija četvrtu od sedam poslednjih godina završiti u recesiji ili ne, nema ni bitne razlike. Uz rast od 0,5 odsto, naime, BDP će na kraju ove godine biti i dalje za jedan odsto manji nego 2008. A ako se ostvare prognoze MMF-a, BDP Srbije će biti za 1,9 odsto manji nego pre sedam godina. U oba slučaja, dakle, naš BDP će na kraju ove godine biti manji nego 2008.

I dok Vučić u ovoj godini očekuje blagi privredni rast što bi nam otvorilo mogućnost da u 2016. i 2017. imamo rast veći od tri odsto, čime bi Srbija ušla u red zemalja u Evropi s najvećim rastom, što bi značilo izlazak zemlje iz krize, Svetska banka takve visoke stope rasta predviđa za neke zemlje regiona već u ovoj godini. Najveći rast u 2015. Svetska banka prognozira za Makedoniju i to 3,5 odsto, za Crnu Goru 3,4, Albaniju tri i Bosnu i Hercegovinu 1,5, a za Srbiju opet prognozira pad od 0,5 odsto. Ove godine čak i za Hrvatsku, koja se dugo koprca u recesiji, Evropska komisija predviđa simbolični rast od 0,2 odsto i ako se ispostavi da je Vučićev optimizam bio bez pokrića, Srbija bi jedina u regionu mogla završiti 2015. sa padom BDP-a.



Taj najgori scenario se, ipak, može izbeći, ali samo pod uslovom da se ne odustane od najavljenih reformi, koje se uporno odlažu. Dodatna opasnost je da se, preuveličavanju stvarnih rezultata sklona, Vlada uljuljka u lažnoj statistici. Već sada nadležnima bi moralo da bude jasno da će u maju, junu i julu proizvodnja biti mnogo veća nego pre 12 meseci, jer su u to vreme 2014. mnoge firme bile poplavljene i nisu ni radile. Zato ni dvocifreni rast njihove proizvodnje neće moći da se tumači kao dokaz da se srpska privreda iščupala iz kandži recesije. Takva računica moći će da se svodi tek na kraju godine. Ako u Vladi budu imali strpljenja da toliko dugo čekaju, jer se stiče utisak da je ovde sve bitnija hiperprodukcija lepih vesti. Da zlo bude veće, prvu lepu vest o manjem budžetskom deficitu potpredsednica Vlade i ministarka državne uprave i lokalne samouprave Kori Udovički prokomentarisala je rečima da bi zbog toga mogla da bude odložena odluka o smanjenju broja zaposlenih u javnom sektoru. Uz opasku da je velika šteta što je fokus na pogrešnoj strani, ona smatra da nije suština u otpuštanju, već u stvaranju efikasnije, jeftinije uprave. Poručila je i da se nada da višak u budžetu znači manje otpuštanja, ali ne smem još to tako da kažem, jer o tome moramo da razgovaramo na vladi.

Većina ekonomista toga se i bojala. Ispade da bi bilo bolje da je stanje u budžetu gore nego što jeste. Tada bi bar većini u Nemanjinoj 11 bilo jasno da se reforme ne mogu odlagati. Ovako... Još ako Vlada do kraja godine uspe da proda Telekom, koga će uopšte biti briga za reforme.