Dobar plan za nepoznatog protivnika

Foto Đorđe Kojadinović

Parcijalna reforma građevinskog sektora započeta je 2003, intenzivirana promenom Ustava iz 2006. i nastavljena Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2009. Što smo se više reformisali, građevinski sektor je bio u sve lošijem stanju, a Srbija padala na listi Svetske banke, tako da smo trenutno 186. od 189 zemalja po efikasnosti izdavanja građevinskih dozvola. Nedavno su nas prestigli Avganistan i Kambodža, a iza nas su još Libija, Sirija i Eritreja. Novi talas reformi je upravo počeo, pošto su u decembru usvojene izmene Zakona o planiranju i izgradnji. Jasno je da niže ne možemo da padnemo. Pitanje je samo da li ćemo i koliko napredovati?

Glavni utisak usvojenih izmena je da vlast odlično poznaje protivnika i da, sportskim žargonom, zna da igra na rezultat. Zahvaljujući boljem razumevanju metodologije Svetske banke i prilagođavanju Zakona u tom smeru, zagarantovan je napredak od više desetina mesta na listi koja bude izdata nakon aprila ove godine. Brz medijski uspeh može biti od vitalne važnosti za započete reforme.

Započete reforma su suštinske, jer se menja filozofija rada javnog sektora, koji sebe anahrono doživljava kao zaštitnika države. Ovakav princip rada se obično iskrivi u to da sve može da bude problem, a opet, ništa ne mora da bude problem. Jednom rečju korupcija. Novi princip je da javni sektor treba da postane servis građana, da kontroliše formu, dok će za suštinu odgovarati licencirana i stručna lica. Suština reformi nije u samoj ideji, već u planiranom načinu slamanja otpora u javnom sektoru i prelasku na novi način rada. Sve dosadašnje reforme su propadale ne zbog pogrešne ili loše ideje, već zbog loše isplanirane implementacije.

Za promenu, ovaj put je plan implementacije unapred pripremljen i ne bi trebalo da bude vakuum perioda koji poljuljaju poverenje u zakone i volju ljudi da ih sprovedu. Plan uključuje i ozbiljan sistem upravljanja ljudskim resursima i obuke ljudi. Ključni element za uspeh ove reforme bi trebalo da bude dobro odmerena kaznena politika. Ovaj zakon je izbegao zamku preoštre kaznene politike na samom početku, jer ne bi bilo moguće otpustiti ili uhapsiti hiljade ljudi iz javnog sektora koji po tradiciji krše zakon, i takvo kršenje bi bilo nastavljeno bez ikakvih posledica. Inicijalno, kaznena politika će biti fokusirana na dosledno podnošenje prekršajnih prijava i naplatu umerenih novčanih kazni. Zbog doslednog podnošenja i (očekivanog) velikog broja kazni, ukupni iznosi će biti značajni. Ovim bi se pritisak spustio na nivo ljudi koji operativno upravljaju institucijama/preduzećima, što bi trebalo da ih navede da rade savesnije i spreče teže finansijske posledice po svoje organizacije. Kada se broj prekršilaca smanji, biće moguće primeniti oštrije kaznene mere. Rezultat bi bile javne službe koje rade svoj posao savesno, i u kojima je kašnjenje izuzetak a ne pravilo.

Plan izgleda zaista dobro. Nepoznanica je snaga protivnika i otpor na koji će reforme naići, posebno u Beogradu koji je tradicionalno najveći problem i ključno tržište. Podaci iz manjih mesta ohrabruju, ali je Beograd još uvek nepoznanica. Javni sektor je žilava zverka, preživeo je tolike sisteme i države, i nikako ga ne treba potceniti. I iz tog razloga medijski vetar u leđa zbog naglog napretka na listi Svetske banke je vrlo bitan. Nadam se da će ga politička elita shvatiti kao avans za početak reformi i podstrek da se istraje u njima. Opasnost je da se rana i laka medijska pobeda prihvati kao konačna nagrada, i da se odustane od pritiska na javni sektor koji je i partijska baza.