I evro ima rok trajanja

Kada je dogovoreno stvaranje evrozone, javnosti je obećano: evro će biti glorifikovana verzija nemačke marke; monetarna stabilnost (niska inflacija); neprekidno povećanje privrednog rasta i blagostanja svih u EU; da štedljive države neće plaćati račune zemalja koje bećarski troše novac i da će svi u evrozoni i EU da se lepo slažu.

Evrozona je prvenstveno bila i ostala politički projekat. Ekonomisti su gurnuti u zapećak i njihov glas se nije čuo. Osnove na kojima je zasnovana, posebno uslovi vezani za deficit i dug, nisu poznati u ekonomskoj nauci. Monetarna unija trebalo bi da se zasniva na slobodi kretanja faktora proizvodnje, fiskalnim transferima između zemalja, usklađivanju fiskalne i monetarne politike, integraciji finansijskog sistema, bankarskoj uniji, a takođe i na federalnom uređenju. Ovo je bilo zanemareno.

Evro je zamenio nacionalni novac zemalja koje učestvuju u tom zajedničkom sistemu. Medeni mesec je trajao do početka finansijske krize, posle čega dolazi trenutak istine. Evrozona je povezana sa dugotrajnom i suštinskom krizom, nema rasta niti će ga u značajnijem obimu biti, zemlje kao što su Kipar, Italija i druge imaju sada niži dohodak nego pre 10-15 godina, nezaposlenost mladih je zabrinjavajuće visoka (više od 50 odsto u Španiji i Grčkoj) ali najgore je to što nema izgleda za bitnije poboljšanje u sledećih pet ili čak 10 godina.

Politika stezanja kaiša u proteklih šest godina je dovela do još dublje krize, a od obećanja prilikom uvođenja evrozone ostvarena je samo stabilnost cena. No, nju bi sada mnogi menjali za rast privrede. Evropska centralna banka je nedavno odlučila da u finansijski sistem mesečno upumpa po 60 milijardi evra do septembra 2016. Suviše kasno i suviše malo da se bilo šta bitno promeni. To se radi da se umiri svest da se nešto ipak pokušava, a banke ta sredstva ne plasiraju dalje unutar EU već ih ulažu u američke državne obveznice zbog veće kamate.
Ogroman politički i ekonomski kapital je uložen u evrozonu i otuđena elita u EU će je braniti do kraja, ali su svi pokušaji spasavanja beznadežni. Evrozona baulja iz jedne krize u drugu. Agonija će trajati godinama, sve dok se konačno ne završi.

Izlaz postoji i svodi se na dublju i bržu federalizaciju. Međutim, za sada ne postoji politička kiselina u EU koja bi mogla da svari takav korak. Velika promena u strukturi Evropskog parlamenta u prilog evroskeptika je reakcija građana na otuđenost arogantne EU elite na želje i potrebe naroda. Ako se ekonomska situacija u EU bitno ne poboljša, politički zemljotres se očekuje tokom sledećih izbora za Evropski parlament 2019. A do tada, Britanija kao velika i bitna zemlja u EU može da izađe svojevoljno iz članstva EU. Ako se to desi, ostaje da se vidi hoće li za sobom povući još neke zemlje. A što se tiče budućnosti evrozone, poučna je nemačka poslovica: Bolje kraj sa krahom, nego krah bez kraja.

Autor predaje na Univerzitetu u Ženevi i autor je knjige The Economics of European Integration