Škotski ključ za Dauning strit

Predizborne aktivnosti bi, kaže, trebalo da izgledaju kao rijaliti šou „Sastanak naslepo“, u kome se potencijalni parovi prvi put sastaju u potpunom mraku, pa predstavu o onom drugom grade isključivo na osnovu onog što on ili ona imaju da kažu, a ne na osnovu fizičke pojave: birači bi tada bili usredsređeni na ideje koje političari zastupaju, umesto što se, kao sada, zamajavaju ocenjujući (ne)uverljivost njihovih pojavljivanja pred objektivima i poredeći ko se u tim prilikama manje izblamirao. „Nema fotografija, nema video-snimaka, samo politički programi“, rezimira ovaj glumac. Predlog možda jeste tek poluozbiljan, ali Šnajder nije usamljen u ovakvom gledanju na britansku političku scenu. I drugima smeta njena preterana personalizacija, makar je jasno da je u današnje doba i tamo, kao i drugde, to poistovećivanje partije i njene politike s njenim glavnim promoterom dobrim delom postalo neizbežno. Ali ne može da bude dobro kada takav pristup postaje osnovno merilo na osnovu koga se neko - u konkretnom slučaju šef opozicione Laburističke stranke, Ed Miliband - unapred otpisuje kao pretendent na premijersko mesto, jer mu navodno fatalno nedostaju „liderski kvaliteti“ da bi mu se sutra poverilo upravljanje državnim kormilom. Kao da se Kameron na čelu vlade naročito istakao kvalitetima rođenog vođe i velikog državnika. A eto ga, ipak, na isteku punog petogodišnjeg mandata, s pristojnim izgledima da dobije i drugi (jedna ove sedmice objavljena anketa pokazuje da je prednost torijevaca u odnosu na laburiste narasla na šest odsto, kao i da Kameron i dalje ima više pozitivnih poena od Milibanda). U principu, ni Kamerona, kao ni Milibanda, javnost ne doživljava kao uverljivog lidera. Ali je, kad se već stvari posmatraju iz tog ugla, prednost očigledno na strani onog ko je već na vlasti, prosto jer birači znaju s kim imaju posla i šta od njega mogu da očekuju. Nasuprot tome, izazivač je nedovoljno politički testiran i kao takav mnogo veća nepoznanica; čovek u koga sumnjaju i neki u laburističkim redovima, smatrajući da je partija svojevremeno izabrala „pogrešnog Milibanda“, tj. da je za šefa stranke trebalo postaviti njegovog brata Dejvida, bivšeg ministra spoljnih poslova u vladi premijera Gordona Brauna. Kako god, i Kameron i Miliband, kao i partije koje vode, nastoje da i predstojeće izbore u očima javnosti svedu na uobičajeno odlučivanje između torijevaca i laburista, sugerišući da je svaki glas dat nekoj od drugih stranaka zapravo bačen, ili još gore - da ide u korist glavnog protivnika. Stvari, međutim, ovog puta stoje drugačije. Dve najveće stranke i ovog puta će dobiti najviše mandata, to se neće promeniti. Ali mnogo toga drugog hoće. Bukvalno sve projekcije nagoveštavaju da će raspodela glasova biti takva da nijedna od ove dve partije neće biti u stanju da samostalno formira vladu (to se, uostalom, dogodilo i na prošlim izborima 2010, kada konzervativci nisu dobacili do natpolovične većine, pa su morali u koaliciju s tradicionalno trećom po snazi partijom, liberalnim demokratama). Lako bi čak moglo da se desi da ni sabrani glasovi dve partije - konzervativaca i liberalnih demokrata na jednoj, ili laburista i (verovatno) Škotske nacionalne partije (SNP) na drugoj strani - ne budu dovoljni za većinu. Moglo bi, dakle, da ispadne kako je za dobitni zbir od najmanje 326 poslanika u 650-članom Donjem domu potrebno formiranje tročlane, ili čak četvoročlane koalicije. A to bi već predstavljalo kapitalnu promenu u političkom pejzažu zemlje. Jednostavno, vremena se menjaju - kao i u kontinentalnom delu Evrope, gde tradicionalne partije odskora moraju ozbiljno da računaju s konkurencijom u obliku nekad marginalnih ili čak antisistemskih stranaka - a sa njima i raspoloženje britanskih birača. Podrška trima najvećim strankama zapravo konstantno opada već decenijama. Za neku od tri najveće stranke na prošlim izborima 2010. nije glasalo 12 odsto birača; ovog puta se očekuje da čak četvrtina njih svoj glas da nekom drugom. I nije teško pretpostaviti zašto: opet kao i drugde u Evropi, to je neizbežna posledica razočaranja sve većeg broja glasača i u mejnstrim partije, i u politički sistem uopšte. Jedno istraživanje koje je sproveo Edinburški univerzitet pokazalo je tako da je skoro osam od deset građana nezadovoljno stanjem britanske demokratije, uprkos očiglednom ekonomskom oporavku zemlje u poslednjih nekoliko godina (kako tvrde torijevci i njihove pristalice iz redova krupnog kapitala), ili pak zbog toga što je taj ekonomski napredak uglavnom privid zasnovan na varljivim statističkim podacima (kako to vide laburisti, ali i mnogi obični Britanci). U takvim okolnostima, kad je izvesno da će i nova vlada morati da bude koaliciona, nijedna stranka ne dobija više na značaju od SNP, koju je jesenas, posle neuspelog referenduma o nezavisnosti Škotske, od Aleksa Salmonda preuzela Nikola Sturdžon. Ova indipendistička partija se i inače opire opštim trendovima u britanskoj politici. Dok se članstvo tri vodeće partije osipa, SNP je u kratkom roku, uoči i nakon referenduma, učetvorostručila broj članova i sada ih ima preko sto hiljada. Za ostrvske, a posebno škotske prilike to je veliki broj - ne ulazi se tamo, kao ovde, u vladajuću stranku da bi se dobio posao - tim pre što je izborno telo SNP ograničeno na mali deo Ujedinjenog Kraljevstva (Škotska ima deset puta manje stanovnika od Engleske). I generalno posmatrano, škotski birači se u istraživanjima identifikuju kao politički angažovaniji i aktivniji od onih u ostatku Britanije; njihov entuzijazam za politiku dodatno je podstaknut i prošlogodišnjom živom, istinski demokratskom javnom debatom o prednostima i manama samostalne države. Sve to proizvelo je kumulativni efekt koji će se, po procenama praktično svih analitičara, u maju ispoljiti na veoma upečatljiv način: predviđa se da će Laburistička stranka biti bukvalno izbrisana sa političke mape severno od administrativne linije koja Škotsku odvaja od Engleske - ili je s njom spaja, kako već ko na to gleda. Skoro sve mandate koje su u poslednjih četvrt veka tamo redovno osvajali laburisti preoteće im upravo SNP, za koju se prognozira da će posle ovih izbora postati treća najjača partija u britanskom parlamentu, možda i sa čak 53 od 58 poslaničkih mesta, koliko ukupno pripada Škotskoj. A kako bez tih nekad sigurnih mandata laburisti nemaju ni teoretske šanse da stignu do većine u Vestminsteru, jasno je da njihov eventualni povratak na vlast skoro u potpunosti (mada, kako je već konstatovano, verovatno ne i isključivo) zavisi od SNP, budući da eventualno savezništvo laburista s liberalnim demokratama, osim što zasad predstavlja čisto teoretsku mogućnost, opet ne bi donelo dovoljno mandata za formiranje vlade. Ima samo jedan mali problem: Miliband je sredinom marta eksplicitno isključio mogućnost koalicije sa SNP. „U bilo kojoj vladi koju bih ja vodio ne bi bilo mesta za ministre iz SNP“, rekao je tada. I još optužio škotsku partiju da, iako se javno izjašnjava protiv vlade koju bi predvodili konzervativci, iza scene zapravo šuruje s njima, a sve u cilju da se onemogući izborna pobeda laburista. Da li to onda znači da se Miliband i njegovi saradnici ovim unapred odriču svake pomoći koja bi stizala od SNP? Ne. Laburisti su ostavili otvorenom opciju nekog drugog vida saradnje sa SNP; konkretno, dogovora po kome bi ta stranka formalno ostala izvan (neizbežno manjinske) Milibandove vlade, ali bi joj u parlamentu davala podršku kad god je to potrebno za njen opstanak. SNP očigledno ne bi imala ništa protiv takvog rešenja. Nikola Sturdžon je, naime, početkom aprila Milibanda javno pozvala da udruženim naporima konzervativce skinu s vlasti, time u priličnoj meri obesmišljavajući njegovu tezu o navodno koordiniranom nastupu torijevaca i SNP. Odlučno odbacujući glasine da je u privatnom razgovoru sa francuskim ambasadorom konstatovala kako Miliband „nije materijal za premijera“ (u pitanju je, navela je, zlonamerno plasirana „stoprocentna neistina“), ali očito računajući i s pomenutom prećutnom spremnošću laburista da, ako se karte tako poklope, podršku u parlamentu zatraže od poslanika SNP, Sturdžon u autorskom tekstu za nedeljnik Obzerver - pozivajući se na skorašnje iskustvo njene stranke u škotskom parlamentu - insistira na dve stvari: da manjinska vlada nije nužno i nestabilna vlada, i da povećan upliv manjih stranaka na njene odluke ne mora da ide nauštrb njene efikasnosti već, naprotiv, doprinosi demokratizaciji procesa odlučivanja. Laburisti nikad u istoriji nisu bili naterani - a još manje su za tako nešto i bili voljni - na pravljenje dilova sa SNP, strankom s kojom se razmimoilaze oko bezmalo svih ključnih pitanja državne politike i koju su, zajedno s torijevcima i liberalnim demokratama, navikli da tretiraju kao remetilački faktor. Sturdžon im, međutim, eksplicitno nudi upravo to: postizborno savezništvo. „Edu Milibandu ponovo upućujem izazov“, napisala je u pomenutom članku. „Ako naše dve stranke posle 7. maja budu imale potreban broj glasova, a bez obzira na to koja je partija dobila najviše mandata, hoće li nam se on i Laburistička partija pridružiti u zatvaranju vrata Dauning strita za Dejvida Kamerona?“ Pitanje je vešto sročeno: Milibandov negativan odgovor na njega bio bi ravan političkom dezerterstvu, predaji bez borbe. Ali je vođi laburista i dalje podjednako teško i da preko jezika prevali jedno „da“ - pa se, očekivano, odlučio da ne kaže ništa. I tako će sigurno ostati sve do izbora. Ali čim izbori prođu - i ukoliko nekim slučajem konzervativci pre toga ne pronađu sopstvenu čarobnu formulu za formiranje vlade - Miliband će morati da se opredeli: ili „neprincipijelna koalicija“ sa SNP (i još nekom malom strankom), ili još pet godina u opoziciji, a možda (zasad se o toj mogućnosti ne govori, ali ko zna...) i ostavka na lidersku poziciju u stranci, te time i kraj ozbiljne političke karijere već u 46. godini. Ne deluje kao težak izbor.