Živimo u duboko nepravednom svetu

Foto profimedia.rs

Slavni intelektualac bogate i uzbudljive biografije, čileanski pisac, režiser, novinar i levičar Luis Sepulveda, na književnom festivalu u gradu Pordenone, u celosti posvećenom njegovom stvaralaštvu, predstavio je italijanskoj publici svoju svestranost kao dramski pisac (izvedene su predstave po njegovim tekstovima Ilegalne priče i Nerudina sahrana), kao pesnik (čitao je pesme zajedno sa životnom saputnicom Karmen, poetesom, koja je, kao i njen suprug, upoznala torturu Pinočeovog zatvora), kao muzičar (pojavio se i na podijumu sa muzičkim bendom Ramblers za koji je napisao tekstove pesama). Naravno, obratio se prisutnima i kao pripovedač premijerno predstavivši svoju poslednju knjigu.

Zbirka priča Pustolovna priča o nemom Uzbeku, rasuta na ruševinama sedamdesetih godina 20. veka, začeta je nakon susreta Sepulvede i Peruanca Ramira u Ženevi, koji mu priča o svojim godinama na moskovskom univerzitetu Lomonosov. Kao stipendista, predodređen da dobije kruto socijalističko obrazovanje, on u Moskvi ne pronalazi ono što ga zaista interesuje, tj. devojke, alkohol i muziku.

Sepulveda u ovim pričama pokušava da otkrije da li postoji još nešto korisno što je ostalo zaboravljeno među razvalinama prošlih godina. Potpomognut sopstvenim iskustvom, podvlačeći greške te generacije, spajajući dramu i ironiju, on piše o mladim i čestitim aktivistima, ipak često zavedenim bujnim ženskim formama.
To su male-velike epizode gorkih, ali srećnih, godina zato što je tada postojala mogućnost, danas mnogo više ograničena, da se urade velike stvari i pripremi za budućnost koju smo zamišljali beskrajnom i boljom. To su priče o dobu na marginama zakona, ispunjenom neizmernom srećom, proživljenom znajući da se čini prava stvar u pravom trenutku sa sredstvima na našem raspolaganju, koristeći pravo i sposobnost da budemo mladi ne tražeći dozvolu, kaže pisac i nastavlja:

Imao sam sreću da odrastem u proleterskoj četvrti Santijaga de Čile gde sam sa trinaest godina slušao Pabla Nerudu na mitingu. Na takvom mestu bilo je nemoguće ne postati crveni buntovnik. U vreme koje je prethodilo revoluciji mladi su je sanjali i pripremali na razne načine, ali, to su naročito bile godine nadanja i velikih iluzija. Mislili smo da je čitava istorija na našoj strani.

Prilika za razgovor sa čileanskim književnikom ukazala nam se u Firenci gde mu je uručen Zlatni pegaz, visoko priznanje koje se tradicionalno dodeljuje onima koji su na nacionalnom i internacionalnom nivou značajno doprineli kulturi i promociji ljudskih prava. Sepulveda je tada govorio i o svojoj knjizi Priča o pužu koji je otkrio važnost sporosti, bajci za decu, naročito za odrasle, koja je mesecima bila jedna od najprodavanijih knjiga u Italiji.

U poslednje vreme pišete i poetične priče za decu koje u sebi nose duboke poruke. Postoji li neki poseban razlog za vaš izlet u dečju književnost?

Ne postoji neki poseban motiv. Ja sam pisac, to je moja profesija. Ja volim da pišem i za mališane, moje male čitaoce s kojima delim određene vrednosti. Na kraju, bitno je da sam zadovoljan konačnim rezultatom tih bajki. Najvažnija je poruka: boriti se za vrednosti u koje verujemo. To je oduvek bio moj jedini cilj: dobra priča ispričana na najbolji način je samo instrument pomoću kojeg ga ostvarujem.

Šta za vas predstavlja pisanje?

Za mene, prvi zadatak intelektualca je da bude dobar građanin. Posle, ako ima vremena, može da sedne za pisaći sto i piše. Pisanje je za mene oduvek bila forma otpora onome što mi nije izgledalo pravedno u društvu. Kao na barikadama: uskomešana poezija i pobunjenički teatar.

Da li i vaše knjige za decu nose buntovničku klicu?

I bajke za decu pišem sa pozicije rezistencije. Priča o galebici i mačku koji ju je naučio da leti rodila se u jednoj hamburškoj biblioteci gde sam, zajedno sa mojom decom, prelistavao neke dečje knjižice koje su mi izgledale kao knjige za idiote. A priča o pužu je rođena kao odgovor na pitanje mog unuka. Držao je puža na dlanu, gledao ga i u jednom trenutku me je zapitao: Zašto je tako spor?

Vaša poslednja bajka za decu i odrasle mogla bi se interpretirati kao pohvala sporosti, kao oda drugačijem načinu življenja u odnosu na život u današnjem globalizovanom i haotičnom društvu.

Verujem da živimo u duboko nepravednom svetu. Što se tiče globalizacije, koja je prvenstveno funkcionisala na tržištu, mene zanimaju sasvim druge stvari, na primer ljudska prava. Interesuje me kompletna globalizacija prava na rad, prava na javno zdravstveno osiguranje i školovanje. Ta vrsta globalizacije ne postoji, još uvek nije započeta. Ja branim ljudski ritam, vreme koje služi da se stvari urade kako treba, razmišljanje da ne bismo zaboravili ko smo.

Kako ocenjujete aktuelne demokratske procese u Čileu?

Očekujem da se predsednica založi za izradu novog ustava, za moderni pravni korpus. Apsurdno je da Čileanci još uvek imaju Ustav koji je ostavila Pinočeova diktatura.

Kao mladić boravili ste u Rusiji. Šta vas najviše pozitivno ili negativno iznenađuje u današnjoj Rusiji?

Poslednjih godina, kada sam boravio u Moskvi i Sankt Peterburgu, ono što me je najviše zaprepastilo ja da sam gotovo svuda sretao izuzetno bogate ljude, milionere. U Italiji, Španiji i širom sveta oni kupuju skupocene nekretnine. A to su većinom nepismeni ljudi koji su se obogatili na, u najmanju ruku, čudan način.

Koliko je ideja o ujedinjenom narodu ostvarljiva?

Sve veći broj ljudi protivi se izrabljivanju, privatizaciji zdravstva i školstva, ksenofobiji, kao i diktaturi Trojke, koju čine Međunarodni monetarni fond, Centralna evropska banka i Evropska unija. Verujem da će se ljudi ujediniti u želji da žive u humanijem svetu. Ali, taj proces je dugotrajan i veoma spor, upravo kao što se dešava mom pužiću koji misli kao Roza Luksemburg: da vredi živeti u socijalno pravednom svetu u kome je sloboda najviši izraz društvene pravde.

Da li smatrate da će svojevrsna revolucija pape Frančeska doprineti pozitivnim promenama u svetu?

Nesporno je da je Katolička crkva veoma uticajna. Papa se vraća na pozicije socijalne pravde što je u biti ideja hrišćanstva. Papa zaista ima na srcu sudbinu poslednjih, siromaha i obespravljenih. Tu je crkva na pravom putu, ali da bi se vratila na čistu verziju hrišćanstva, papine reči nisu dovoljne. Moć Vatikana je izuzetna. Ne možemo da zaboravimo moć Vatikanske banke koja je, ako je moguće, čak veća od božije moći. U svakom slučaju, treba još sačekati, nemam baš preveliko konkretno poverenje u Katoličku crkvu.

Kako biste se izjasnili u pogledu političkih uverenja: kao komunista, anarhista, socijalista ili?

Ja sam bio i ostao čovek levice.