Glumci stoje, život ide dalje

U našem pozorištu nedavno je bukvalno eksplodirao novi žanr: predstave o glumcima bez posla. Pored dve predstave kojima ću se detaljnije posvetiti, tu je još i istraživački autorski projekat Biti mlade rediteljke Ane Grigorović, a oni koji prate ovu vrstu pozorišta tvrde da sličnu tematiku ima i predstava Pozovi M radi užitka, prema tekstu i u režiji Mirjane Bobić Mojsilović. Pre nego što probamo da mapiramo neke opšte aspekte fenomena glumačke nezaposlenosti, treba videti šta nam o tome govore dve izabrane predstave. U predstavi Život stoji, život ide dalje Bitef teatra položaj glumaca u Srbiji danas višeslojno se analizira: u rasponu od ekonomsko-socijalnog problema nemanja posla do umetničkog i političkog pitanja kakav su teatar, i s kojim pobudama, oni spremni da stvaraju. Situacioni okvir postavljen komadom Filipa Vujoševića jeste samoorganizovanje troje glumaca bez posla i rad na njihovom vlastitom projektu. U razradi početne situacije, Vujošević se fino, pametno i ironično poigrava danas popularnim pozorišnim formama i politički korektnim produkcijskim okvirima. Ovo troje glumaca, Suzana Lukić, Miloš Timotijević i Aleksandar Đinđić, nastupaju pod svojim pravim imenima i (navodno) koriste tehniku ličnih ispovesti u stvaralačkom procesu, što sugeriše da je predstava koju pokušavaju da osmisle tu, pred nama – dokumentarna. Ova dokumentarnost je lažna, jer se pisac vešto poigrava odnosom između fikcije i dokumenta, a zapravo su svi likovi unapred oblikovani u komadu, a zatim, kao u klasičnom teatru, artikulisani u glumačkom, dramaturškom i rediteljskom radu (režija Jelene Bogavac, dramaturgija Slobodana Obradovića). Aleksandar igra zanetog, umornog melanholika kog progoni enigmatična vizija zmaja, simbolički izraz potisnute traume. Miloš je energičan i svađalački nastrojen tip koji se, iz ideoloških razloga, protivi ideji da im projekat ima političku temu. Suzana je motor ekipe, pragmatična, borbena, ali i ranjiva. Pomenuti produkcijski okvir svodi se takođe na fikcionalnu situaciju: traženje novca od raznih fondacija koje, navodno, očekuju da projekat bude društveno angažovan. Vujošević pruža svojim likovima/ glumcima rešenje u vidu ubacivanja reference na ubijene u Srebrenici, čija se imena tokom predstave emituju u pozadini, a što je jasan citat na predstavu Kukavičluk reditelja Olivera Frljića. Od sredine predstave, u pozadini scene se nalazi lik službenika Petra (samo on ima izmišljeno ime), violiniste-amatera i pozorišnog entuzijaste. U pametnom i diskretnom komičkom tumačenju mladog glumca Slavena Došla, Petar je prikazan kao nenametljiv i zbunjen tip koji, ipak, uporno i bez ikakve svesti o svojoj epohalnoj nedarovitosti, čeka vorholovskih pet minuta slave i – dočeka ih. Ne dočeka ih samo Petar nego i Došlo, jer glumac izvodi bravuru petnaestominutnog govorenja napamet naučene Deklaracije 1244, „glumačkog zadatka“ koji on ozbiljno shvata. Tako stižemo do vrhunca apsurda glumačke pozicije: pobedio ih je uporni i nedaroviti amater, koji im je zatim preoteo i celu predstavu – dobro je rediteljsko rešenje to što on do kraja čita sve njihove uloge – pa su Suzana i Miloš mogli samo da zaćute, dok se u pozadini imena iz Srebrenice stapaju u gustu i neprozirnu mrenu (video-rad Igora Markovića)... Kraj je značenjski i emocionalno otvoren, jer ovakvim rešenjem kao da se ukida empatija prema luzerima koje je, potpuno u stilu aktuelnog srpskog društva, zbrisao mali karijerista. Zadesila ih je „poetska pravda“ zbog njihovog umetničkog, društvenog i intelektualnog slepila i besprizornosti, zbog toga što su svesno, zarad karijerizma ništa manjeg od Petrovog, zloupotrebili genocid u Srebrenici. Posle premijere na FDU, projekat Verter reditelja Andreja Nosova započeo je, u produkciji fondacije Hartefakt, redovni profesionalni život u drugom prostoru – u jednoj sali hotela Bristol. Ubačena rečenica upoznaje nas s delom bogate istorije ovog hotela, ali ona ničim ne doprinosi koncepcijskom razigravanju i opravdavanju ovog ambijentalnog prostora: predstava je mogla da se igra bilo gde. Podjednako je proizvoljan i neiskorišćen i drugi naknadno ubačeni podatak: da su neki glumci – kaže se i koji – u međuvremenu napustili projekat. Plasiran bez ikakve razrade, ovaj podatak nema snagu da isprovocira, kao u Frljićevim radovima, debatu o umetničkoj i etičkoj samosvesti i odgovornosti glumaca, već on ostaje ono što i jeste – trač. Ni većina drugih tekstova koje glumci govore ne pokreće složeniju analizu njihovog društvenog i umetničkog položaja, jer se svode na klišetizovane žalopojke, a takav efekat ne potire ni to što su one istinite: jednu glumicu šest puta nisu primili na studije, drugi nema novac za školarinu na privatnoj akademiji, treći je došao iz unutrašnjosti da napravi karijeru u Beogradu. Kao što se iz naslova da pretpostaviti, u predstavu su utkani (dramaturgija Vuka Boškovića) i delovi novele Jadi mladog Vertera. Doduše, teško je shvatiti kakva je veza između priča o zakinutosti naših glumaca i Geteovog dela, osim ako, uz ogromnu dobronamernost, ne povučemo paralelu između Verterovog ljubavnog bunila i društvenog bunta zbog toga što nije mogao da se emocionalno ostvari s udatom ženom i kreativnog bunila i bunta mladih glumaca kojima je onemogućeno da se umetnički ostvare. Željom da se ostvari efekat buke i besa, bunila i bunta, možda treba da se tumači i scenski jezik predstave u kom dominira žestina koreografisanog pokreta. Međutim, u nedostatku pravog rediteljskog rada s glumcima, ta žestina (p)ostaje laž, krajnje nagažena i spoljašnja ekspresija koja stvara efekat transfera neprijatnosti. Da bi se pružilo bar jedno tumačenje ovakvog položaja glumaca, treba početi od pretpostavke na kojoj se baziraju sve ove predstave: za glumce, posebno mlade, danas nema posla. U društvu nesklonom kritičkom mišljenju, ovaj se problem iracionalno tumači i to pozivanjem na pozorišne klanove, patrijarhalni zazor prema mladima, nezahvalni položaj honoraraca u odnosu na glumce u stalnom angažmanu. Doduše, ima ovde i trezvenih uvida: recimo, onaj o finansijskoj i umetničkoj problematičnosti stalnog angažmana, koji omogućava da glumac redovno prima platu iako godinama ne igra. Ipak, zbunjujuće je da se jedna očita pojava stalno previđa. I da nema ekonomske krize, da pozorišna produkcija ima obim kao nekada, da način angažovanja glumaca podstiče konkurenciju i mobilnost, opet bismo imali – višak glumaca. Fenomen „viška glumaca“ upućuje nas pak na problem školovanja: konkretno, hiperprodukciju kadrova. Za zajednički kulturni prostor, bar onaj srpskohrvatski, glumci su se pre tridesetak godina školovali na svega pet do šest akademija u celoj Jugoslaviji. Danas ih samo u Srbiji ima toliko, a za mnogo manje tržište. Pozivanje na tržište u kontekstu visokog obrazovanje je vrlo problematičan argument – recimo, humanističko obrazovanje je generalno na udaru zahteva tržišta – ali se, ipak, ne može ići ni potpuno protiv njega. U Srbiji izvesno nema ni približno dovoljno posla za pedesetak glumaca koliko bi moglo godišnje da diplomira na svim našim akademijama, tako da je zanemarivanje zahteva tržišta u školovanju za ovu konkretnu umetničku „veštinu“ – nije reč o opšteobrazovnom profilu – krajnje društveno neodgovorno. To je manipulacija studentima i njihovim roditeljima koji najčešće plaćaju te studije. Množina studija ne znači i raznolikost pedagoških pristupa, pa da to bude opravdanje: naprotiv, nastavni planovi i programi se najčešće kopiraju. Neka naivčina bi mogla da pokuša da ospori ovu argumentaciju pozivanjem na stotine večernjih kurseva za glumce u NJujorku, ili nekoj drugoj svetskoj metropoli. Potpuno je legitimno da svako može da plati da ga bilo ko školuje za bilo šta i da s tim znanjem pokuša da nađe posao. Problem u Srbiji je što su sve „pozorišne škole“ akreditovane, što država stoji iza diploma. Zbog toga brojni diplomirani glumci imaju puno formalno pravo da se bune što nemaju posao... Nemaju uvek i suštinsko: ako su, recimo, do diplome protrčali na nekom privatnom fakultetu, te tamo niko nije imao interesa da im kaže istinu koja je, kao što je govorio Slobodan Selenić, u umetničkoj pedagogiji važnija nego u bilo kojoj drugoj – nisi ti, dete, za ovo.