Sa slikama nemerljivim

Mladić oslonjen na ogradu mola skreće pažnju pripovedaču kratkog romana LJudi govore da obrati pažnju kada mu budu pričali različite verzije priče o smrti nekog Engleza „Čas skače sa zvonare, čas revolverom, čas se otruje; čak seče i žile. A niko ga nikad nije video.“ Čitalac koji bude otvorio knjigu Izložbe, u kojoj se nalaze likovne kritike Rastka Petrovića (1898–1949), mogao bi da se seti ovog dijaloga kada stigne do 74. stranice i naslova Laž (kao duhovna tvorevina). Esej se dobro uklapa u pikanteriju sačinjenu od tekstova o izložbama i slikarima, poput drugih skica (Nadrealistička misao, Živo stvaralaštvo i neposredni podaci svesti, Misao) koje zatvaraju krug „članaka“ o Šumanoviću, Bijeliću, Dobroviću, Miličiću, Meštroviću, Palavičiniju… Gotovo svaka kritika Rastka Petrovića, koji je likovnu scenu pratio od 1921. do 1935. godine, sadrži ozbiljnu teorijsku raspravu, najčešće s rečima: impresionizam, ekspresionizam, kubizam, vajarstvo ili plastika (ne zaboraviti ni ćelijice sa 16. strane). Ali, uz to, i poteze bliske prozi! Kritičar često kaže – ja. Na primer, „Ja lično ne volim Burdela ni njegovu možda usiljenu monumentalnost, izuzev reljefa pozorišta Jelisejskih poljana, koji mi se jako sviđaju.“ Književnik i diplomata, pisac dela Afrika, Burleska gospodina Peruna boga groma, Sa silama nemerljivim, Dan šesti, sa statusom najoriginalnijeg predstavnika srpske avangarde dvadesetih godina prošlog veka (kako u sadržajnom pogovoru napominje Predrag Petrović) – uspeo je da u svojim strasnim kritikama bude teorijski ozbiljan i u isto vreme sasvim ličan. Članak o izložbama u Parizu dovršava porukom: „Kad vam sad ovo pismo završim, otići ću u atelje mladoga Milunovića“. Na početku se trgne: „Ah, zaboravih da je neki nepoznati idiot prošle godine u štampi tvrdio kako Dobrović ne ume da crta.“ Rastko Petrović, čiji se rad vezuje za sintetičku kritiku (prevazilazi nivo aktuelne konstatacije i deskriptivnog prikaza, te prerasta u teorijsku kritiku koja u umetnički sud uvodi psihološke, filozofske i kulturno-istorijske faktore – fusnota sa citatom Lazara Trifunovića) – bio je oštar i blag. Dopuštao je sebi da neko bude „meni drag“, „iz intimnih razloga“... Kada bi mu se učinilo da se o pojedinim umetnicima „malo strože izražavao“, objašnjavao je kako je to u težnji da bude što nepristrasniji, što istinitiji, u interesu umetnika, ali i kritike koju treba osloboditi prijateljskih obzira. Pored izvanrednih opisa slika, počastio nas je malim proznim, autobiografskim pasusima. Esej o izložbama Mila Milunovića i Sretena Stojanovića počeo je sećanjem na dvojicu prijatelja: u izvesno doba svakodnevno ih je viđao u dnu kafane na Monparnasu. „Jedan je posmatrao žmureći susede oko stolova, drugi je govorio gromkim basom“, zapisuje, ističući da je upoznao mnogo umetnika ali da nije znao nijednog koji bi se toliko mučio za opstanak, „toliko gladovao, i istovremeno toliko bio privržen ljubavlju i vernošću za svoju umetnost“. U tekstu o Petru Palavičiniju prepričao je kako mu A. B. Šimić kaže, dok šetaju Ulicom Miloša Velikog, da je u pesmi o nekom pijanisti rekao: „Telo mu udara rukama po dirkama.“ Ne treba zaboraviti pariski svet. Na tim stranicama ne nalazimo samo kub, loptu, valjak, već i Maksa Žakoba, trgovačkog pomoćnika koji se u dokolici zanimao za stihove. I Pikasa, u glavnoj ulozi, „najutančanijeg učitelja škole“, kako ga je video Rastko Petrović, „koji se ume izmigoljiti i onda kad svi misle da je sam sebe zarobio“.