Sve je isto, samo njega nema

Kada je posle izbora Mlađan Dinkić najavio povlačenje iz politike i okretanje muzici i profesuri, obradovali su se samo DŽenan Lončarević i oni naivni, koji su pomislili da neprelazak cenzusa i izborni rezultat od svega tri odsto glasova, mogu smanjiti politički uticaj najdugovečnijeg političara u Nemanjinoj 11. Prve naznake da je Dinkić posredno prisutan u Vladi, upućeniji su prepoznali u činjenici da je jedan od njegovih najproverenijih ljudi - Ivica Kojić, postao šef kabineta Aleksandra Vučića. Iako Kojić važi za sposobnog čoveka, sasvim je neuobičajeno da lider najmnogoljudnije stranke u Srbiji, među 350.000 članova SNS-a nije uspeo da pronađe dovoljno kvalitetno rešenje, već je „pozajmio“ šefa kabineta od predsednika stranke koja nije prešla cenzus i pred gašenjem je. Kadrovski uticaj Dinkića na novu vladu ovih dana je još vidljiviji. U Ministarstvu privrede, na čijem je čelu Dušan Vujović, jedan od osnivača G 17 instituta, zajedno sa Dinkićem i Labusom, obavlja se svojevrsno „čišćenje“ Radulovićevih kadrova i najavljuje povratak Dinkićevih. Tako je Vidu Uzelac na mestu direktorke Agencije za privatizaciju zamenila Marijana Radovanović, koja je nakon pet godina rada u Ekonomskom institutu kod Vlahovića i Đunića, 2008. godine kao deo Dinkićevih kadrovskih rešenja, došla u Agenciju, gde je vodila Centar za privatizaciju. I u SIEPA se ovih dana očekuje povratak starih kadrova, a mediji pominju i da bi Nenad Mijailović, nekadašnji Dinkićev saradnik, mogao  otići sa mesta pomoćnika ministra finansija na mesto državnog sekretara u Ministarstvu privrede, koje, čini se, postaje svojevrsno stecište Dinkićevih kadrova. I ne samo kadrova, koji ne moraju biti sporni, već pre svega njegove naopake ekonomske politike, koja je doživela debakl na martovskim izborima. Volja građana i njihovo „ne“ Dinkićevim merama izgleda da nisu obavezujući ni za premijera, ni za novog ministra privrede, koji je vratio, pa čak i pojačao većinu spornih subvencija i podsticaja. Čini se da ni Vujović kao posao ministra privrede ne prepoznaje donošenje zakonske regulative i konačno uređivanje ambijenta za ulaganje, a to znači kraće procedure i manji broj dozvola, već  kupovinu radnih mesta, pregovaranje sa investitorima i igranje „pipirevke s njima“, kako to reče LJubomir Madžar. Čini se da danas imamo i povratak ekonomske politike Mlađana Dinkića i njegovih kadrova da je sprovode. A efekti takve politike su nam dobro poznati - katastrofalna fiskalna decentralizacija razvalila je na dugi rok srpski budžet, subvencije za nova radna mesta progutale su 300 miliona evra, a radnih mesta nikad manje, kejnzijanska politika potrošnje dovela nas je do enormnog zaduživanja i ivice bankrota, ali je, s druge strane, sve to pomagalo URS-u da se nekako prevali preko cenzusa. Sve do poslednjih izbora. O neformalnom uticaju bivšeg lidera URS-a svakako govore i najave da bi on mogao biti ključni čovek u projektu „Beograd na vodi“, a upućeni tvrde da bi njegova novoosnovana konsalting firma MD solušns (rešenja Mlađana Dinkića) mogla da ponudi nekoliko njih gradonačelniku Beograda Siniši Malom, upravo oko „projekta veka“. Šta je to što Dinkića već 14 godina čini nezaobilaznim faktorom svake vlade? Uz nespornu političku umešnost da poraze prikaže kao pobede, a političku prevrtljivost kao prilagodljivost datim okolnostima, ima onih koji veruju da se njegov uticaj poklapa sa uticajem jednog od njegovih prvih poslodavaca - Milana Beka, koji je, primetićete, takođe nezaobilazan sagovornik svake vlade u istom periodu. Bilo to tačno ili ne, čini se da nova vlada, uprkos izbornoj volji, ide dobro utabanim Dinkićevim stopama. Za nas to znači da je sve isto, samo njega nema. Kolumna objavljena 3. jula 2014.