Godina opasnog spinovanja

Foto Tanjug/Zoran Žestić

Za samo godinu dana od formiranja vlade, Srbija je stigla do polovine puta ka boljitku, tako da nema potrebe za vanrednim izborima, a do kraja godine bi mogle biti povećane plate u javnom sektoru i penzije.

Tako nekako mogla bi da zvuči zvanična verzija učinka aktuelnog kabineta sudeći, bar, po izjavi premijera Aleksandra Vučića datoj u ponedeljak u Novom Pazaru, gde je dobio titulu počasnog građanina, nepunih mesec dana nakon pada helikoptera u kome su, između ostalih, poginuli beba i dvojica lekara iz tog grada.

U cilju objektivnosti, mogla bi se dodati i zvanična ocena spoljnih posmatrača. Recimo, američka, sadržana u pismu DŽona Kerija, državnog sekretara SAD upućenog, u ime predsednika Baraka Obame srpskom kolegi Tomislavu Nikoliću. Uoči najavljenog odlaska premijera Vučića u Vašington, predsednik Nikolić, koji se sprema za put u Moskvu, dobio je od Obame i Kerija saglasnost u oceni da se uloga Srbije, kako regionalno, tako i globalno, umnogome izmenila poslednjih godina. Posebno su pohvaljeni uloga srpskog predsedavanja OEBS-u i odlučnost Srbije da podrži principe iz Helsinkija i tokom perioda ukrajinske krize, kao i doprinos misijama u Africi i na Bliskom istoku.

Uz takve ocene, moglo bi se pomisliti da su se, uprkos svim državnim neprijateljima, napokon stekli uslovi da živimo srećno do kraja života. Problem je, međutim, u tome što je sve relativno počev od same tvrdnje o obeležavanju prve godine Vučićeve vladavine. O tome najbolje govori odgovor premijera na pitanje o bilansu prve godine vladavine, koji predsednik Nikolić i opozicija vide dijametralno suprotno: Predsednik Nikolić zna da smo nasledili ne praznu, već ruiniranu kuću, koju je najpre trebalo pripremiti za početak obnove, a zatim uložiti mnogo truda i napornog rada da bismo izgradili temelje solidne ekonomije u budućnosti i počeli da zidamo prve spratove, rekao je Vučić Politici od 6. aprila, ostavljajući čitaoce u nedoumici kako to da je Vučić nasledio praznu kuću od prethodnika Ivice Dačića, u čijoj vladi je bio prvi potpredsednik i najmoćniji čovek? Ili je nesvesno priznao faktičko stanje da je upravo on već treću godinu najmoćniji čovek u zemlji, što neumesnim čini ono neprihvatanje odgovornosti za probleme, za koje se i dalje šablonski optužuju bivša vlast i plaćenici Miroslava Miškovića?

Kako god da se tretira protekli period, ostaje činjenica da su se mnoga čuda desila od 27. aprila prošle godine, kada je Vučić i zvanično postao premijer - nakon prevremenih izbora na kojima je koalicija oko SNS osvojila 158 od ukupno 250 poslaničkih mandata (što je bilo dovoljno i za samostalno formiranje vlade u koju je ipak primio Dačića i njegove izborne snage).
Na početku, već u maju, behu poplave u kojima je poginulo 57 ljudi, načinjena ogromna materijalna šteta, iskazana divljenja vredna solidarnost i spremnost za samoorganizovanje građana i nastavljena promocija vlasti, koja ništa nije naučila iz februarskog skandala sa spasavanjem ljudi iz snežnih smetova u Feketiću.

Već u junu, trojica srpskih stručnjaka iz Londona objavili su dokaze za tvrdnju da je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović plagirao doktorat. Time nije započet proces oporavka školstva, već je, bahatom reakcijom vlasti na obelodanjena otkrića, intenzivirana devalvacija obrazovnog sistema - koja se, između ostalog, trenutno ogleda u kombinaciji pretnji i ravnodušnosti prema višemesečnom štrajku značajnog dela prosvete. I nije to jedini važan državni sistem koji je bio u blokadi: zbog štrajka advokata, izazvanog rešenjima Zakona o javnom beležništvu, četiri meseca nije funkcionisalo ni pravosuđe.

Mediji su nastavili da uspešno finansijski propadaju i etički tonu, ukinute su neke od najuticajnijih emisija poput Utiska nedelje. Čak je došlo dotle da su u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u 2014, najoštrije zamerke zabeležene upravo u medijskoj oblasti i to uprkos svim pohvalama setu medijskih zakona usvojenom u avgustu.

Svoju neotpornost na kritiku vlast i njeni sateliti obilato su ispoljavali i u odnosu prema nezavisnim telima (ombudsman, poverenik za informacije od javnog značaja). Povremeno su planuli i sukobi sa neidentifikovanim stranim silama koje, kako nam je objašnjavao ministar Aleksandar Vulin, žele da smene vladu (prilikom iznenadnog haškog poklona u vidu Vojislava Šešelja ili potonjeg uzimala-davala zahteva da se dotični vrati, na primer). Grmelo je i nakon doletanja drona na fudbalski stadion tokom utakmice Srbija-Albanija, ali je albanski premijer Edi Rama kasnije ipak dva puta bezbedno sleteo u Beograd, čak 68 godina nakon poslednje posete visokorangiranog predstavnika te zemlje Beogradu.

Vlada nije radila samo na unapređenju odnosa u regionu: dobrodošlica je priređena i nekadašnjem britanskom premijeru i glavnom zagovorniku kopnene intervencije u vreme NATO bombardovanja 1999, Toniju Bleru, koji je promovisan u vladinog savetnika.

Bilo je čak i nekog napretka u implementaciji Briselskog sporazuma, mada vrlo sporo i onoliko koliko se mora - građani severa Kosova učestvovali su na izborima nakon kojih je Srpska lista ušla u državne institucije, Srbi su integrisani u policiju, ali nema dogovora o energetici i telekomunikacijama, traje spor oko nadležnosti Zajednice srpskih opština...
Pregovori o priključenju EU nisu počeli (niti je formiran pregovarački tim) a Srbija i dalje nema ambasadore u značajnom broju zemalja, ali je spoljna politika vlade ipak zaslužila najviše pohvala.


Foto Zoran Lončarević

U spoljnoj politici prilično su relaksirani pritisci koji su bili evidentni prethodnih godina. O tome svedoče brojne spoljnopolitičke aktivnosti i sastanci na visokom novou, kaže Slaviša Orlović, profesor Fakulteta političkih nauka, odgovarajući na pitanje o pozitivnim učincima vlade. Prvih šest meseci rada nove Vlade Srbije predstavljalo je period `diplomatske ofanzive`. Premijer Vučić sastao se, između ostalih, i sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom, kancelarkom Nemačke Angelom Merkel i premijerom Kine Li Kećangom, francuskim premijerom Valsom. U prvu zvaničnu posetu kao premijer Vučić je otišao u Sarajevo što je dalo intonaciju nove politike u regionu. Ovakva spoljna politika potvrđena je i pozivom potpredsednika SAD Bajdena da premijer poseti SAD, kaže Orlović. On ocenjuje i da je predsedavanje OEBS-u velika šansa i veliki izazov, pre svega, zbog atmosfere koja proizlazi iz ukrajinske krize. Za sada, kaže, deluje kao da je solidno kormilarenje. U pozitivne učinke ovaj profesor ubraja i prvu Paradu ponosa održanu nakon četiri godine, uz velike mere bezbednosti (mada bi ona mogla biti zapamćena prvenstveno po premlaćivanju braće Aleksandra Vučića i gradonačelnika Beograda Siniše Malog).

Sociolog Milan Nikolić premijeru priznaje spremnost za promene. Kao takav on je stekao i pravo da traži od građana Srbije da i oni menjaju svoje navike i načine života i rada u pravcu onih i onakvih reformi koje će svima doneti uređenije društvo (državu) i kvalitetniji život. Vučić ima i politički(dobio je na izborima) i moralni legitimitet da preduzme korenite i bolne reforme. Nešto je zaista i urađeno - započeta borba protiv dobitnika pljačkaške privatizacije, nešto je urađeno i na dovođenju stranog kapitala (Etihad, itd.) a doneti su i neki važni zakoni koji, iako nisu najkvalitetniji jesu pomak u dobrom pravcu - ali je mnogo više ostalo da se uradi, kaže Nikolić.

Orlović ocenjuje da je vlada u rekordnom roku usvojila reformske zakone. Doneti su zakoni o radu, o stečaju i privatizaciji, o penzionom osiguranju, što predstavlja veoma važan korak, koji će na dugi rok urediti stanje u javnim finansijama Srbije. Vlada je, na drugoj strani, uradila malo u oblasti fiskalne konsolidacije i reforme javnog sektora, uključujući i javna preduzeća.

I na pitanje o najspornijim potezima vlade Orlović odgovara spiskom koji nije kratak: Tabloidizacija medija, senzacionalizam i afera - novinarstvo nagrizaju atmosferu za bavljenje suštinskim pitanjima i prioritetima, kaže ovaj sagovornik. On podseća i da Srbija nije uspela da dobije datum za otvaranje prvih pregovaračkih poglavlja. Završeni su skrininzi, a problem su, očigledno obaveze koje proizlaze iz Briselskog sporazuma. Iako Vlada deo objašnjenja vidi u činjenici što Priština šest meseci nije imala vladu, Brisel očekuje da Srbija ispuni ono što zavisi od nje. Ostaju tzv. Nemački uslovi. Govoreći o oblastima u kojima je sama vlada stvorila problem, on pominje nesnalaženje oko štrajka prosvetnih radnika, nerazumevanje ove važne oblasti društvenog života i neprimerenu reakciju koja je dovela do nepotrebnog konflikta i posledica.

Nikolić kao problem i jasnu granicu dometa vidi neoliberalnu ekonomsku doktrinu koja je osnovni okvir ekonomske ali i socijalne politike pa i drugih politika kao što je kulturna, naučna, tehnološko-razvojna, itd. On priznaje da je to ono što traže MMF, EU i Svetska banka kao i brojni strani savetnici: Ali, ako se pogleda šta se događa u svetu posle krize, koja još traje i ne zna joj se kraja, naši ekonomisti i političari bi morali da nauče da je ova ekonomska doktrina odavno prestala da bude viđena kao univerzalni odgovor na sve ekonomske probleme, naročito u zemljama u razvoju gde i mi spadamo, iako imamo malo razvoja ali veliku potrebu za njim. Nikolić ima brojne argumente kojim potkrepljuje svoj savet, što je, ipak, deo ekonomske analize kojoj je posvećen drugi tekst u ovom NIN-u, ali ima i druge ozbiljne primedbe na račun vlade. Problem sa Vučićem je da previševeruje u marketing i spinovanje jer je to ono što ga je dovelo na vlast i što rade gotovo svi naši političari i partije. Kontrola medija ili favorizovanje lojalnih je deo te politike - što je, do sada, dalo nekakve rezultate ali nije način na koji se može duže boraviti na vlasti ako se istovremeno (smanjenje plata i penzija, npr.) oštećuju bitni interesi građana. Još važnije je da se sve ovo može obiti o glavu kao bumerang ako se pretera ili ako se spinovanje upari sa prenemaganjem što nije strano ovoj administraciji.

Kao najveći problem on, ipak, navodi vrlo slabe kadrove koji ne mogu da se nose ni sa malo složenijim kriznim situacijama a još manje mogu da odrade teške dugoročne reforme u svojim ministarstvima. I kao da spisak problema nije dovoljno dug, Nikolić dodaje strahovanje da će se svi oni pogoršati u sledećih godinu dana a da će odgovor administracije biti neadekvatani konfliktan te da će tako još pogoršati situaciju -najviše ekonomsku i socijalnu a onda i političku.

Orlović u prognoziranju budućnosti ističe činjenicu da vlada radi u atmosferi stalne najave rekonstrukcije, što može imati i dobre i loše posledice. Ne zna se da li to više motiviše ili obeshrabruje ministre. Premijer ne bi trebalo da staje iza ministara više nego što oni staju iza njega, jer će prikrivanjem njihovih grešaka krnjiti i svoj legitimitet, kaže. Kriza i životni standard ostaju najveći problemi i od njihovog rešavanja zavisiće učinci vlade u očima građana, ističe Orlović i upozorava: To što je opozicija slaba, ne jača već uspavljuje vladu. Naročito ako i ona sama poveruje u spinovanu stvarnost.