Reforme na jeziku

Foto Oliver Bunić

Kakve god reforme da preduzimamo, šta god da se zbiva, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem. Penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se uzima! Ovako je proleća prošle godine govorio kandidat za premijera Aleksandar Vučić. Mesec dana nakon toga, obraćajući se tek ustoličenim poslanicima Skupštine Srbije, najavio je nešto slično. Da će smanjenje penzija biti poslednja mera fiskalne konsolidacije kojom je planirano da se deficit budžeta do 2017. godine smanji na tri do četiri odsto, a javni dug zaustavi na 75 odsto bruto domaćeg proizvoda, kako bi nakon toga njegovo učešće u BDP-u počelo da pada.

Pored fiskalne konsolidacije, za koju je pre 12 meseci skupštinskim poslanicima rekao da nije cilj sama po sebi, Vučić je u prilično dugom obraćanju uglavnom govorio o najvećem i prvom zadatku njegove vlade, a to je reforma neodržive srpske ekonomije. U kojoj, nakon njihovog izbora, preduzećima više neće upravljati stranački kadrovi i direktori, u državni aparat neće se uhlebljavati preko porodičnih i partijskih veza, umesto na osnovu znanja i kvalifikacija, on više neće brojati gotovo 800.000 ljudi, od kojih neki ne rade ništa jer zemlja poput Srbije ne može sebi da priušti da bude poslodavac za toliko ljudi i da ih toliko plaća. Mi isplaćujemo plate novcem koji nemamo. Javni sektor zapravo krade od naroda kome bi trebalo da služi, govorio je aktuelni premijer krajem aprila 2014.

Danas, pak jasno je da osim započete fiskalne konsolidacije, doduše nešto blaže nego što je tražio deo ekonomske javnosti, ali i mlađani bivši ministar finansija Lazar Krstić, što je i bio razlog da podnese ostavku prošlog leta, reforme jedva da su počele.
Penzioneri nisu, uprkos premijerovom obećanju i na njihovu žalost, postali poslednji u čija prava će se zadirati radi reformisanja Srbije, nego su bili pri vrhu tog spiska. A oni sa čije grbače je, prema Vučićevom obećanju, trebalo skidati sve što se može, pre nego se zadre u penzije, i dalje su gde su i bili. I sa njihove grbače nije skinuto ni približno koliko bi moglo.
Dobili smo snažno ovlašćenje za promenu, snažno ovlašćenje da popravimo ekonomiju. Zato smo odredili datum - 1. januar 2015. je datum do kada će državna preduzeća biti restrukturirana, govorio je pre godinu dana Aleksandar Vučić, označavajući to kao posao koji se niko nije usudio da pipne prethodnih 20 godina.

I pipnula je ova vlada neki od tih vrućih krompira. Ali nova godina je počela pre četiri meseca, a pomenuta preduzeća koja godišnje, stoji u Vučićevom ekspozeu, gube 800 miliona evra, manje-više su u istom statusu. Kraj privatizacije se ne nazire, od direktora Agencije se skoro moglo čuti da taj proces neće biti završen ni do kraja ove godine, a spisak preduzeća u restrukturiranju i dalje je isti. I sudbina najvećih, kako to premijer voli da kaže, onih koji najviše krvare, ista je, mada je pre tih godinu dana najavio da smanjenje rashodne strane znači brigu za državna preduzeća.

Cinici bi rekli da je premijer možda samo pogrešno shvaćen. Najavljena briga o državnim preduzećima zapravo je ništa drugo do ono što se desilo vranjskom Simpu. Umesto povlačenja iz preduzeća koja krvare i gube, strategija je povratak države u vlasništvo tih gubitaša. Opraštanjem dugova, njegovom konverzijom u državni kapital ili na neki treći način. Tako su nedavno radnici nekoliko preduzeća, ranije izdvojenih iz EPS-a, štrajkovali sa jedinim zahtevom da se vrate pod okrilje EPS-a, ili bolje rečeno države. Tu je očito sigurnije.

Iako su od početka kalendarske godine prošla skoro četiri puna meseca, od trenutka kada je beogradski Ikarbus trebalo, prema najavi premijera, da potpiše ugovor sa velikim Mercedesom, prošlo je više od osam meseci. A od Mercedesa Ikarbus će najverovatnije videti jedino stare Mercedesove autobuse beogradskog gradskog prevoznika koji će mu biti poslati na remont i farbanje.

Mercedes je svakako asocijacija na još jedno preduzeće koje godinama krvari. Pribojski FAP. Od posla sa nemačkim gigantom nema ništa, ali još gore je što se unedogled oteže navodno dogovoreno strateško partnerstvo sa finskom kompanijom SISU. A pre godinu dana premijer je ovako zborio pred poslanicima Skupštine. Za FAP smo našli rešenje i do kraja ove godine, moderni kamioni će ponovo biti proizvedeni u Priboju. U samom Priboju je radnicima obećao da će ceo posao biti završen do kraja avgusta prošle godine, kako bi već u septembru bilo zaposleno prvih 200 radnika. Memorandum o razumevanju je potpisan poodavno, tender za izbor strateškog partnera ističe 27. aprila, a neumitno se bliži i avgust 2015. Pribojci se nadaju Fincima, makar i ako se umesto prodaje cele firme, od koje zavisi ovaj grad, najavljuje tek iznajmljivanje dela imovine u kojoj bi se proizvodili kamioni. I što je još važnije, uposlilo nekoliko stotina zaposlenih u ovom propalom jugoslovenskom gigantu.

Nije se obistinila ni euforična najava rešenja za smederevsku Železaru, verovatno i najveću privrednu omču oko njihovog vrata. A i našeg, da se ne lažemo. Pregovori sa prijateljima iz Esmarka su propali, pa je umesto da bude prodata, Železara dobila menadžment koji ima zadatak da preko noći uradi ono što se verovalo da je nemoguće. Da višedecenijskog gubitaša pretvori u profitabilno preduzeće. Recept, međutim, nije poznat.

Preko noći je najavljena i reorganizacija i restrukturiranje Srbijagasa, najvećeg gubitaša, potpuna profesionalizacija upravljanja u svim državnim preduzećima i uvođenje nestranačkog, stručnog menadžmenta. Apsolutno ćemo izbaciti partije iz upravljačkih struktura javnih preduzeća, uvesti profesionalni menadžment, povećati profit..., piše u ekspozeu. Dušan Bajatović je i dalje prvi čovek pomenutog najvećeg gubitaša, premijeru blizak Nikola Petrović direktor je Elektromreža, član Vučićeve stranke Aleksandar Obradović na čelu je Elektroprivrede Srbije, a Milan Krkobabić je direktor Pošte Srbije. Treba li nabrajati dalje.

Premijer Vučić i ministar finansija Dušan Vujović koristili su svaku priliku da srpskoj javnosti otvore oči i predoče da su sa 13 zavisnih preduzeća i 700 direktora plate u EPS-u daleko iznad proseka, kao da takvo rasipništvo treba da promeni neko drugi, a ne oni. Uz to, rukovodstvo EPS-a tvrdi da je plan reorganizacije i korporativizacije napravljen još pre nekoliko godina, a promene u tom preduzeću dešavaju se sporo i na kašičicu.

Možda se zato oteže i sa poskupljenjem struje, najavljenom za kraj grejne sezone. Jer dosta je napaćenom građaninu priče o najjeftinijem kilovat-času u Evropi, ako zna da najavljivane reforme i promene teško da su odmakle dalje od smanjenja penzija i plata u javnom sektoru. I još gorim rezovima u privatnom, zbog kojih životni standard nikada nije bio niži, uprkos tome što ni inflacija nikada nije bila manja.

Iako je to poskupljenje struje bilo jedno od čvrsto datih obećanja MMF-u, koje su ovdašnji ministri nekoliko nedelja, neveštim objašnjenjima, pokušali da sakriju, kada je uhvaćen u laži, Vujović je rekao da Vlada nije htela da opterećuje građane vestima o poskupljenju. Svašta se MMF-u još obećalo, ali majska revizija odobrenog stend-baj aranžmana pokazaće koliko je Vlada umešna u zamazivanju očiju misiji te međunarodne finansijske institucije.

Ono što nije obećano njima, ali jeste domaćoj javnosti, jeste veliki infrastrukturni zamah, ali i početak izgradnje prve faze famoznog Beograda na vodi i to najkasnije od prvog marta ove godine. I to je portal Istinomer označio kao još jedno neispunjeno obećanje, mada ruku na srce, u domaćoj javnosti se vodi oštra polemika i nude različiti argumenti zbog kojih bi Srbija i Beograd trebalo da odustanu od ovog najlepšeg što može da im se desi.

Za polovinu prošle godine najavljivana je i privatizacija Dunav osiguranja, ali i osnivanje investicionog fonda koji bi od banaka otkupljivao nenaplative kredite koji banke čine mnogo gorim nego što bi se dalo zaključiti na prvi pogled.

A šta ćemo sa racionalizacijom broja zaposlenih u državnoj upravi i javnom sektoru, koji, prema rečima premijera s početka ovog teksta, krade od naroda kome bi trebalo da služi. I koji se ne smanjuje. Naprotiv uvećava se.

Da li nam je onda toliko dobro da u premijeru izaziva neprijatnost i koliko mogu da nas uteše povoljni tromesečni rezultati o kretanju prihoda i rashoda. Ako su oni takvi, pre svega, zbog činjenice da su građani sve siromašniji, jer su im zarade i penzije manje. I da ih malo šta može razuveriti da smanjenje njihovih primanja ipak jeste cilj sam po sebi.
Ali da ne bude da je sve crno, evo šta je Istinomer označio kao ispunjena Vučićeva obećanja. Dovođenje investitora u tekstilnu industriju u Krupanj i završetak nove topionice u Borskom rudniku.