Samoubistva iz zasede

Nešto se čudno i strašno dešava u Ukrajini - a nije sad već jednogodišnji građanski rat, rusko i američko uplitanje u sukob, besmisleno stradanje hiljada ljudi i temeljno uništavanje svake mogućnosti za normalan suživot Ukrajinaca i etničkih Rusa na jugoistoku zemlje. O svemu pobrojanom zna se već mnogo - ili se barem misli da se zna; ali događaju se tamo i druge stvari, o kojima tek poneko govori, a mnogi, od ukrajinskih vlasti do (s časnim izuzecima) vodećih zapadnih medija, upadljivo ćute. Već skoro tri meseca, i uglavnom daleko od ratnih dejstava, jedan po jedan život naprasno okončavaju nekadašnji funkcioneri režima svrgnutog predsednika Viktora Janukoviča. Od kraja januara, kada je zabeležen prvi takav slučaj - bivši načelnik harkovskog regiona Aleksij Kolesnik nađen je obešen - pa do prošle sedmice, kada su u razmaku kraćem od 24 časa u Kijevu iz vatrenog oružja ubijeni prvo bivši poslanik Janukovičeve Partije regiona Oleg Kalašnjikov, a onda i novinar Oles Buzina, jedini s ovog spiska koji nije bio funkcioner (ali je zato prokazan kao „proruski orijentisan“), nanizalo se već deset sumnjivih pogibija. Osim što su, izuzimajući Buzinu, svi stradali bili članovi Partije regiona i(li) držali položaje u vreme Janukovičeve vladavine - na listi su i po jedan bivši potpredsednik te stranke, bivši gradonačelnik, bivši tužilac... - ima još toga što ove događaje povezuje. U čak šest navrata vlasti su požurile da smrtne slučajeve proglase samoubistvima, da bi se onda naknadno priznalo kako su neka od njih zapravo inscenirana, tj. da su žrtve ili ubijene ili naterane da se ubiju. Dalje, većina stradalih bila je pod istragom zbog sumnji da su u vreme starog režima bili umešani u zloupotrebe. I najzad, ni u jednom od onih slučajeva koji se vode kao ubistva ne zna se ni ko su počinioci, još manje naručioci - mada se, budući da su dva poslednja ubistva još sveža, po tom pitanju nešto možda i promeni. Iako se ne treba previše uzdati u to. Doduše, za razliku od zida ćutnje na koji nailazi svako raspitivanje o prvih osam slučajeva, predstavnici vlasti izgleda imaju neku ideju o tome šta bi moglo da stoji iza likvidacija Kalašnjikova i Buzine - ili u najmanju ruku nastoje da stvore utisak kako znaju šta je u pitanju. Pa je tako jedan visoko rangirani savetnik u ministarstvu unutrašnjih poslova neposredno posle ubistva Buzine istupio s tezom (na svom fejsbuk-nalogu) da su ova dvojica stradala zbog toga što su isuviše znali o mračnim tajnama tzv. „antimajdanskog“ pokreta Janukovičevih pristalica koje su stale u njegovu odbranu u vreme dok su, krajem 2013. i početkom 2014, prozapadno orijentisani demonstranti na kijevskim ulicama tražili njegovu smenu. Dotični savetnik nije ponudio objašnjenje kako je tako brzo došao do takvog zaključka, niti kakvim dokazima tu tezu može da potvrdi. Možda je samo hteo da udovolji predsedniku Petru Porošenku, koji traži brzu i transparentnu istragu ova dva ubistva; a možda je i shvatio da Fejsbuk baš i nije najprimerenije mesto za saopštavanje informacija o toku istrage. Kako, međutim, pomiriti ovakvo objašnjenje pozadine ova dva ubistva (a zapravo tek spekulaciju) s onim što stoji u jednom pismu koje je za sobom ostavio Kalašnjikov, a u kome skreće pažnju na pretnje koje je dobijao sa sasvim druge strane? I s onim što uz njegovo ime i adresu stoji na problematičnom sajtu Mirotvorec, gde ukrajinske „patriote“, pored ostalog, vode i evidenciju o protivnicima novog poretka? Tamo, naime, za Kalašnjikova piše: „Separatist. Provokator. Saučesnik militanata. Održava kontakte sa teroristima i militantima“. Ukratko, državni neprijatelj. A zna se kako „revolucionarni“ režimi s takvima postupaju. Ne iznenađuje stoga što, u nedostatku pouzdanih informacija, svako u Ukrajini, u skladu sa svojim političkim i svakim drugim opredeljenjem, razvija svoju teoriju o tome ko stoji iza serije nerasvetljenih ubistava i sumnjivih samoubistava. Pripadnici i pristalice novih vlasti preferiraju, dakle, teoriju po kojoj je u pitanju interna čistka bivših kadrova koji su „previše znali“ o kriminalnim radnjama moćnika iz Janukovičeve ere. Oni drugi, čije su simpatije na strani bivšeg režima ili proruskih pobunjenika u Donbasu, veruju da iza misterioznih smrti stoji služba državne bezbednosti (SBU), i da ona tako jednog po jednog eliminiše istaknute protivnike novih vlasti. Treći imaju manje-više istu tezu, samo što u ulozi izvršilaca vide pripadnike raznih ultradesničarskih, ekstremno nacionalističkih grupa kojima Ukrajina vrvi. Četvrti, neizbežno, krive Ruse. „To je sad već postala tradicija: šta god da se loše u Ukrajini desi, u nekom trenutku će krivica za to biti pripisana Rusiji. Rusija je za Ukrajinu ono što je globalno zagrevanje za sve ostalo - primordijalni izvor svog zla“, konstatuje sarkastično bloger Bruno de Landevoasan u tekstu na sajtu Steltflejšon. Ne odbacujući sasvim pretpostavku da je u toku neka vrsta čistke, De Landevoasan - koji, zanimljivo, inače uglavnom piše na ekonomske teme - iznosi hipotezu da sve ove sumnjive smrti zapravo predstavljaju eskalaciju permanentnog sukoba za kontrolu teritorija između ukrajinskih moćnika. Polazeći od nepobitne činjenice da je Ukrajina zemlja u kojoj je korupcija dostigla enormne razmere, i u kojoj prava vlast i nije u Kijevu, nego u rukama regionalnih bosova i njihovih privatnih vojski, njemu izgleda da je tamo u toku „rat suprotstavljenih oligarha i njihovih frakcija - prilično sličan klasičnom mafijaškom ratu, samo na većoj skali.“ „Povremeno se čini da je Ukrajina na korak do toga da postane još jedna propala država. Stiče se utisak da je grupa mafijaških bosova uznapredovala do statusa gospodara rata i da se sada bore za kontrolu teritorija i izvora ilegalnih prihoda“, piše De Landevoasan. „Kao da vlada, koja preživljava zahvaljujući zapadnoj pomoći - za koju se čini da nestaje podjednako brzo kako i pritiče - u suštini upravlja mafijaškom državom.“ Aktuelne vlasti bi ovakvo viđenje sigurno s gnušanjem odbacile, ali dok ne stanu na put paralelnim strukturama moći koje u Ukrajini očigledno postoje, ima razloga da se, u najmanju ruku, sumnja i u njihov kredibilitet i u sposobnost da uopšte upravljaju zemljom. Lepo kaže citirani bloger: neće biti da su za sve što je u današnjoj Ukrajini pošlo po zlu krivi Rusi.