Tri koncepta ženstvenosti

Foto Sonja Žugić

Komad Crvena: seks i posledice Milene Bogavac, svoju praizvedbu imao je još 2004. godine, i tada u Bitef teatru u režiji Jelene Bogavac (autorkine sestre) i sa kreativnom ekipom koja se sastojala gotovo isključivo od žena. Napisan kada je Milena imala tek dvadeset godina, tekst je direktno i žestoko, bolno iskreno progovorio o položaju žene i doživljaju ženstvenosti. To specifično, za naše uslove retko autentično svedočanstvo očigledno je naišlo na razumevanje mnogih, te sama predstava slovi za jednu od najdugovečnijih u recentnoj istoriji Bitef teatra.

Novo tumačenje (za ovu priliku preimenovanog) teksta, režira Vojislav Arsić, pokretačka snaga omladinske organizacije E8 koja pokušava da kroz inovativne metode, koje u sebi spajaju aktivizam i umetnost, edukuje mlade o važnim društvenim pitanjima kao što su rodna ravnopravnost ili nenasilje. Pored Mileninog teksta u predstavi su korišćeni i tekstovi iz studije Mapiranje mizoginije u Srbiji, zatim članci iz štampe, govori političara, tekstovi pesama, grafiti itd. Najvažnija intervencija ipak je odluka da o ženskom pitanju progovore muškarci, umesto žena na sceni su sada samo mladići, što ne znači da se ženski glas ne čuje. Naprotiv.

Iako nalikuje verbatimu, te glumci često govore iz sopstvenog iskustva, predstava nije dokumentarna, tekst, povremeno dirljivo naivan i pamfletski direktan, ipak uspeva da se nametne svojom jedinstvenom poetikom, tom zgusnutom smesom osećanja i stavova, stečenih ili otkrivenih, gde jedna zbunjena i sluđena mlada osoba pokušava da se snađe u tim različitim konceptima ženstvenosti koje joj okolina nameće. Podnaslov predstave je Mizoginija je uzrok demografske katastrofe i upravo to određuje tematski i ideološki korpus koji predstava stavlja u svoj centar. Često pokretanje pitanja ogromnog broja abortusa u Srbiji ovde je pravilno preformulisano u pitanje ko bi uopšte želeo da ima decu u zemlji kakva je Srbija. Ovo pitanje je sagledano iz mnogo uglova, od najintimnijeg pa do globalnog, zahvatajući usput čitav niz srodnih tema koje itekako bole ovo društvo.

Predstava počinje žestoko, songom koji grubo i sirovo opisuje krug društvenih fenomena koje smo prihvatili kao svakodnevicu, od raznih vrsta fobija usmerenih prema manjinskim grupama pa do senzacionalističkih medija. Iza toga je uvek, manje ili više prikriveno, nasilje, bilo ono apstraktno, društveno ili ono konkretno, svakodnevno, često porodično. Dok Zoran Pletl nastupa kao neka vrsta konferansijea, voditelja kroz gustu i pomalo haotičnu strukturu predstave, Zoran Pajić, Mladen Sovilj i Đorđe Živadinović Grgur nam predstavljaju tri koncepta moguće ženstvenosti samosvesne i seksualno osvešćene žene, konzervativne i društvenim konvencijama zapretene osobe i one treće koja luta između ta dva koncepta. Ostali glumci su tu poput nekog hora koji centralni narativ četo prekidaju numerama koje daju drugačije ili novo, bolje, svetlo izrečenom. Sad, ovako opisana, predstava deluje izrazito didaktička, ona to svakako i jeste, ali istovremeno je i vrlo uzbudljiva na fizičkom, vizuelnom planu, posebno zbog izuzetno nadahnutog ansambla koji se daje potpuno i bez ostataka. U tom izuzetnom ansamblu naročito je upečatljiv Mladen Sovilj koji uspeva da didaktičnost izgovorenog oboji snažnom, duboko proživljenom emocijom ostavljajući gledaoca potresenim.
Ako pozorište može da menja nešto u društvu, onda ono to čini upravo ovakvim predstavama. Zato one i jesu važne i neophodne.