Zamke lične vlasti

Foto Oliver Bunić

Da nije zabrinjavajuće, moglo bi biti smešno: kada je, u nedelju, zbog najave građanskog protesta protiv potpisivanja ugovora o izgradnji Beograda na vodi, vlast organizovala kontramiting svojih pristalica, pa onda još i zloupotrebila tramvaje, vlasništvo svih građana, kako bi od partnera u kompaniji Igl hils sakrila činjenicu da nisu svi oduševljeni projektom - moglo bi se pomisliti da postoji makar teoretska mogućnost ozbiljnog preispitivanja uputnosti započinjanja posla kome se stručna javnost bezuspešno usprotivila.

A nije baš teško zaključiti da, s obzirom na medijsku situaciju i odnos političkih snaga, postoje ako uopšte postoje - samo mikroskopske šanse za preispitivanje projekta za koji se u početku tvrdilo da će biti završen za četiri do 10 godina i doneti investicije od 3,5 milijarde evra, da bi danas rok izgradnje skočio na 30 godina, a investicije se strmeknule na 300 miliona.

Čemu onda onaj tužni i nevešto demantovani cirkus ispred zgrade Beozavoda? Da li se neko zaista uplašio dan ranije održanog protesta DS, koji jeste pokazao da Srbija ipak ima živu opoziciju, mada se u njenom prvom očiglednom dizanju glave i stajanju na noge posle dvoipogodišnjeg uspešnog (samo)rasturanja, teško mogla prepoznati sila koja bi ubrzo mogla promeniti politički pejzaž napredne Srbije?

Ili se, posle razgovora sa sinom, u kome je otkrio da mladi u velikom broju naginju ka desničarskim strankama, od čega se naježio, premijer zaista uplašio od brzog osnaživanja političkih struja koje bi, pre eventualnog sopstvenog konvertitstva po proverenom receptu, mogle ugroziti njegov sadašnji proevropski kurs?

Koliko je za vlast koja ima apsolutnu većinu u Skupštini Srbije (SNS ima 158 od 250 poslanika, a SPS još 44) opasna činjenica da u ombudsmana Sašu Jankovića, prema martovskom istraživanju Cesida, poverenje ima čak 36 odsto ispitanika, jedan procentni poen više nego u vladu Aleksandra Vučića? Jer, upravo tom činjenicom, analitičari objašnjavaju brutalnu kampanju koja se vodi protiv čoveka koji se, po prirodi posla koji obavlja, usudio da postavi neka nezgodna pitanja počev od onog vezanog za moguće zloupotrebe službi bezbednosti u slučaju prebijanja premijerovog brata na Paradi ponosa?

Da li Vučić, koji se tokom 2014, prema podacima Cenzolovke, 877 puta pojavio na naslovnim stranama deset dnevnih novina u Srbiji, od čega svega šest puta u negativnom kontekstu, zaista veruje da je, kao što tvrdi, više od pola novina protiv Vlade te da su samo jedan dnevni list i jedna privatna televizija na njegovoj strani?!

Misli li zaista prvi čovek Srbije da je Miroslav Mišković toliko moćan da, uz pomoć raznih svojih (navodnih) plaćenika smeni najbolju vladu u istoriji Srbije? I ako misli da takva opasnost postoji, zašto čeka da ga taj tajkun tuži pa da iznese dokaze koje navodno poseduje, sve uz sopstveno izlaganje poligrafskom ispitivanju, koje je najavio? Odnosno, nije li njegova dužnost da te navodne dokaze već preda nadležnim organima, kako bi pokrenuli postupak protiv počinilaca i podstrekača nelegalnih dela?

Je li zaista moguća takva podela svesti pri kojoj se u jednom trenutku iskreno tvrdi da ceo svet podržava reformske poteze vlade za razliku od raznih domaćih nezahvalnika, da bi se, u sledećem trenutku, preko Aleksandra Vulina, na primer, jednako iskreno forsirala teza o pokušajima Zapada, preko Haškog suda, na primer, da destabilizuju Srbiju i sruše predsednika Vlade, prvog koji je govorio o NATO agresiji, a ne nekakvoj akciji?

Do kada će se javnost uznemiravati/zabavljati odnosom premijera i predsednika Srbije, ako je, čak i nakon direktnog sukoba Vučićeve saradnice Zorane Mihajlović i saradnice predsednika Nikolića Stanislave Pak oko odgovornosti i laži vezanih za nezgodu vladinog aviona, cela stvar na sednici Glavnog odbora SNS u nedelju onako lako gurnuta pod tepih?
Da li zaista neko može da ugrozi poziciju čoveka za koga istraživači javnog mnjenja i dalje tvrde da ima podršku oko 50 posto građana Srbije osim njega samog?

I sam Vučić je u intervjuu za Nedeljnik ocenio da je sam sebi najveći protivnik, dodajući da sebe svakog dana preispituje, kritikuje i da je nezadovoljan svojim radom i rezultatima. Što ipak, ne znači da je reč o istoj vrsti nezadovoljstva i razloga zbog kojih su i sagovornici NIN-a došli do sličnog zaključka da je upravo premijer taj koji predstalja najveću opasnost za sebe samog.

Najbolji odgovor na pitanje `ko ugrožava Vučića?` je - on sam i vreme, kaže filozof Vladimir Milutinović. Mi imamo vladu koja je snažno opredeljena da radi u korist velikog kapitala i u vlastitu korist, ali da sve to pokriva agresivnom propagandom u pravcu najavljivanja svetle budućnosti, diskvalifikovanja i cenzurisanja svih glasova kritike i što veće kontrole celokupnog političkog sistema. Mi ne znamo kada će ovaj raskorak između realnosti i propagande postati prevelik.

Faktor vreme Milutinović objašnjava stavom da naše političko društvo nije sposobno za brze reakcije. Najviše zbog toga što nemamo spremnu opoziciju koja bi brzo preuzela štafetu od vlasti koja se pokazala lošom. Na primer, to što će Beograd na vodi umesto za četiri biti gotov za 30 godina, što praktično znači nikad, trenutno ne proizvodi nikakav efekat. Ali, jednom će proizvesti, sve i da sada niko javno ne primeti to pucanje propagandnog balona.

Marina Raguš, politikolog, čudi se često izrečenim tvrdnjama da je opozicija ta koja ruši državu tako što kritikuje vlast, ili najčešće premijera. Prvo, opozicija nema taj kapacitet. Drugo, time sama vlast potvrđuje osnovanu sumnju u personalizaciju i privatizaciju države, šaljući jasnu poruku: država to sam ja! I to je taj zabrinjavajući moment koji obeležava ovu vlast. Upravo zbog takvog odnosa prema državi, koja sama po sebi krije totalitarne tendencije - jer jedina ima monopol na upotrebu sile - država može prerasti u svoju suprotnost. Umesto servisa interesa svih građana, može postati servis samo i jedino interesa političke elite. Kada pojedinac oseti, pa onda i razume da je i sam pojam političkog (koji se, da citiram Hermana Broha, pokriva pravednošću) dakle da je i sam taj pojam prognan, da su ga zamenili interesi, on počinje da se buni. Do konačne pobune i klasnog sukoba, kaže sagovornica NIN-a.

Sociolog Slobodan Antonić je u nedavno objavljenom tekstu, doduše, podsetio da je i ranije, u 19. i 20. veku, u Srbiji postojao režim lične vlasti. Sada je ta vlast doslovce lična, što će reći sujetna, paranoična, osvetoljubiva, kapriciozna, svađalačka, pa i nasilna. Kada imate takvu vlast, svu od jedne ličnosti i od njenog karaktera, i kada ta ličnost izrasta u zlostavljača, neminovno je da će žrtve pružiti otpor. Verbalnom siledžiji će, pre ili kasnije, doakati neka od njegovih žrtava. Karakter svake vlasti naznačuje i njen mogući kraj. O tome treba da porazmisli svako ko se, prema podređenima, drži modela osornosti i zastrašivanja. A pre svih onaj koji je taj model arogantno uveo u naš javni prostor.

Marina Raguš ocenjuje da su poruke da se iza legitimno upućenih pitanja (jer javnost ima sva prava da zna) krije Mišković sa svim svojim arsenalom, gde se posebno misli na određene medije, nezavisna tela (koja, opet postavljaju pitanje jer to im je posao), građani jer nepodnošljivo žive u stanju (ne)održivog ropstva - u stvari jasne poruke kojima se svaka kritika stavlja u kontekst političkog neprijatelja.

Ta opasna i kako vidimo dugačka ruka Karla Šmita je drugi aspekt najave totalitarne države koja će na kraju generisati užasne sukobe rovovski ukopanih društvenih grupa. To neće nikako na dobro izaći, i ukoliko se ovako surovo i brutalno nastavi sve smo bliži tom epilogu, upozorava sagovornica NIN-a.

Prema mišljenju Milutinovića, procesi koji kod nas odlučuju o tome ko je na vlasti, ispod su površine i mahom nesvesni. Moguće je da se Vučiću danas sve toleriše iz prostog razloga što ljudi smatraju da kod nas svaka vlast krade, ali misle i da još nisu voljni da sadašnjoj opoziciji daju ponovo priliku za to. U nekom trenutku će svest o tome da im je isto ili gore prevladati ovu odbojnost i tada ćemo moći da govorimo o promeni vlasti. Nije isključeno da do tada i stranci zaključe da je vreme za promene.

Ima, kaže, i jedna filozofska poenta vezano za trenutnu vlast. Svojevremeno sam napisao da je nemoguće da radikali dođu na vlast iz prostog razloga što bi se vlast u tom trenutku povukla i zamenila državnom samovoljom. I tako je i bilo, podseća Milutinović. Naprednjaci su došli na vlast tako što su se svojski potrudili da negiraju da su radikali, klanjali su se Vesni Pešić, pozivali na Vericu Barać. To je bilo pre tri godine. U poslednjih nekoliko meseci kao da se naprednjaci trude da pokažu da su ponovo krenuli putem samovolje. Koriste vlast kao sredstvo za privatne progone kao u slučaju zaštitnika građana ili kao sredstvo za privatne poslovne aranžmane - kakav je `Beograd na vodi`. Jedina razlika je što su sada već na vlasti. Ali, mislim da se priroda vlasti ne može sasvim promeniti. Na duži rok vlast se mora vratiti na pravac javnog interesa.

I nema u ovoj tužnoj, upozoravajućoj priči, nikakvog seirenja. Marina Raguš kaže da joj je neizmerno žao što je sve krenulo u tom pravcu. Od premijera čije obrazovanje, vrednoću i ambiciju ne možemo sporiti, s takvim političkim uticijem u najmanju ruku se očekivalo da zaista pokrene demokratski proces reforme države uvažavajući interese svih građana. Jer je imao skoro idealnu priliku: politički uticaj i podršku Zapada, kao i dalje najuticajnijeg faktora na ovom prostoru. Umesto raskida sa nasleđenim katastrofalnim stanjem, dobili smo atmosferu koja od izbora na lokalnom nivou, preko svakodnevnih tabloidnih afera, do odgovora na `nepodobna` pitanja liči na `rat svih protiv sviju`. I, to je nepodnošljivo, kaže sagovornica NIN-a.

Ona dodaje i da bi bilo neozbiljno tvrditi da nema zlonamernih i da nema onih čiji su lični i poslovni interesi ugroženi, kao i da je premijer odgovoran za sve naše (lične i poslovne) neuspehe. Takav utisak ide uz potrebu da se bude `i prvi i poslednji`, da se po rejtingu uvek bude najbolji. Na kraju, njegova odgovornost prostiraće se do svakog ugla i svakog pojedinačnog života i u tome će ostati sam na brisanom prostoru, upozorava ona još jednom, ako za upozorenja nije kasno. Sve je, ipak, moglo drugačije samo da je tako i odlučio. Jer, na početku kao i na kraju sve je uvek lično: donosimo lične odluke i trpimo njihove posledice. Spram toga, mi smo ti koji jedino možemo ugroziti sebe. Sve ostalo, pronalaženja odgovornih izvan nas samih, tek su opravdanja za sve naše propuste proistekle iz brzopletog ili površnog zaključivanja i odlučivanja. Sami sebi smo najveći (ne)prijatelji.

A nisu nam prijatelji baš ni oni koji nas podržavaju u sumnjivim odlukama ili ih u naše ime donose... Počev od onih marketinških - poput odluke o održavanju sednice Vlade na kopu Tamnava, čija fotografija preti da obori sve rekorde u svojstvu inspiracije za komičnu obradu na internetu.