Država ne veruje službama bezbednosti

Foto Vesna Lalić

Kada je pre dve nedelje lansirana afera pištolj (ili preciznije ko pomene pištolj Vučićevog obezbeđenja uzvratiće mu se pištoljem), delovalo je da problem nisu tabloidi čiji su se zaposlenici bacili na pod da bi rekonstruisali mesto zločina, već činjenica da se na čelu policije nalazi čovek koji insinuira da je zločina bilo. A onda se pokazalo da ta loša upotreba ili zloupotreba službene dokumentacije o slučaju koji je arhiviran pre 22 godine u izvedbi dr Nebojše Stefanovića nije ništa u poređenju sa onim što je vrh ove države spreman da učini u pokušaju blaćenja jednog čoveka - Saše Jankovića. Za samo nekoliko dana lančano su urušene sve institucije u zemlji i to ne samo one na koje se pošlo (pre svega institucija zaštitnika građana, a onda i sva ostala nezavisna kontrolna tela) već i policija, tužilaštvo, sudstvo, da bi na kraju sumnja bačena čak i na BIA i VBA. Vlast je jednostavno procenila da niko od njih ne obavlja svoj posao kako valja jer su svi propustili priliku da dokažu kako je Saša Janković maltene ubica i pripadnik Arkanovog klana.

Selektivno i tendenciozno puštanje dokumentacije iz koje smo mogli da vidimo barut na rukama Jankovića, ali ne i dokument koji ga izmešta sa mesta nesreće, jesu nesumnjivo delovali kao dobro rešenje za cilj koji je valjalo postići. Ali, i Stefanović kao izvršitelj radova i njegovi nalogodavci, zaboravili su na ključnu činjenicu mogući zločin su pokušali da imputiraju čoveku koji je pre stupanja na dužnost prošao najstrožu bezbednosnu kontrolu da bi dobio sertifikat za pristup podacima sa najvećim stepenom tajnosti. Zakonom o tajnosti podataka (čl. 38) regulisano je da BIA radi bezbednosnu proveru za pristup ovako stepenovanim podacima (državna tajna, strogo poverljivo), a ako se radi o pristupu podacima u posedu Vojske odnosno Ministarstva odbrane, onda bezbednosnu proveru radi i VBA.

Šta to konkretno znači za NIN objašnjava Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku: Imajući na umu da je do sada zaštitnik građana kontrolisao rad i BIA i VBA, odnosno da je pristupao najtajnijim podacima u ova dva organa, Saša Janković je sa svojim saradnicima praktično prošao bezbednosnu proveru ove dve službe. Treba imati na umu da se radi o veoma ozbiljnim proverama koje ne samo da podrazumevaju proveru da li je osoba osuđivana, odnosno da li se protiv nje vodi krivični postupak (što se radi za dobijanje dozvole za oružje), već predstavljaju mini-istragu o njoj, njenoj porodici i prijateljima. Tako se utvrđuje da li postoje problematična mesta koja mogu predstavljati prepreku za dobijanje bezbednosnog sertifikata, a to su, na primer: da li se osoba druži sa ljudima iz kriminalnog miljea, da li je sklona alkoholu, da li je simpatizer ekstremističkih ideologija i sl, te da li to sve postoji i u njenoj porodici. Zbog prethodno rečenog teško je poverovati da su službe bezbednosti samo proveravale da li je u slučaju Predraga Gojkovića Saša Janković formalnopravno odgovoran, već je izvesno da su proveravale sve okolnosti slučaja i da li bi neke od njih mogle da predstavljaju prepreku za izdavanje bezbednosnog sertifikata.

Da je slučaj ozbiljno proveren i da u njemu nije pronađeno ništa sporno po zaštitnika građana jasno je i po tome što iz MUP-a dokazi koji bi tvrdili suprotno nisu upućeni tužilaštvu (ubistvo ne zastareva) nego tabloidu koji je već marljivo odradio tačku o sklonosti prema alkoholu. Ali, na tome se nije stalo, već se u priču uključio i lično premijer izjavom: Kakve veze Vlada ima s tim da je neko ubijen iz nekog pištolja? Nikakve! Niti je imenovala ministra koji selektivno gubi poverljivu dokumentaciju, niti je na njenom čelu čovek koji tvrdi da je samoubistvo koje su ispitale i ustanovile legitimne institucije možda nešto drugo.

Ponovnim aktuelizovanjem ovog slučaja vladajuća partija zapravo kaže da službe bezbednosti i Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost nisu odradile dobro svoj posao. Zato bi logični sled stvari sada bio da SNS u Odboru za kontrolu službi bezbednosti pokrene kontrolu BIA i VBA sa ciljem utvrđivanja propusta u obavljanju bezbednosnih provera, te da na osnovu toga iniciraju usvajanje Zakona o bezbednosnim proverama, kojim bi se na jedinstven način uredila ova oblast, objašnjava Petrović.

Pod nekim drugim okolnostima bi možda bilo zabavno videti da li će se SNS pridružiti želji Saše Jankovića da se obavi ozbiljna kontrola tih institucija, ali ne i u trenutku kada je CeSid objavio istraživanje po kome se vidi da zaštitnik građana uživa daleko veće poverenje od Vlade, što je nedopustivo za sistem u kom živimo. Ako se tome pridoda i godišnji izveštaj zaštitnika, koji je ocenjen kao politički pamflet, jer se u njemu pominju kršenja ljudskih prava, tortura, pritisak na medije uz primere (bejzbol palice u zatvorima, krv na radijatorima, ukidanje Utiska nedelje...), onda ne bi trebalo da nas čudi energija sa kojom se krenulo na Jankovića. Možda je to najplastičnije opisala Vesna Rakić Vodinelić rečima: Zaštita ljudskih prava doživljena je kao opoziciona delatnost, subverzija sa elementima diverzije.

Ali kako opisati odgovor vlasti na to, za NIN objašnjava Vida Petrović Škero, bivša predsednica Vrhovnog suda: Kada se pojavio godišnji izveštaj zaštitnika, u javnosti su se pojavili i podaci, i to delimični, za tragični slučaj za koji su nadležni državni organi pre više od 20 godina utvrdili da se radilo o samoubistvu. Iako je obustavljen postupak, suočili smo se sa zahtevima jednog broja nosilaca vlasti da zaštitnik mora dati ostavku. Kažu, to je skrivao u vreme njegovog izbora. Da li možemo verovati u slučajnu koincidenciju diskusije o krivici i moralnosti zaštitnika, u trenutku kada vršeći svoje obaveze i ovlašćenja, daje i neželjene ocene stanja prava u prethodnoj godini.

Ovakve tvrdnje,zahtevi za preispitivanje odluka nadležnih organa bacaju sumnju na rad policije, tužilaštva, suda... Znači li to da se zbog želje za diskreditacijom jednog čoveka urušava čitav sistem pravila? Zašto? Ako postoje tvrdnje i dokazi da neko ko je na funkciji, što znači i zaštitnik građana, loše ili nezakonito radi svoj posao, pokreće se postupak za njegovo razrešenje. Umesto toga, da bi se iznudila tražena ostavka vrši se pokušaj diskreditacije ličnosti, koji neminovno vodi i diskreditaciji institucije.

Ne bi me iznenadilo da u budućnosti, kada se poželi smena neistomišljenika, ili kada neko poželi da oslobodi mesto funkcionera za nekog svog, u medijskoj kampanji osvane tvrdnja da postoje dokazi da je kršio moralne norme i uznemiravao javnost i zbog toga mora da da ostavku ili da se razreši jer je u parku vršio nuždu pre 10 godina. Koliko ćemo ići unazad da bismo mogli nekoga da diskreditujemo, i zbog kojih razloga, da bi se upraznilo funkcionersko mesto na kome je?

Nejasno je jedino koliko su same institucije postale svesne da su kolateralna šteta ličnog okršaja vlasti sa jednim čovekom, a još manje da li su spremne da nešto tim povodom urade. Možda bismo kao pozitivan pomak mogli da gledamo to što je Tužilaštvo odbilo, uz sve javne a verovatno i zakulisne pritiske, da obnovi slučaj Predraga Gojkovića, ali nedovoljan da bismo se osetili kao društvo koje je izbeglo urušavanje. Možda se zbog toga ovih dana i svi sećaju reči koje je Vojin Dimitrijević izgovorio 2012, da je ovo poslednja vlast koju biramo na izborima.