Praznik jada

Foto Nenad Pavlović

Tipičan srpski radnik preživljava. Menadžer je u stranoj kompaniji, radi za natprosečnu platu indeksiranu u evrima, u koju nisu uračunati prekovremeni sati i nema kad da je potroši. Tipičan srpski radnik nije menadžer, a zaposlen je u istoj kompaniji, radi za minimalac od 20.000, porodicu ne viđa i nada se džeparcu od penzije roditelja. Ekstrem ovog tipa, pride, svakodnevno, na građevini, rizikuje život zbog alavosti investitora. Poslednji tipičan srpski radnik zaposlen je u državnoj upravi, na vreme ide kući, a zarada je dovoljna da plati cenu sigurnosti koju prethodna dvojica nemaju. Jer, oni su slika i prilika paradoksa u kojima se našla klasa koja se znala zvati radničkom i srednjom. NJe više nema. Pocepala se na dva pola, pa se više i ne može zvati srednjom. Ova dvojica rade tokom celog dana i svakog od tih dana strepe od otkaza, pa im je život, kao predatorski, puka stihija. Na kraju, u posao ulažu sve više, a dobijaju sve manje - prava i para.

Ove paradokse konačno je kao državnu strategiju priznao novi Zakon o radu, usvojen bez otpora i s argumentom da će olakšati zapošljavanja. Statistika kaže da su izmene zapravo olakšale otpuštanje, jer se tokom prošle godine broj zaposlenih povećao za 17.478 (RZZS). Taj nesavršeni zakon, koji je ostavio srpskog radnika da ga nevidljiva ruka pojeftinjuje, trebalo bi uskoro da bude popravljen uređivanjem zaposlenja na lizing. Prilagodljivost radne sposobnosti većem broju poslova, na kraju sve dužeg radnog veka, biće nagrađena, penzijom nedovoljnom za osnovne troškove i još nekolicinom ukrasa reformacije penzionog sistema. Na primer, supružnici do 45 godina više neće moći da dobiju porodičnu penziju u slučaju smrti zaposlenog. A radnici ostaju bez osiguranja od nezaposlenosti, ukoliko su uzeli ma koliku otpremninu zbog otkaza. Da bi se ratosiljao duplog plaćanja, resorni ministar Aleksandar Vulin branio se da je rasipništvo koristiti oba prava. Promene u svetu radnog prava sve su češće i tiše, i sve dalje od međunarodnih standarda dostojanstvenog rada i zarade, iako se baš pod izgovorom tih standarda ukida naknada za prevoz i topli obrok, a minuli rad pretvara u retrogradnu kategoriju koja je u modernoj Srbiji morala nestati.

Filozofkinja Andrea Jovanović kaže da su poslednji paketi zakona smišljeno legalizovali malverzacije iz prakse. Loš položaj radnika sada je legalan i štaviše poželjan. Prilikom usvajanja ovih paketa, njihovi zagovornici, predvođeni premijerom, često su ih branili svojevrsnim ucenama: ako ovo ne ispoštujemo sada, strani investitori, na kojima baziramo čitavu ekonomsku politiku, neće doći i biće nam sve gore. I dok se sa balkanskim zemljama utrkujemo čija je radna snaga jeftinija i gde se prava najmanje poštuju, rezultat je opadanje cene rada i radnih prava, dok i ono malo priliva stranog kapitala ne pokreće privredu, već omogućava prisvajanje profita stranim firmama, koje ovde često ne plaćaju ni minimalni porez, dok im država subvencioniše radna mesta.

U praksi, kad prekovremeni rad postane obaveza a praznici izmišljotina za lenčuge, odmori, razume se, ostaju neiskorišćeni, a bolovanje je okidač za otkaz. Štrajk poprima pogrdno značenje. Blokadom rada (za koju će mnogi Beograđani danas reći da ne treba da se odvija na ulicama, gde ometa prolaznike!) zaposleni srećnici se više ne služe da bi se izborili za bolji status nego protiv povratka u eru pre događaja koje simboliše prvi dan maja. Za izostanak solidarnosti, na koju predstavnici krupnog kapitala i država računaju, krivi su sindikati, ali i dugogodišnji apeli političkog establišmenta da se svaka sličnost sa radničkom borbom ima smatrati omraženim reliktom socijalizma.

Pre nekoliko decenija verovalo se da će se radno vreme skraćivati, seća se profesor političke sociologije Vukašin Pavlović. Pojavom neoliberalnog koncepta Margaret Tačer i Ronalda Regana, jača pozicija kapitala, a pogoršavaju se uslovi zaposlenih i u industrijskom i u proizvodnom sektoru, dok raste uloga finansijskog sektora, koji je trebalo da bude podrška realnom. Onda dolazimo u situaciju da banke ubiru profite, a njihove gubitke država socijalizuje. Povećanje broja siromašnih, jaza i pre svega nezaposlenih, više nije državna briga, jer je za taj kapital najvažnije da ima rezervnu armiju radne snage, koju može lako da menja. Kriza se koristi da bi se uvećao jaz, što je najgora posledica ovog procesa, jer bez srednjeg sloja nema stabilnosti u društvu. Ovde nije reč ni o klasičnoj ni o novoj radničkoj klasi, jer mnogi poslovi nestaju, nego o prekarizaciji najšireg sloja društva. LJudi rade za 20.000, sedam dana po deset sati, a da uopšte ne znaju ni da li su im uplaćeni doprinosi. Zakon o radu stvorio je povoljne okvire za takvo stanje, a objektivno se već dugo ne uvažava ništa do socijalnog dijaloga. I istorija radničkog pokreta pokazuje da kad god imate veliki broj nezaposlenih, sindikat nema nikakvu snagu.

Nije da se nije štrajkovalo u Srbiji prethodne godine. Ali, sem advokata koji su se borili za status i prosvetnih radnika čiji cilj je bio budući metod obračuna zarada, ostali štrajkači svoje su ciljeve spustili ispod garantovanog minimuma. Jer ih je država zaštitila toliko da su na ulici morali da zahtevaju plate od prošle godine i takozvano obavezno zdravstveno osiguranje. Autori izmena Zakona o radu zapečatili su, za svaki slučaj, domet ciljeva štrajka, kada su omogućili otpuštanje čak i predsednika sindikata.

Jovanovićeva veruje da su uzroci izostanka solidarnosti strukturne prirode. Mora se razumeti da je kapitalistička država sastavni deo takvog sistema i njeni su interesi nužno isprepletani sa interesima kapitala. Jedna od posledica je naravno korupcija, koja se preliva i na sindikalni sistem. NJegova okoštalost i onemogućavanje reformi koje bi išle u smeru demokratizacije sindikata odgovaraju gotovo svim igračima sem radnicima. Ipak, iznenadili biste se kada biste videli koliko ozbiljnih i posvećenih pojedinaca ima čak i među funkcionerima sindikata. Ali mnogi od njih su takođe ucenjeni od strane samih sindikata da se ne smeju buniti i njihov rad ostaje nevidljiv. Potrebno je razmišljati o reformama sindikalnih struktura, ali ne u smeru gašenja njihovih ingerencija i smanjenja broja, već u smeru demokratizacije, gde bi sindikalno članstvo i niži funkcioneri napokon počeli nešto da se pitaju.

Prema tumačenju Andree Jovanović, štrajkovi su parcijalni jer su i radnički interesi parcijalni i kratkoročni. Letos su štrajkači Jumka dobili produženje važenja zdravstvene knjižice na šest meseci i obećanje isplate jedne i to minimalne plate i to je u medijima prikazano kao uspešan štrajk! U veoma teškoj materijalnoj situaciji i malena sigurnost se vidi kao uspeh. S druge strane, radništvo je na više nivoa podeljeno i postoje istovremeno i materijalni i ideološki mehanizmi koji sprečavaju da ono uoči svoj zajednički interes. Tako radnici privatnog sektora razvijaju negativnu solidarnost prema radnicima u javnom i raduju se smanjenju plata jer su poverovali u netačnu priču o privatnicima koji izdržavaju budžet. I radništvo u javnom sektoru je podeljeno, iako je tu mogućnost organizovanja pobune veća. Dozvoliti jednom delu javnog sektora privremenu sigurnost znači zakinuti neki drugi deo i tu se razvija logika da je bolje da se ne pruži podrška delu koji najviše pati. Naravno, otežavajuće okolnosti za bilo kakvu pobunu su i nedostatak jake infrastrukture i finansija i nepostojanje organizovane leve političke opcije.


Foto Nenad Mihajlović

Levičar Vulin je svoje desničarske poteze branio i podacima iz PIO fonda, prema kojima je broj redovnih uplata porastao za 60.000 (ukupno oko dva miliona) i zvaničnom statistikom po kojoj je nezaposlenost u Srbiji pala na 17,6 odsto. Neminovno će bez posla ostati i većina od 85.000 radnika u preduzećima u restrukturiranju. Veliki broj nezaposlenih, 101.000, čine mladi između 25 i 29 godina starosti. Sledi 90.500 nezaposlenih od 20 do 24 godine. Pošto 80 odsto mladih čeka na posao duže od godinu dana, sve više ih se priključuje novom talasu odliva kadrova, a profesor Pavlović smatra da se tako i šansa za oporavak radničkog statusa smanjuje. Jer u mladima vidi jedinu mogućnost za širu levu strategiju. Mlade generacije su nezadovoljne čak i u najrazvijenijim društvima, a u malom poput srpskog više od polovine njih ne može da dođe do posla. Kod nas, u Grčkoj, Italiji, Španiji, Francuskoj, mladi ljudi su u istom problemu - nezaposlenost ili velika redukcija plata, opterećenost kreditima, osiromašenje. Teret obrazovanja i zdravstva se prebacuje na porodicu, a neke odluke vlasti koje bi u drugim sredinama bile socijalna bomba, kod nas nisu, jer smo prošli teška vremena, još uvek održavamo veze sa selom, imamo tradicionalnu podršku porodice i druge privatne projekte preživljavanja. Ne vidi se na horizontu mogućnost realne političke opcije koja bi mogla da promeni ovaj stabilan a loš tok stvari, ali vreme najviše radi protiv duboke polarizacije i dovođenja većine na ivicu egzistencije.

Jovanovićeva dodaje da je prekarizacija dovela do još većeg razdvajanja radničke klase. Ako vi, na primer, radite od kuće, nemate fiksno radno vreme, granica slobodnog vremena je sve zamućenija, veoma retko upoznajete, a još ređe viđate svoje kolege. Radnici su pretnja ovakvom sistemu, ali prekarizacija radnih odnosa tu pretnju samo umanjuje. Da bi se opravdala ta svojevrsna neoliberalna trka do dna, kako mere štednje kojima radnici plaćaju danak naziva Jovanovićeva, i činjenica da je put do obećanog raja sve duži, teži i neizvesniji, kapitalistička ideologija stvara u javnosti predstavu o lenjim i nesposobnim pojedincima, kojima sistem sve nudi, ali oni prosto ne umeju da ga iskoriste. Naravno, tako se unapred i diskredituju i obesmišljavaju svi oni pokreti koji bi ovakav sistem, pa i njegove pojedinačne ekonomske politike, doveli u pitanje. Neoliberalni rasizam i autorasizam, kao da prate onu staru izreku, samo obrnutu: ne mrzi igru, mrzi igrača!

Smanjenje socijalnih funkcija države odražava se na zdravlje i kvalitet života radnika čija je plata ionako duplo manja od prosečne potrošačke korpe. To presudno utiče i na sigurnost i vojevanje prava. Podizanje glave ne dolazi u obzir, ali ne znači, međutim, da ona ne može još da se savija ako se ispostavi da je elastičnost kičme proporcionalna težini tereta.