Budžet pokriva sve brljotine

Foto profimedia.rs

Neke će ova, prva, revizija stendbaj aranžmana sa MMF-om, podsetiti na februar 2012. kada je tadašnji premijer, a ujedno i ministar finansija Mirko Cvetković uhvaćen sa rukama u pekmezu. Sporazum iz predostrožnosti, gotovo identičan sadašnjem, prekinut je samo tri meseca nakon potpisivanja, jer je Vlada jedno obećala MMF-u a drugo namerila, a bogami i uradila. I nadala se da će uspeti da prevari međunarodnog kreditora u nameri da potroši više no što je obećala da će.

Ni ovoga puta u obećanjima se nije štedelo. I sve što je obećano da će biti urađeno do kraja marta ili aprila ove godine, uglavnom nije. Ako izuzmemo činjenicu da je država donela odluku da Železnice Srbije, u procesu restrukturiranja, podeli na preduzeća koja se bave teretnim i putničkim saobraćajem i infrastrukturom.

A kamo poskupljenje struje od prvog aprila za 15 odsto, plan finansijskog restrukturiranja EPS-a do kraja marta, rešenje za Azotaru, Metanolsko-sirćetni kompleks iz Kikinde i Petrohemiju, analiza zaposlenih u javnoj administraciji kako bi se utvrdili viškovi i plan racionalizacije? Jesu li spojeni Koridori i Putevi Srbije u jedno preduzeće i uobličen plan transformacije Poreske uprave?

A, ipak, i Vlada, pa i ona u senci, i najveći deo ekonomske javnosti, očekuju da će Srbiji aranžman nakon ove, prve revizije, biti produžen. Samo je pitanje dokle. Jer, u svojim rukama Aleksandar Vučić i njegov ministar finansija Dušan Vujović očigledno još uvek imaju snažan adut. Upravo ono što je Mirku Cvetkoviću onomad nedostajalo. Povoljne brojke u srpskoj državnoj kasi kojima sadašnji pregovarači planiraju da zasene sve ono što nisu uspeli ili želeli da urade. I kojima će ujedno barem pokušati da impresioniraju Misiju MMF-a predvođenu Zuzanom Murgasovom dovoljno da im na prvom ispitu, tokom analize urađenog, oprosti i to što struja nije poskupela i ne zna se kada će, i to što je rok za rešenje nezavidne situacije u petrohemijskom kompleksu istekao ili ističe ovih dana. Iako je pre nekoliko nedelja upravo to Murgasova isticala kao glavne teme razgovora sa predstavnicima Srbije prilikom majskog suočavanja.

Ali nije nikakva tajna, a zna je i Vučić, da su MMF-u ipak najvažniji brojevi u budžetu. A oni, za prvi kvartal pokazuju da je deficit nešto veći od 21 milijarde dinara, ali važnije od toga, on je dva i po puta manji od onoga što je sam Fond postavio kao gornju dozvoljenu granicu. I očigledno će ta činjenica, barem tokom ove majske revizije, uspeti da prevagne nad svim drugim. Pa i onim da je upola manji deficit od planiranog nemoguće očekivati i ubuduće. Da je on kombinacija rasta neporeskih prihoda i jednokratnih uplata u budžet i smanjenja troškova na plate i penzije, ali i na kapitalne investicije u prva dva meseca. I da su već martovski prihodi od PDV-a značajno manji od februarskih, ali su zato rashodi za subvencije značajno veći, što menja tako blistavu sliku budžeta. Koja je i samog premijera naterala da umesto obećanja da će u najkraćem roku, u gubutaškim preduzećima, sprovesti neophodne promene, obeća da će sa MMF-om uskoro razgovarati o mogućnosti da se plate i penzije vrate na pređašnji nivo. Iako se trenutno zaćutalo, od te namere se nije i odustalo. Vujović razgovor o povećanju plata i penzija najavljuje za jesen, a Vučić takvu mogućnost potkrepljuje optimističnim budžetskim brojkama i po isteku ovog meseca. Sa otvorene pozornice, na rudarskom kopu Tamnava poručuje da je budžetski deficit krajem aprila nešto veći od 30 milijardi dinara, umesto 72 milijarde koliko im je Međunarodni monetarni fond dozvolio da potroše iznad onoga što su zaradili.

Baš ti brojevi mu trenutno dozvoljavaju, veruju ekonomisti sa kojima je NIN razgovarao, da odloži ljutnju MMF-ovih izaslanika i kupi Srbiji još nekoliko meseci. I dogovori neke nove rokove u kojima bi uradili sve ovo što do sada nisu. Ali i ono što će u međuvremenu doći na dnevni red. A spisak obećanja se iz meseca u mesec samo uvećava.

Miroslav Tomić, donedavni predstavnik Bosne i Hercegovine u MMF-u, kaže za NIN da trenutno ima razloga za umereni optimizam kada je u pitanju nastavak aranžmana, odnosno okončanje prve revizije. Kvartalni kriterijumi izvršenja budžeta do kraja marta su u okviru dogovorenog i to je, čini se, ispunjeno. Mislim i da nema principijelne razlike između MMF-a i Vlade oko onoga što je neophodno da se uradi u nastavku aranžmana. Ukupno gledano, program reformi je ambiciozno postavljen i teško je očekivati da će sve strukturne mjere biti urađene prema početnim rokovima. Kvartalni pregledi, između ostalog, i služe da se iznova procjenjuje realnost implementacije pojedinih mjera.

Suština je da program koji je podržao MMF ima za cilj fiskalnu konsolidaciju, uz monetarnu relaksaciju i suštinske reforme. Nakon prvog kvartala ta fiskalna konsolidacija se sprovodi, imate i blagu monetarnu relaksaciju, kao i rad na reformama. Može se zato reći da ekonomska politika ide u željenom pravcu, kaže Tomić uz napomenu da bi MMF mogao neku od strukturnih reformi da postavi kao uslov da Izvršni odbor odobri prvu reviziju. Šta će biti ključni zahtjevi zavisi od procjene MMF-a opravdanosti razloga za kašnjenje pojedinih preuzetih obaveza, odnosno njihov uticaj na ispunjenje ciljeva u narednom periodu. Jer, samo strukturne reforme mogu osigurati ekonomski rast i fiskalnu održivost, mada ne bih potcjenjivao ni fiskalni rezultat postignut u prvom kvartalu. Iako je najveći porast na prihodnoj strani zabilježen na neporeskim prihodima, fiskalni cilj bi bio ispunjen i da su ti prihodi bili na nivou iz prošle godine. Sve u svemu, moglo je bolje, ali ne puno bolje i očekujem da to prepoznaju i u MMF-u, smatra Tomić.

I mada nema onoga koji će reći da je fiskalna konsolidacija dovoljna, te da Srbija svoje ekonomske probleme može da reši bez reforme javnog sektora i javnih preduzeća, iz Nemanjine 11 u poslednje vreme sve češće stižu oprečne informacije. Analiza viškova u državnoj administraciji ne da nije urađena u predviđenom roku, već sve glasnije dopiru tvrdnje da u njoj možda i nema viškova zaposlenih, te da otpuštanja možda i neće biti potrebna ukoliko brojke u državnoj kasi budu i nadalje ohrabrujuće. Kao da ovo nije ona ista Vlada Srbije koja je doskoro svako malo upozoravala da je javni sektor preglomazan, skup i neefikasan, te da Srbija sebi ne može priuštiti toliki broj zaposlenih u njemu.

Slično je i sa strujom. Nikakav zahtev Agenciji za energetiku još uvek nije poslat, poskupljenje se najavljuje najranije za jul, a provejavaju i glasine da do njega možda i neće doći, ili će biti znatno manje od najavljenog, iako je gotovo nemoguće zamisliti da EPS može finansijski da se konsoliduje ako se, između ostalog, ne koriguje i cena električne energije.
Pogrešna je procena da će cena struje biti ključni uslov MMF-a. Mislim da je povoljna situacija u budžetu u prva tri meseca dovoljna da Srbija prođe ovu reviziju, iako će to biti prolaz sa dosta minusa, kaže za NIN Srboljub Antić, nekadašnji predstavnik Srbije u MMF-u i ministar finansija DS-ove vlade u senci. Sigurno je da ima mnogo neispunjenih obećanja u tom realnom segmentu, odnosno na polju strukturnih reformi i očekujem da će Misija MMF-a za narednu reviziju postaviti strože uslove i striktnije rokove u kojima se neke stvari moraju završiti. Pogotovo što očekujemo pogoršanje budžetske situacije, odnosno približavanje deficita granicama koje je projektovao MMF i uslov svih uslova biće da javna preduzeća ne smeju ugroziti javne finansije, kaže Antić.

A da se to ne bi desilo, Vlada će morati da rešava sve ono što sada odlaže. Pokazati, mada još uvek nije jasno kako, da Železara Smederevo može poslovati pozitivno. Da EPS neće postati novi Srbijagas. Da Azotara, Petrohemija i MSK mogu funkcionisati tržišno i na vreme plaćati svoje obaveze prema Srbijagasu i drugim državnim sistemima. Isto važi i za sva ostala preduzeća u restrukturiranju koja, za razliku od ojađenih građana i ostatka privrede, imaju privilegiju da svoje račune ne plaćaju. Kao i da je spremna da iz tih preduzeća otpusti očigledne viškove.

U protivnom, sjajne budžetske brojke mogle bi se preko noći pretvoriti u najgoru noćnu moru, a Srbija već prilikom naredne revizije izgubiti aranžman sa MMF-om. Čime bi se samo dokazalo da nisu bez osnova čaršijske priče o tome da ni ova vlada ne želi reforme i aranžman sa MMF-om, već kupovinu vremena i kakvog-takvog kreditnog, a možda još više političkog rejtinga.