Srbija ne može izbeći bankrot

Foto Emil Čonkić

Profesor na Okland koledžu britanskog Hertfordšajr univerziteta i na Univerzitetu za mir Ujedinjenih nacija, Miodrag Ivanović, specijalista za stretegijski menadžment i strateško planiranje, snažno se zalaže za izmenu dominantnog ekonomskog modela, jer smatra da je on suzio perspektive za rešavanje problema i razvoj. Posebno ekonomija u tranziciji, poput srpske. Dok američki Harvard Business Review smatra da je idealan raspon plata jedan prema osam, u SAD fizički radnik godišnje zarađuje 50.000 dolara, a top izvršni direktor 360 puta više. U Britaniji je taj odnos jedan prema 30, u Norveškoj, Švedskoj, Danskoj i Holandiji jedan prema pet, a indeks zadovoljstva građana pokazuje da je zemlja perspektivnija što je taj raspon manji. S druge strane, ako se granica siromaštva definiše kao zarada od 1,25 dolara po danu, za iskorenjivanje siromaštva trebalo bi 170 godina, naglašava Ivanović. Navodeći da u SAD ispod granice siromaštva živi 47 miliona ljudi, on pita da li je to model koji bi trebalo da bude uzor zemljama u tranziciji.

Slažete li se da je današnji svet ipak humaniji nego pre? Nejednakost je veća, ali siromaštvo je manje.

Bogatstvo koje stvaramo ne utiče na sve. Problem je što takozvana nevidljiva ruka tržišta Adama Smita ne funkcioniše. Primer uragana Katrina pokazao je da tržište ne rešava problem žeđi. LJudi su umirali, a snabdevanje vodom je izostalo, jer to nije imao ko da plati! Tržišni kapitalizam nema rešenje za obrazovanje, zdravstvo, ljude sa invaliditetom i za manje sposobne. U Engleskoj, jednoj od najbogatijih zemalja na svetu, 5.000 dece živi ispod granice siromaštva. Za one koji brane kapitalizam, to je realnost i posledica. Za ostale dokaz da je neophodno redefinisanje osnovnih postulata čovečanstva.

Da li je Srbija mogla da bira model kapitalizma, kada je krenula u tranziciju?

Tačno je da najčešće nije ni bilo izbora. Ali, Srbija je nekritički srušila svaku prethodnu predstavu o svojini i javnim poslovima. Realnost nije uvažena u trenutku kada se sistem menjao u pravcu koji ne znamo i ne razumemo. Liberalni kapitalizam postao je vrednost po sebi, a ljudi u Srbiji koji su oduševljeni tim modelom, ne primenjuju ga jedino na sebe. Profesori koji zastupaju taj model ne bi prihvatili da njihovo zvanje bude izborno na dve do četiri godine, jer bi onda na njihovo mesto mogli da dođu sposobniji i mlađi, možda i Nemci ili Englezi. Doktorat i jedna objavljena knjiga, kao garancija za ceo život, primer su duplih standarda, koji važe u državnim i javnim institucijama. Ako se zalažemo za tržišne mehanizme, oni bi trebalo da budu univerzalni, da važe za sve, posebno za ideologe tog verovanja.
Srbija je trebalo da definiše efektnu, realnu i jasno koncipiranu strategiju razvoja, da se nakon toga odredi prema sopstvenoj viziji, strateškim partnerima i delatnostima u kojima bi mogla da bude najbolja, barem u regionu. Svetsku banku i MMF to ne interesuje. Oni nastoje da zacementiraju vrednosti kapitalističkog sistema, dominaciju kapitala i potcenjenu ulogu rada i sirovina, da kompanije najbogatijih zemalja mogu da dođu i eventualno dobiju podršku Srbije za interese tog kapitala.

Da li su zacementirale taj odnos? Podrška tih institucija smatra se nekom vrstom garancije za sva buduća ulaganja.

Osnovna strategija svih koji dolaze u Srbiju je da što brže maksimiziraju interes svojih akcionara. To je norma njihovog ponašanja. Ne zanima ih zaposlenost, ni interesi društva. Zatim, sve je na kratak rok. Ako je firma pred investicijom, koja će, možda, dovesti u pitanje predviđeni rast profita, svaki finansijski direktor će je odbiti. Jer dovodi u pitanje i rast vrednosti akcija, a zarade izvršnih direktora zavise od kretanja cena akcija i to na kratak rok. Zato više i ne postoje dugoročne i srednjoročne investicije. A kratkoročnim investicijama odgovaraju neregulisane zemlje, u kojima cveta korupcija, bez precizno definisanih obaveza korporacija prema zaposlenima i zajednici. Ukoliko država ne uspostavi taj okvir, korporacija ostaje dok ne zaradi koliko je planirala, a onda državi i građanima ostavlja da se bore sa dugoročnim posledicama, na primer, zagađenja ili nezaposlenosti. A šta se dešava u Srbiji? Ovde se premijer hvali da čuvenoj američkoj kompaniji daje 6.000 evra subvencija za svako radno mesto.

Šta ako je subvencionisanje jedini način da se ljudi zaposle?

Država može da izgradi puteve i besplatno ustupi zemljište, a već je napravila ogromne ustupke i usvajanjem novog Zakona o radu i više ni na koji način ne štiti zaposlene. Istina, ako postoji opasnost da te kompanije odu drugde, onda činite ono što morate. Ali i tada mora sve da bude transparentno, da se, na primer, ljudima objasni zašto država ne može da im garantuje propisanu minimalnu zaradu, nego se zakon krši naveliko.

Ministarka za evropske integracije kaže da nemamo ni tim za pregovore zbog odliva mozgova. Imate li utisak da bi se vaše mlade kolege vratile u zemlju?

Tragedija je za jednu zemlju da svega 13 odsto građana veruje da obrazovanje ima smisla. Ako je SANU, na primer, mogla da prva redefiniše velikosrpski ideal početkom devedesetih, čudim se da danas ne pita: šta nije u redu sa našim obrazovnim sistemom? Šta radimo ako većina građana ne veruje u obrazovanje? I uz sve to, negativna selekcija pogubno utiče na svakog ko radi.

Zašto ste ubeđeni da Srbiji sledi bankrot?

Srbija nema izlaza, a bankrot će doći kao posledica. U javnom sektoru je 25 odsto viška zaposlenih, ali oni ne mogu biti otpušteni, jer nema alternative za njihovo zapošljavanje. A upravo je mogućnost izbora jedna od vrednosti kapitalizma.

Zašto alternativa nisu mala i srednja preduzeća?

Ona to ne mogu biti u burazerskoj državi. Treba da postoji sistem, okrenut prema budućnosti i zajedničkom interesu. To podrazumeva da se novac daje najboljima i na javnim konkursima. Radeći na jednom projektu shvatio sam da na Ravnoj gori, ni dan danas, partizani i četnici ne mogu da prihvate bilo kakvo zajedničko rešenje. Čak ni ono koje bi doprinelo razvoju.



Da li je mogućnost izbora vrednost kapitalizma kad on vodi koncentraciji moći u svega nekoliko svetskih kompanija?

Sada 85 familija u svetu raspolaže istim bogatstvom kao 3,5 milijardi ljudi i to je neodrživo. Takođe, u poslednje tri godine u Britaniji je potpisano 700.000 takozvanih nula ugovora, a to znači da, recimo, na univerzitetima radi 24.000 zaposlenih sa ugovorima u kojima nije definisano ni radno vreme, ni kolika je zarada po danu. I šta onda očekujete, da britanski kapitalista bolje tretira zaposlene? Grabež je postala mera svih odnosa. Ipak, i dalje važi, kao ideološka stvar, da je privatno vlasništvo osnov prosperiteta i demokratije.

Kakva je investiciona klima u Srbiji?

Samo 30 odsto multinacionalnih, preciznije evropskih, američkih i azijskih kompanija nastave posao u drugoj generaciji u zemlji u kojoj investiraju, 12 odsto u trećoj generaciji, a samo tri odsto u četvrtoj. Dobro je da kompanije dolaze, ali po pravilima i okolnostima koji odgovaraju i interesu Srbije. Pa, opet, kako Vučić može pozitivno da utiče na dolazak stranih kompanija kad stalno ponavlja da je ugrožen? Ozbiljna kompanija neće doći da investira u zemlju koja svakog časa može da ostane bez premijera. Verovatno postoje i dobre, zdrave kompanije, ali poenta je da se nijednoj ne kaže - mi ovde zastupamo interes države, društva i radnika. I međunarodne prilike su takve da laburista na Bi-Bi-Siju priča da se zalaže za demokratski socijalizam. Ako je to prihvatljivo njima, zašto bi to bio problem za nas?

Možda to što smo neradnici i nemamo inicijativu, kako nas kritikuje premijer?

Profit Mekdonaldsa je prošle godine bio 6,5 milijardi dolara, a njegovih 80 odsto radnika prima minimalne nadnice. Svet nije lenj. Ima ona Mekgregorova Iks i ipsilon teorija koja znakom iks ocenjuje ljude kao lenje i neodgovorne. Izgleda da Vučić tako gleda na stvari. Srbi su lenji, neodgovorni, podrivaju državu, ne može im se verovati. Takvim se ljudima može upravljati samo pesnicom i ignorancijom. U suprotnom se novom sloju bogataša, stranim partnerima, novoj intelektualnoj eliti mora reći: ovo je zakon u Srbiji, elementarna stvar i to u odnosu na njene građane mora da se poštuje. Građani moraju biti motivisani da snose odgovornost i uvažavaju drugi mehanizam kooperacije i tolerancije. Ova vlast kritikuje komunizam, ali su u komunizmu neki ljudi koji nisu bili članovi partije mogli da vode makar radnički univerzitet.

Izlaz iz svih ekonomskih problema vidite u povratku socijalnih funkcija države?

Ne. Osnovni konflikt između socijalnog i liberalnog koncepta je što ovaj drugi ne veruje u državu blagostanja. Ukoliko konzervativci u Britaniji pobede, taj će koncept biti još ogoljeniji, jer je njihova ideja da 12 milijardi funti obezbede tako što će ukinuti plaćanja najugroženijim slojevima stanovništva. Ako se poštuje britanski, američki i MMF-ov liberalni model, sve mora da se plati, a funkcija države je da obezbedi pune zatvore i jaku vojsku, koja može da drži pod kontrolom socijalne nemire. Po meni, bez elementarne države blagostanja, nema života po meri čoveka. Ali, prosperiteta u Srbiji neće biti ni bez značajnog oporezivanja bogatih. Veći porezi na nekretnine su neophodni i da bi sledeća generacija bogatih imala manje. Zatim, potrebna je veća jednakost na startu, a ovde obrazovanje postaje biznis, umesto da bude pitanje budućnosti. Trebalo bi, takođe, razmisliti o ograničavanju zarada, jer u javnom sektoru njihov raspon ne bi smeo da bude ni jedan prema osam. U Engleskoj, svakog jutra, pet miliona ljudi ustaje, putuje na posao sat vremena, radi, prvi obrok kod kuće ima u sedam uveče i od toga posla ne uspeva da preživi, nego traže donaciju od države. Zarada treba da bude dostojanstvena. Profit je u redu, ako obezbeđuje standard većini. A odgovornost za to mora da se vrati u institucije.