Bio je čak i fantastična Julija

Foto profimedia.rs

Godina 2015. svakako je velika i značajna za poštovaoce lika i dela jednog od najznačajnijih stvaralaca 20. veka u oblasti filma i pozorišta Orsona Velsa. Posvećenici će u ovoj godini najpre obeležiti 100 godina od njegovog rođenja, sada 6. maja, a potom i 30 godina od njegove smrti 10. oktobra. To će biti dobar povod da se ponove ako ne celokupni, onda barem najznačajniji delovi biografije jednog od najplodonosnijih umetnika u veku za nama. I zaista, ako pogledate sajt www.wellesnet.com, koji vodi grupa teoretičara i obožavalaca njegovog rada, steći ćete utisak da je Vels gotovo i dalje među nama. Čovek koji je ostavio tako snažan pečat i čiji eho odjekuje do današnjih dana zahvaljujući krajnje osobenom pristupu filmu i teatru, jedan je od najcitiranijih i najopisivanijih filmskih reditelja.

Kako pisati danas o Orsonu Velsu? Kako ga predstaviti novim filmskim naraštajima? Koliko je on zapravo shvaćen kao autor 20. veka? Šta napisati i iskazati što o njemu još nije rečeno? Površna biografija u nekoliko paragrafa bi delovala kao prežvakavanje onoga što je već milion puta prepričavano veliki prvi uspeh postiže na radiju sa nezaboravnom adaptacijom drame Rat svetova, koja je digla Ameriku na noge ostavio je nezaboravan trag na celuloidnoj traci sa filmovima poput Građanina Kejna ili Veličanstvenih Ambersonovih, između ostalih bio je vezan za Jugoslaviju, igrao u nekoliko ovdašnjih filmova, u poznim godinama živeo sa hrvatskom glumicom Ojom Kodar, koja ga je čuvala do smrti i kojoj su pripali njegovi nedovršeni radovi Smatra se rekorderom u broju nedovršenih filmova, koje je ostavio takvim iz različitih razloga, a i pored toga njegova biografija broji ogroman broj naslova preminuo je od srčanog udara u Los Anđelesu u sedamdesetoj godini.



Pokušaj da odgonetnemo tajnu Orsona Velsa i da ga približimo vremenu današnjem, zatražili smo od teoretičarke i profesorke Aleksandre Jovićević, koja je svoju doktorsku disertaciju odbranila baveći se dekonstrukcijom njegovog pozorišnog rada i to takozvanom drugom fazom, od 1946. do 1961. godine, kada se Vels potpuno razočarao u teatar. Jovićevićeva kaže da je Orson Vels ne samo začetnik postmodernizma na filmu, već i stvaralac o čijem se radu najviše piše i priča i do današnjih dana.

Orson Vels je stvarao pod uticajem evropske avangarde. Bio je svestan avangardnih pokreta u Evropi, koje su vodili Breht i drugi, iako to nije mnogo otkrivao. U njegovom radu bila je veoma prisutna želja za inventivnošću, pogotovo u pozorištu. Međutim, tada u Americi, publika nije bila spremna za tu vrstu teatra. Osećaj za avangardu došao je kasnije sa čitavom generacijom nemačkih i ruskih pozorišnih stvaralaca koji su uneli drugačiji senzibilitet u američko pozorište. Vels je, međutim, pozorište doživljavao kao sredstvo koje može da mu omogući da dođe do novca za snimanje filmova. Tako, svaka predstava u tom periodu bila je neka vrsta izgovora da bi mogao da snima. Recimo, da bi snimio Otela u Italiji, prethodno ga je postavio u pozorištu u Engleskoj. U finalnoj verziji filma vidi se da je prekidao snimanja da bi skupio novac, o čemu je urađen i dokumentarni film. To su sve bili podvizi, kaže Jovićevićeva.

Sem što se bavila njegovim stvaralaštvom, Aleksandra Jovićević nije mogla da zaobiđe ni činjenicu zbog čega tako veliki autor nije nailazio na podršku publike. Naravno, iza svega stajala je politika. Poznato je da je Orson Vels podržavao levicu, da je imao veliki broj poprilično oštrih komentara na radiju i u brojnim kolumnama, te da je bio praćen i špijuniran, o čemu postoje i brojni dosijei, posebno na Prinstonu gde se čuvaju FBI izveštaji... On je u tom periodu često boravio u Evropi i proglasio sebe nekom vrstom političkog egzilanta, zbog čega, naravno, nije dobijao podršku kritike. Ujedno, to bi moglo da se navede kao jedan od razloga zbog kojih je ostavio čak 11 nezavršenih projekata Aleksandra Jovićević je pogledala neke od njih, zahvaljujući Oji Kodar, kojoj je ostavio u amanet sva nezavršena dela, i koja je u saradnji sa Minhenskom kinotekom prebacila sve materijale i sa njima pokušava da dovrši te filmove. I ove godine se, tako, na mnogim sajtovima pa i na zvaničnom filmskom sajtu imdb, najavljuje konačni završetak filma Druga strana vetra, za čije se finalizovanje obavezao Piter Bogdanović.



To je čudan splet sudbine. Čovek koji je proglašen jednim od najboljih reditelja svih vremena i čiji je film proglašen najboljim filmom svih vremena, završio je u bedi, kaže Aleksandra Jovićević. I sada kada pogledamo takvu karijeru, možemo sa sigurnošću da zaključimo da je ipak postojala neka vrsta zavere protiv njega. Jer nemoguće je da je takav čovek uvek sa mukom radio. On je Građanina Kejna snimio kada je imao 25 godina, i sve posle toga je proisticalo iz neke muke, kaže Jovićevićeva i dodaje da taj film izuzetno dobro stari i da ga vreme nije nimalo pregazilo, te i da danas izgleda sveže, bez konkurencije u novijoj produkciji. Takođe, ona navodi i Damu iz Šangaja, kao primer originalnog pristupa žanru, u kome se prepliću sofisticirana parodija, film noar i klasični Holivud, dodatno potkrepljeni osvetljenjem, kadriranjem, pričom što čini ovo ostvarenje vanvremenskim. I ne samo ti filmovi, primeri za dekonstrukciju žanra su i Stranac iz 1946. te Dodir zla iz 1958. te njegova viđenja i adaptacije Šekspirovih komada. Aleksandra Jovićević kaže da je zahvaljujući Oji Kodar pogledala i jednu rolnu, jednu jedinu koja postoji zapravo, filma Mletački trgovac, u kome Vels igra Šajloka, koja je potpuno veličanstvena. Prema njenim rečima, Vels je savršeno poznavao Šekspira, toliko savršeno da je čak znao njegove komade i napamet i znao bi da odglumi sve likove pred svojim kolegama. Oji Kodar je glumio sve likove iz Romea i Julije, a ona je tvrdila da je bio fantastična Julija

Tako se danas postavlja pitanje da li je Vels zaslužio ignorisanje tokom svog života i rada. Da li bi možda manje radio da je bio podržan ili ga je upravo odsustvo kritike primoravalo da radi dalje? NJegove zamisli često su prevazilazile mogućnosti budžeta, što jeste jedan od razloga zbog čega su mnoga dela ostala nedovršena. Drugi razlog bi, onda, bio političke prirode. Treći je taj stalni strah genija od sedanja za montažerski sto, od izlaska pred publiku, uvek spremnu na evaluaciju nečijeg rada. A da nije bilo tako, da li bismo onda danas imali tako autentičnog američkog genija, iz kojeg prosto isijava duh tog starog anglosaksonskog senzibiliteta?

On kao da je ostao po strani, kao da je najmanje poznat kada govorimo o rediteljima njegove generacije, kaže Aleksandra Jovićević. Ali pravi razlog je taj što se Vels nikada nije uklapao u taj sistem i način rada i uvek je ostajao izvan. On je kao neka neupitna veličina.
Kada bismo danas presekli scenu 20. veka, mogli bismo slobodno da konstatujemo da je Orson Vels bio neshvaćen kao rani postmodernista, mnogo pre devedesetih godina i generacija režisera koje su redefinisale filmske žanrove. Svaki njegov film imao je drukčiji pristup. Kao glumac bio je krajnje atipičan, mrzeo je metod glumu, mrzeo Lija Strazberga i Stanislavskog, uvek je koristio priliku da to preokrene i napadne. Od glumaca zahtevao je distancu od lika, voleo je prerušavanje, namerno se nagrđivao, dodavao nos, postarivao...

Lično mislim da je za njega najbolje bilo da se bavio samo režijom i da se nije bavio glumom, kaže Aleksandra Jovićević. NJemu je bilo dosadno da radi sve što je klasično, nije imao strpljenja ni za kakve konvencije. Ali kada pogledate šta je sve uradio, prosto je neverovatno.
LJubitelji njegovog rada gotovo svakodnevno uživaju u plodovima tako bogate karijere. Na stogodišnjicu od rođenja imaju ponovo prilike da gotovo ritualno pristupe delima velikana. Da ne bude zaboravljen, u eri u kojoj vladaju osrednjost i mediokritetstvo.