Sjajne komedije

Foto Nenad Petrović

Igrom slučaja, sa samo danom razlike, beogradska publika imala je priliku da vidi dve sjajne komedije, premijerno, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na našim scenama isuviše retko viđenog Molijera, a zatim, kao gostovanje Subotičkog narodnog pozorišta u Beogradskom dramskom, adaptaciju jednog od najuspešnijih romana u regiji poslednjih godina.

Uobraženi bolesnik poslednja je komedija koju je napisao Molijer. Legenda kaže da je umro na sceni igrajući upravo ovaj komad. Mnogo bliži farsi no u svojim najčuvenijim komedijama, Molijer ovde izvrgava ruglu hipohondre i lekarsku profesiju, ali taj motiv je tek alibi da bi se konstatovala mnogo opasnija i složenija bolest bolest društva i međuljudskih odnosa. Te dve linije teku kod Molijera paralelno i s lakoćom, farsa u trenutku dobija mračnije, melanholičnije tonove da bi se potom opet vratili smehu i zabavi. Taj konstantni paralelizam je fino sproveden u predstavi, koja pre svega osvaja jasnoćom koncepta i odličnim glumačkim kreacijama. Opsednutost sobom i autocentrizam bolesti su modernog čoveka na isti način kako je to Molijer konstatovao za svoje savremenike. Ta sebičnost dovodi postepeno do dehumanizacije i otuđenja, te najzad do duboke, suštinske usamljenosti. U predstavi JDP, upravo je taj motiv posebno akcentovan, s diskretnim aluzijama na lokalnu stvarnost, te produbljivanjem te melanholije nastale uvidom u stanje ljudske vrste. U ulozi Argana, Dragan Mićanović u svakom trenutku sa pouzdanom veštinom i sigurnošću nosi tu kompleksnost, ostajući pri tom neodoljivo smešan. Upečatljive epizode ostvarili su i Bojan Dimitrijević u urnebesnoj kreaciji nadmenog a priglupog Tome Diafoarusa, te Radomir Vujović u ulozi Arganove žene Beline. Ova neobična travestija ima svoje puno dramaturško opravdanje u samom liku koji podrazumeva laž i manipulaciju, a Vujović uspeva u svojoj promišljenoj igri da izbegne svaku parodičnost i jeftin humor. Divni kostimi (Bojana Nikitović), svedenost koncepta, diskretna aluzivnost, upečatljiva, melanholijom prožeta završnica, čine od ove predstave verovatno jednu od najboljih Markovićevih režija koje smo imali prilike u poslednje vreme da vidimo.

Sa potpuno drugačijim ambicijama, ali i sa poprilično spektakularnim rezultatima, subotička verzija kultnog romana Čudo u Poskokovoj Dragi Ante Tomića jednostavno rečeno najbolja je crowd pleaser predstava koje smo videli poslednjih godina, a možda i duže. Besprekorna adaptacija (Maja Pelević) verna i duhu i ritmu romana, filmska brzina, nadahnuti, odlični glumci, sočnost i beskrajna vrcavost narativa, uz pažljivo sprovedenu režiju, s punom svešću o efektu i celini, sve to čini da vam ova dva sata prođu nestvarno brzo. Retko funkcionalna i zanimljiva scenografija (LJubica Milanović) umnogome pomaže rediteljki u nameri da gotovo svaki segment, svaku, pa i najbanalniju situaciju, fizički, gotovo koreografski razradi sve u cilju postizanja maksimuma efekta. U toj nameri ona ni u jednom trenutku ne gubi svest o celini, te predstava koja koristi tako širok dijapazon komičnih mehanizama uspeva da ostane potpuno fokusirana kako na priču, tako i na junake. Očigledno je da glumci sa ogromnim uživanjem igraju svoje likove, sigurno i precizno (predstava se igra od 2012. godine), te se to zadovoljstvo vrlo brzo i sa lakoćom prenosi i na publiku. U NIN-u retko pišemo o predstavama koje nisu premijerne, ali nas je Čudo u Poskokovoj Dragi ipak nagnalo da prekršimo pravilo, sve u nadi da ovo gostovanje neće biti i poslednje.