Ceh nedovršene države

Srbija je, nažalost, danas po ključnim segmentima posmatrano nedovršena država, sa brojnim otvorenim pitanjima teritorijalne organizacije, političkog modela i ekonomskog mehanizma kojim se može finansirati održivi razvoj i uspostaviti novi okvir vrednosnog sistema u društvu. Dugogodišnje odlaganje istinskih i celovitih reformi vodilo je gomilanju mnogobrojnih disproporcija. Prvo, disproporcija između ukupne proizvodnje i neprekidno rastuće potrošnje stvorila je rastući jaz koji se pokriva donacijama, doznakama, privatizacionim prihodima, novim zaduživanjem države, javnih i privatnih preduzeća i stanovništva. Drugo, disproporcija između domaće akumulacije i nivoa neophodnih investicija vodi odlaganju investicija, a kada je to nemoguće, novim zaduživanjem pod sve nepovoljnijim uslovima. Kriza formiranja akumulacije ranije pripisivana strateškim slabostima koncepta društvene svojine nastavlja se i posle privatizacije, što pokazuje da nedostatak sklonosti društva ka štednji, pored sistemskog ima i endemski karakter. Treće, disproporcija između uvoza i izvoza stvara neodrživi jaz koji se pokriva novim zaduživanjem, pritiskom da se održi devizni kurs, što dalje stvara nemogućnost razvoja proizvodnje i u nedostatku novih priliva kapitala ozbiljno povećava javni i ukupan dug prema inostranstvu, vrši pritisak na kreditni rejting, dramatizuje stanje deviznih rezervi i ugrožava spoljnu likvidnost zemlje. Četvrto, disproporcija između aktivnog i izdržavanog stanovništva se neprekidno pogoršava i pored toga što stanovništvo nema prirast već se smanjuje za 30 do 45 hiljada godišnje. Tako se urušava biološki potencijal jer rast broja izdržavanog stanovništva nije posledica visokog nataliteta (rasta populacije do 18 godina), već rasta kontingenta izdržavanog stanovništva koji se nalazi u najboljem radnom periodu, od 18 do 50 godina. Peto, disproporcija zaposlenih i nezaposlenih, kako agregatno tako i strukturno, uz stopu stvarne nezaposlenosti od oko 20 odsto, a odliv školovanih u inostranstvo i nezadovoljavajuća kvalifikaciona struktura na tržištu rada otvara pitanje ko će raditi ako ikada počnu investicije u realni sektor, industriju. Šesto, disproporcija između zaposlenih u administraciji i proizvodnom sektoru i sistem nagrađivanja sugeriše najkreativnijem delu populacije da se usmeri na traženje posla van industrije. Sedmo, disproporcija između zaposlenih u nerazmenskom (banke, trgovina, usluge) i razmenskom sektoru (industrija i poljoprivreda) dodatno odvlači najtalentovanije studente prirodnih nauka (fizika, matematika, tehnika) u nerazmenski sektor, koji ne doprinosi ekspanziji proizvodnje i izvoza već prodaji tuđeg novca i tuđe robe na domaćem tržištu. Osmo, disproporcija između broja zaposlenih (naročito u razmenskom sektoru) i broja penzionera u uslovima nepostojanja kapitala penzionih fondova zahteva stalne intervencije iz budžeta prema penzionom sistemu, što dovodi do neodrživosti penzionog sistema i čitavog drugog niza stečenih prava. Deveto, disproporcija između razvijenih i nerazvijenih regiona se povećava uprkos činjenici da se već 60 godina vodi intenzivna politika ravnomernog regionalnog razvoja i u tu svrhu troše ogromna budžetska sredstva. U datim okolnostima problemi regionalnog razvoja se politički odražavaju i od ekonomskog postaju državno i teritorijalno pitanje. Deseto, disproporcija između ultrabogatih i ultrasiromašnih je drastičnija u Srbiji nego u ostatku Evrope, uključujući i susedne zemlje u kojima goruće pitanje nije toliko veličina bogatstva (mada je ono zamašno i stečeno uz korišćenje defekata ili pak namere sistema) već dubina siromaštva koje može trajno destabilizovati održivi razvoj. Srpsko društvo mora da se ozbiljno pozabavi neprekidnim kumuliranjem navedenih disproporcija i preduzme radikalne korake da ih zaustavi i radikalno preokrene. Novi obrazac privrednog razvoja zahteva novi vrednosni koncept društva kao celine, čime se stiču pretpostavke za racionalan ekonomski model i jeftinu i funkcionalnu državu.