Arheologija

Čudan je naš čovek, da ne poveruješ. Ne reaguje kad teret krize na njegovim plećima zapreti da mu savije kičmu, ni da trepne kad mu cena struje isprazni novčanik pre sredine u mesecu, slegne ramenima kad desetine hiljada mladih obrazovanih stručnjaka zauvek napusti zemlju, strpljiv je kad rastu liste čekanja u bolnicama, ćuti kad mu zapreti otkaz u pedesetim i kad mu siromaštvo otuče cipele i oglođe i poslednje zalihe nade da će biti bolje. Šćućuri se nekako u sopstvenu beznačajnost i čeka obećanu stvarnost da konačno dođe. Ako ikad i dođe. Ipak, ne bi on bio toliko čudan da u moru apatije i socijalne ubijenosti ne postoje teme koje mu brzo zagreju krv i srce junačko. Toliko da začas živne i zaboravi one otučene cipele i prazan frižider. Kao pre neki dan kada su pred Palatom pravde kostimirane neočetničke grupe, koje podržavaju rehabilitaciju Draže Mihailovića, pokušavale da nadjačaju predstavnike partizanskog pokreta koji su se tome protivili. Zaglušujuća buka ratničkih pesama s dva kraja šume bila je samo audio-vizuelna projekcija onoga što se po dubini društva dešava kao politička arheologija. Problem međutim postaje daleko ozbiljniji kad profesor dr Oliver Antić, savetnik predsednika Republike, namerno preskoči da kaže ono što kao pravnik dobro zna: da doneta presuda znači samo da je prilikom suđenja Mihailoviću povređena pravna procedura. I ništa više. Sve ostalo je na nepristrasnom sudu istoričara. Ako se njihov glas probije kroz sveopšte nadglasavanje u kome je, ovog časa, sasvim sigurno rehabilitovan samo nacionalizam. Reči savetnika predsednika ohrabrile su inicijativu da jedna od ulica u Beogradu ponese ime Draže Mihailovića. A principom spojenih sudova podstakle su i zahteve za rehabilitacijom Aćif-efendije u Sandžaku, Pavla Đurišića u Crnoj Gori ili Ante Pavelića u Hrvatskoj... Nacionalizam uostalom ne podrazumeva da se misli, nego da se reaguje. Žestoko i surovo. O tome čak i iz ličnog političkog iskustva zna predsednik države. Zato bi bilo dobro da promisli o izjavama iz njegovog kabineta koje podstiču nacionalizam i antagonizuju društvo. A takva je svakako ona kojom se novinarka „iz Prizrena“ koja u prezimenu nema „ić“ optužuje za ugrožavanje bezbednosti, samo zato što je istraživala materijalno stanje članova njegove porodice. Javno sumnjičenje ljudi druge nacionalnosti pretvara ih u lake mete, a društvo truje netrpeljivošću i stereotipnim mišljenjem. Kako to izgleda mogli smo ovih dana da pratimo i kroz ovdašnje komentarisanje događaja u Makedoniji. I dok je Vlada Srbije reagovala suzdržano, brzo su se u javnosti regrutovali zaštitnici srpstva opšte prakse da podgreju osećanje ugroženosti, jer rat, zaboga, samo što se nije prelio preko granica Srbije. U zavereničkom čitanju događaja sve je jasno i nema nijedne dileme: Amerikanci sigurno ruše Gruevskog jer se okrenuo Rusima, Albanci su teroristi koji hoće rat za Veliku Albaniju i svi su na kraju nekako protiv Srba. Makedonija je, s druge strane, svetu sa ulica Skoplja pokazala i nešto drugo. Vezane makedonska i albanska zastava simbolisale su socijalno-politički a ne pre svega međuetnički protest i poruku da su računi Nikole Gruevskog konačno došli na naplatu građana Makedonije, koje god da su nacionalnosti. I kakve god da, uz to, interese imaju velike i male sile. Građani na ulicama svesni su zapaljivosti međuetničkog problema. Šta li je po tom pitanju uradio naš predsednik znaćemo valjda uskoro. Tek, pre nego što je otišao na Kubu, olizao je koverat i Platformu o Kosovu koja se u njegovoj glavi krčkala još od 2012, i poslao je Vladi Srbije. Videćemo da li je originalnim rešenjima iz Ustava 1974. predsednik samo promašio temu i vek, a sasvim zaobišao realnost ili je usred Briselskog sporazuma rešio da veže ruke srpskim pregovaračima. Ono što je sasvim sigurno: nacionalizam uvek bilduje političku podršku iako nas na kraju preskupo košta. Tom izazovu, nažalost, političari retko odolevaju.