Ahilova peta demokratije

Foto Đorđe Kojadinović

U verziji Tomislava Nikolića, ključ problema je u tome što predsednik Vlade ne sme da dozvoli da mu se Vlada obruka i zato mora da uskoči da nešto rešava umesto ministara.
Prema drugim mišljenjima, međutim, problem je u tome što se ceo politički sistem sveo na tog brižnog i marljivog predsednika Vlade: u njegovoj dubokoj senci su i parlament i Vlada i sam predsednik i njegova (premijerova) politička stranka. A za opoziciju se verovalo da ne postoji dok nije formirala - vladu u senci.

A premijer rešava baš živopisno. Neću da trpim javašluk. Zato sam skinuo Sertićev predlog na sastanku sa MMF-om, pohvalio se Aleksandar Vučić u sredu, govoreći o sudbini predloga ministra privrede Željka Sertića iznetog samo dan ranije na sastanku sa predstavnicima MMF-a, da se odloži privatizacija 25 preduzeća u restrukturiranju. Predlog ministra koga je sam izabrao, iznet na sastanku sa međunarodnom institucijom na kome je zastupao Srbiju, premijer je nazvao glupim i još je dodao da je njegov potez šokirao predstavnike Fonda. Već u četvrtak, premijer je bio drugačije raspoložen, pa je rekao da će država pokušati da spase 16 najvećih firmi, dodavši da očekuje da ćemo od MMF-a dobiti godinu dana da to uradimo.

Nije to prvi put da važne odluke zavise samo od volje politički najmoćnije ličnosti i njemu bliskih ljudi - koji uopšte ne moraju biti, i najčešće nisu, predstavnici institucija predviđenih važećim političkim sistemom. Izaberimo, recimo, primer iz spoljne politike. I to ne onu neshvatljivu priču o tome kako u čak 12 od ukupno 69 ambasada u svetu, Srbija nema ambasadore, dok su u još šest zemalja na funkciji ličnosti kojima je istekao mandat.

Reč je o nečem o čemu se manje govori: ni danas, kao ni u vreme prethodnih tranzicionih vlada, Srbija nije dobacila do zvaničnog dokumenta koji bi definisao spoljnopolitičku orijentaciju, odnosno onu mantru o evropskom putu koji predstavlja strateški cilj ka kome nas izabrani političari vode uz ogromne lične žrtve.

A uz neki takav dokument cela priča lakše bi se smestila u ustavni okvir, prema kome Vlada vodi spoljnu politiku, a Skupština i njen nadležni odbor je kontrolišu i to tako da pojavljivanje ministra spoljnih poslova pred članovima odbora ne bude izuzetak, nego pravilo, a da oni, članovi odbora, znaju u odnosu na šta ocenjuju ministrov rad...

I ranije je, dakle, ideja o uspostavljanju političkih institucija sa jasnim normama i procedurama koje štite društvo od samovolje pojedinaca i društvenih grupa bila u dobroj meri utopija. Aktuelna vlast je samo, u skladu sa sopstvenim političkim stilom, zahvaljujući rejtingu koji uživa i karakteristikama dela biračkog tela koji je podržava, do daske dala gas u korišćenju manira biće kako ja kažem, a ko ima nešto da pita, taj je državni neprijatelj. Pa se onda desi da, kako reče Bojana Maljević, premijera njegovo okruženje zove Država. I sve to, uprkos činjenici da, makar zvanično, Srbija nema kancelarski, već politički sistem koji pripada modelu parlamentarne demokratije. A on podrazumeva da Skupština ima ključno mesto u sistemu političkih institucija.

To, kako objašnjava Vukašin Pavlović, profesor Fakulteta političkih nauka, dalje znači da Skupština, kako piše u Ustavu, ne samo bira Vladu kao najviši organ izvršne vlasti, već i nadzire njen rad. Nažalost, u praksi nije tako. Parlament ima samo formalnu političku moć, a stvarna je u rukama Vlade, ili još uže, u rukama premijera, kaže profesor. To je, očigledno, jasno i građanima, na čijoj se listi institucija od poverenja parlament kotira prilično nisko prema martovskom istraživanju Cesida, poverenje u Skupštinu ima tek četvrtina građana, manje nego u vojsku (58 posto), verske ustanove (53), policiju (39), ombudsmana (36), Vladu (35), predsednika (33) i poverenika za informacije od javnog značaja (26).

Što bi to bilo čudno, ako je, prema podacima Otvorenog parlamenta, u poslednjih godinu dana, odnosno od 16. aprila 2014. do 15. aprila 2015, od ukupno 193 doneta zakona, njih čak 124 bilo doneto po hitnom, a svega 69 po redovnom postupku? Iz toga proisteklom zaključku da građanin teško može doživeti parlament kao nešto više od glasačke mašine, sociolog Slobodan Antonić ima da doda nešto još gore. U nedavno objavljenom tekstu on je podsetio da je protiv Beograda na vodi, tog ličnog projekta našeg premijera, glasalo tek devet poslanika, nula uzdržanih od njih 250, te da režim ne može ni tih devetoro da otrpi. Antonić je tu tezu potkrepio podsećanjem da je predsednica Skupštine zapretila da će opozicione poslanike poslati na društveno-koristan rad, kao da smo u kakvoj maoističkoj kultur-revoluciji. Pa čak ni to nije sve opozicioni poslanici reagovali su zahtevom da predsednicu Skupštine smeni premijer?! Ovakvu karikaturu od parlamentarizma valjda nismo imali još od Domanovićeve Stradije, zaključio je autor.

Profesor Pavlović kaže da postoji, istina, generalna tendencija u modernoj državi da se glavne poluge moći koncentrišu u izvršnim organima vlasti, tako da se i u našoj parlamentarnoj demokratiji pre može govoriti da Vlada kontroliše Skupštinu, nego obrnuto. To se, dodaje, jasno vidi i u bahatom i neprimerenom ponašanju članova Vlade prema poslanicima.

A možda je reč samo o dobrim namerama, na osnovu kojih ministri prepisuju ponašanje premijera, nagrađeno simpatijama građana koje i dalje detektuju istraživači javnog mnenja?
Koncentracija prekomerne moći i vlasti u rukama jednog čoveka, pa makar on bio i premijer, nije dobra za ostale institucije političkog sistema, a posebno za autonomiju zakonodavne i sudske vlasti i princip vladavine prava u celini, upozorava profesor Pavlović. On kaže da je danas i kod nas na delu jedan obrazac pragmatične politike populističkog tipa, po mnogim obeležjima sličan onome u Mađarskoj pod Orbanom ili u Turskoj pod Erdoganom. Čak i pod pretpostavkom da su u pitanju najbolje namere, kao i izuzetna energija i posvećenost poslu, dodaje Pavlović, moderne države su previše složeni sistemi da bi mogli dobro da funkcionišu u uslovima kada većina ključnih odluka zavisi od jednog čoveka.

A kako bi glasila dijagnoza stanja političkih institucija u našoj modernoj državi? Srbija još uvek nije mnogo odmakla u izgradnji kvalitetnih institucija parlamentarne demokratije mada je od obnove političkog pluralizma prošlo četvrt veka, kaže Pavlović. Prema većini kriterijuma koje nam pruža savremena politička nauka za procenu kvaliteta demokratskih institucija stanje je, smatra, u najmanju ruku zabrinjavajuće. Nivo korumpiranosti političkih institucija i pojedinaca je izrazito visok, a stepen kompetentnosti i efikasnosti njihovog rada je izrazito nizak. Participacija građana u demokratskim procesima izgradnje institucija je niska, kao što je nizak i stepen inkluzivnosti predstavnika građanskog društva i različitih marginalizovanih društvenih grupa (položaj nacionalnih manjina, lica sa posebnim potrebama, ravnopravnost žena i dr). Jedan od najvećih problema s našim političkim institucijama je što nema dovoljno razvijene odgovornosti i polaganja računa za njihov slab rad.

Kako smo, posle svih onih bolnih lekcija, došli u to stanje?
Pored nerazvijene političke kulture i odsustva demokratske tradicije, osnovni razlog za spor razvoj političkih institucija leži u činjenici da je politički život u Srbiji u proteklih 25 godina bio pun padova i uspona i doživeo mnoge oscilacije, kaže profesor Pavlović. On podseća da smo u prvoj deceniji obnove političkog pluralizma, tokom devedesetih godina, imali jakog vođu i dominantnu političku partiju a nasuprot njima u osnovi slabu političku opoziciju.

Pa smo, onda, u prvoj deceniji 21. veka imali na vlasti velike i složene koalicije, uz takođe slabu političku opoziciju. Danas, sredinom druge deceniji ovog veka opet imamo dominantnu političku partiju na čijem je čelu jak vođa koji je koncentrisao veliki deo vlasti u svojim rukama i opet slabu opoziciju. Ono što je zajednički imenitelj sve tri navedene faze demokratske tranzicije je izrazito slab položaj političke opozicije što dovodi do arbitrarnog, a često i autoritarnog ponašanja vlasti, kaže sagovornik NIN-a.

Da probamo sasvim laički: demokratija je, valjda, volja građana, pa, ako građani vole lidere, u čemu je problem? Sa stanovišta ključne uloge političkih institucija svaki jak i popularan lider, bez obzira na to da li se zove Milošević, Koštunica, Tadić ili Vučić, zahteva oprez. Političke institucije se teško grade i unapređuju, ali se lako urušavaju i razgrađuju. Prekomerna lična vlast najlakše razara demokratske političke institucije. Naše društvo i naše institucije imaju nizak nivo sposobnosti da uče iz predhodnih iskustava, konstatuje profesor.

Političari su, međutim, naučili mnogo o tehnikama čuvanja vlasti kad jednom na nju dođu. A tu je negde i objašnjenje zašto bi strepnja mogla biti dublja od nade da će se tokom najavljenih predstojećih ustavnih promena ispraviti neke od nelogičnosti postojećeg političkog sistema. Recimo, postojeća protivurečnost zahvaljujući kojoj se, kako ukazuje profesor Pavlović, legitimitet predsednika Republike zasniva na podršci većine građana izašlih na predsedničke izbore, dok su njegove relativno sužene i protokalarne funkcije u nesrazmeri sa težinom glasova podrške dobijenim na izborima.

Ili ono što naš sagovornik naziva Ahilovom petom demokratije političke partije. U pravu su oni koji demokratiju kod nas nazivaju partokratijom. Promenama izbornog sistema treba obezbediti neposredniju vezu poslanika i odbornika sa izbornom bazom, kako bi se došlo do stabilnijeg partijskog sistema sa manjim brojem parlamentarnih političkih partija uvođenjem različitog izbornog praga za partije koje samostalno izlaze na izbore i predizborne partijske koalicije različitog brojčanog sastava, kaže profesor Pavlović. Pod uslovom, naravno, da je cilj najavljenih promena da se politički sistem prilagodi potrebama građana, a ne interesima centara moći. Da li je?