Minus u robnoj razmeni 75 milijardi evra

Foto Nebojša Raus
Dok se svi srpski političari kunu u izvoz, kao jedini preostali motor budućeg privrednog rasta, Srbija je čak dva i po bruto domaća proizvoda praktično izgubila u robnoj razmeni sa inostranstvom od početka 2001. do kraja marta ove godine. U tom periodu ovdašnji uvoznici na kupovinu strane robe potrošili su 75 milijardi evra više nego što su izvoznici uspeli da zarade prodajom svojih proizvoda kupcima iz inostranstva! To znači da se iz zemlje za nepunu deceniju i po odlilo skoro 7,5 puta više od deviznih rezervi zemlje, koje su krajem aprila bile 10,5 milijardi evra.

Minus u robnoj razmeni sa inostranstvom od 2001. bi odavno premašio cifru od 100 milijardi evra da Srbija od početka globalne krize nije povukla ručnu kočnicu, pa je 2009. na uvoz potrošeno skoro pet milijardi evra manje nego godinu dana ranije.

Pre toga spoljnotrgovinski deficit je rastao kao kvasac i od 2001. do 2008. je utrostručen, sa 2,8 na 8,8 milijardi evra ili na rekordnih 26 odsto BDP-a. Dve poslednje godine je upola manji i ustalio se na oko 4,4 milijarde evra, a ako se po jutru dan poznaje ove godine bi mogao značajno da poraste. I to uprkos činjenici da je u martu izvoz prvi put posle 12 meseci premašio milijardu evra i bio je za samo osam miliona manji od rekordnog izvoza iz jula 2013, kada su izvoznici inkasirali milijardu i 92 miliona evra.

Uvoz, nažalost, raste još brže i u martu je oboren novi rekord od 1,54 milijarde evra. Automatski je i deficit u robnoj razmeni u prva tri meseca povećan zabrinjavajućih 18 odsto. On se neće smanjiti dok se ne ojačaju neto izvoznici, koji bi morali da budu u fokusu ekonomske politike Vlade Srbije, a to do sada nije bio slučaj, konstatuje Zoran Jeremić, profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju.

Dodatni problem je što u Srbiji ima malo neto izvoznika. Od 100 najvećih izvoznika oko trećina je istovremeno na listi 100 najvećih uvoznika, kaže Jeremić. Zato, za razliku od kolega u drugim zemljama, srpskim izvoznicima toliko i ne odgovara slabljenje domaće valute. Tim pre što su uglavnom uzimali i kredite indeksirane u evrima.

Još jedna specifičnost srpskih eksportera je da svaki peti posluje sa gubicima, pa je za očekivati da će uskoro, kada im država ukine subvencije, neki od njih bankrotirati, zbog čega će doći i do pada izvoza. S druge strane, zbog pada domaće tražnje, Jeremić konstatuje da će izvoz za mnoga preduzeća biti jedina mogućnost opstanka.

Izvoz je jedna od retkih svetlih tačaka srpske ekonomije, jer posle pada u 2009. stalno raste. Nažalost, suviše sporo da bi se preokrenuli negativni trendovi. O strukturi izvoza govori i to što su nam i dalje najveći aduti kukuruz, maline, jabuke i bakar, a Srbija se više ne može oslanjati na izvoz sirovina, već mora sistematski, dugoročno, raditi da se poveća udeo proizvoda više faze prerade i stvaranje privrednog ambijenta koji pogoduje neto izvoznicima, a ne uvoznicima, kaže Jeremić.

U Srbiji je do 2008. preovladavao koncept da će prodaja lokalnog tržišta strancima i naplata poreza na uvoz robe, podržan jakim dinarom, uticati na ekonomski rast, podseća Miroslav Zdravković, urednik sajta makroekonomija.org. To se, kaže, i dogodilo, ali uz ogroman rast duga stanovništva i privrede. Od tada je sve prisutnija svest da u malim ekonomijama rast standarda prevashodno zavisi od rasta izvoza.

Iako je robni izvoz od 2008. povećan za 50 odsto, koristi od toga nisu vidljive. Industrijska proizvodnja je daleko manja nego 2008, smanjena je i zaposlenost u industriji, zarade takođe, pa se postavlja pitanje koja je vrednost od izvoza ukoliko su najveći izvoznici zapravo neto uvoznici, naglas se pita Zdravković.

On ovu dilemu objašnjava na primeru ajfona. Ako se registruje samo fakturisana vrednost izvoza tih uređaja iz Kine, onda SAD imaju ogroman trgovinski deficit. Kvaka je, međutim, u tome što je u ceni telefona najmanji udeo cene radne snage u Kini, a najveći udeo imaju troškovi istraživanja i razvoja, pa je često profit američkih kompanija veći od njihovih troškova proizvodnje u Kini. No, Kina kao najmnogoljudnija zemlja na svetu sebi može da priušti luksuz iskorišćavanja, uz mogućnost da kopira strane tehnologije i da tako prečicama ubrzano napreduje. Srbija baš i nije u takvoj poziciji, kategoričan je Zdravković, prema čijoj je računici udeo kineske radne snage u vrednosti ajfona isti kao udeo za plate zaposlenih u Fijatovoj fabrici u Kragujevcu.

Fijat jeste najviše doprineo da se izvoz 2013. poveća sa 8,8 na 11 milijardi evra, ali se iz finansijskih izveštaja može videti da su troškovi za zarade bili 3,6 milijardi dinara ili oko dva odsto poslovnih prihoda, što je uporedivo sa udelom Kine u fakturisanoj vrednosti izvoza ajfona u SAD. Ako se pretpostavi da je udeo uvoznih materijala za proizvodnju i izvoz smrznutih malina 10 odsto od prodajne cene, onda je od 208 miliona evra vrednog izvoza u 2014. neto izvoz bio 187 miliona evra, a to je oko pet puta veća suma od one za plate u FAS-u, kaže Zdravković i naglašava da bi neto izvoz mogao bitno da se poveća kada bi se umesto kukuruza u zrnu (375 miliona evra) izvozili meso i mesne prerađevine.

Prema analizi Zorana Jeremića, među top 10 najvećih neto izvoznika u 2014. četiri su strane kompanije (Fijat automobili Srbija, Jura, Hemofarm i Sirmijum stil) i po tri državne (HIP Petrohemija, RTB i Jugoimport SDPR) i privatne domaće kompanije (Sojaprotein, Viktorijaoil i Sunoko). A da mesto na listi najvećih izvoznika i nije garancija uspešnog poslovanja najbolji je dokaz HIP Petrohemija, koja je 2013. iskazala gubitak od čak 80 miliona evra.

Nikola Vujačić, direktor operacija Viktorija grupe, u čijem su sastavu Sojaprotein iz Bečeja i Viktorijaoil iz Šida, dva od 10 najvećih neto izvoznika, kaže da ta kompanija ne samo što prerađuje domaće sirovine, već i izvozi uglavnom proizvode višeg stepena prerade. Zahvaljujući takvoj orijentaciji 2014. je neto izvoz Viktorijaoila dostigao 49 miliona evra, dok je Sojaprotein od 2008. neto izvoz povećao za rekordnih 297 odsto, na 61 milion evra.



Mi uljaricama koje otkupljujemo od domaćih poljoprivrednika dodajemo vrednost preradom u našim fabrikama. Prosečno godišnje izvezemo robe za 173 miliona evra u 40 zemalja širom sveta, od čega 80 odsto na tržište EU i ove godine očekujemo dalji rast izvoza. Zahvaljujući visokom kvalitetu i stabilnoj proizvodnji prema najvišim evropskim standardima, stalno uvećavamo udeo na evropskom tržištu, ističe Vujačić i precizira da Sojaprotein više od 90 odsto izvoza plasira kupcima iz EU. U strukturi izvoza dominiraju proizvodi namenjeni prehrambenoj industriji, a u pojedinim segmentima Sojaprotein zauzima i više od 50 odsto evropskog tržišta. Fabrika iz Bečeja je krajem 2014. prva u regionu dobila Dunav Soja sertifikat za proizvodnju proteinskih koncentrata od genetski nemodifikovane (NON-GMO) soje, zbog čega se očekuje dalji rast izvoza. I Viktorijaoil, najsavremenija fabrika za preradu uljarica na Balkanu, koja godišnje preradi oko 220.000 tona suncokreta, izvozi više od polovine proizvodnje, u prošloj godini najviše u Austriju, Italiju, Grčku i Hrvatsku, a 2014. probila se i na tržištima Češke i Slovačke.

Činjenica da je od domaćih privatnih firmi na listi 10 najvećih neto izvoznika još samo Sunoko Miodraga Kostića daje za pravo onima koji tvrde da prehrambeno-prerađivačka industrija ima najveći potencijal za rast neto izvoza. To donekle potvrđuje i računica Miroslava Zdravkovića. Ako se pođe od pretpostavke da je udeo uvoznih troškova kod poljoprivredno-prehrambenog sektora 20 odsto, onda je 2014. neto izvoz tih preduzeća bio 1,8 milijardi evra (bruto izvoz je 2,27 milijardi evra). S druge strane, ako je kod industrijskog izvoza udeo uvoznih komponenti 80 odsto, onda bi neto korist bila malo manja od 1,8 milijardi evra, jer je bruto izvoz bio 8,86 milijardi evra. Na osnovu toga Zdravković zaključuje da Srbija zapravo najveću neto korist ima od izvoza radnika, jer se 2014. od doznaka iz inostranstva u zemlju slilo - 1,9 milijardi evra.