Fundamentalna trilema

Rasprava o globalizaciji ne jenjava. Odvija se na različitim nivoima, a u njoj učestvuju predstavnici i razvijenih i nerazvijenih zemalja, eksperti za pojedine oblasti, ali i mnogi drugi koji su podstaknuti različitim motivima. Ovom temom se bavi i knjiga uglednog harvardskog profesora Denija Rodrika (Paradoks globalizcije, Službeni glasnik, Beograd, 2013), autora koji godinama istražuje ovu temu i o njoj je objavio brojne zapažene radove. Rodrik smatra da je potrebno ekonomske procese u savremenom svetu postaviti na solidnije temelje. On se zalaže za „razboritu globalizaciju“. Analizu u ovoj knjizi je, kako kaže, zasnovao na dve ideje: tržište i država su komplementi, a ne supstituti; uspešan kapitalizam se ne pojavljuje samo u jednom obliku. Globalna tržišta imaju zahtevne preduslove. Problem je u tome što ne postoji celokupni institucionalni okvir za globalna tržišta. Usled toga dolazi do neizbežne tenzije između globalnog tržišta i lokalnih institucija. Zagonetka globalizacije je, prema Rodriku, to što ne može sa državama, a ne može ni bez njih. Rodrik ukazuje na fundamentalnu političku trilemu svetske privrede. Reč je o tome da je nemoguće istovremeno težiti demokratiji, nacionalnom određenju i ekonomskoj globalizaciji. U najboljem slučaju mogu se imati dve od tri stvari. Odnosno, ako želite da dalje razvijate globalizaciju morate se odreći ili nacionalne države ili demokratske politike. Rodrik iznosi vlastitu poziciju i detaljno je obrazlaže: demokratija i nacionalno određenje treba da budu jači od hiperglobalizacije. Osnaživanje nacionalnih demokratija će, prema Rodrikovom mišljenju, postaviti svetsku privredu na zdravije osnove. U tome je „paradoks globalizacije“. Rodrik izdvaja sedam „zdravorazumskih principa“ za novu globalizaciju: tržišta moraju biti duboko ugrađena u sisteme upravljanja; demokratska vlast i političke zajednice organizovane su uglavnom u okviru nacionalnih država i tako će verovatno ostati u doglednoj budućnosti; ne postoji „jedan put“ do blagostanja; zemlje imaju pravo da zaštite svoje socijalne aranžmane, propise i institucije; zemlje nemaju pravo da nametnu svoje institucije drugima; svrha međunarodnih ekonomskih aranžmana mora biti propisivanje saobraćajnih pravila za upravljanje međusklopom između nacionalnih institucija; nedemokratske zemlje ne mogu da računaju na ista prava i povlastice u međunarodnom ekonomskom poretku kao demokratije. Ovo su pravila koja bi trebalo da pomognu realizaciji nečega što je ostvarivo i održivo. Hiperglobalizacija se, smatra Rodrik, ne može postići i kontraproduktivno je tu činjenicu zanemarivati. Potrebna je nova vizija koja će omogućiti zdravu i održivu svetsku privredu koja će ostaviti prostora demokratijama da odrede sopstvenu budućnost. Izlažući svoje stavove i ideje Rodrik čitaoca vodi kroz različite teme (kretanje međunarodne razmene, razvoj međunarodnih finansijskih institucija, problemi savremenih finansijskih tržišta, primeri uspešnog privrednog razvoja i slično). Analizirajući pojedine probleme dotiče se i ekonomske teorije. Rodrik okrivljuje ekonomiste da jedno podučavaju u učionicama, a sasvim drugo propovedaju. On pravi podelu ekonomista na „ježeve“ i „lisice“ (čuvena podela mislilaca koju je uveo Isaija Berlin) i smatra da prednost treba dati „lisicama“, koje veruju da je stvar u finesama, u odnosu na „ježeve“ koji nepokolebljivo zastupaju jednu ideju i nemaju osećaja za kontekst. Čitalac će, bez obzira na to da li se slaže ili ne slaže sa osnovnom Rodrikovom tezom, saznati zanimljive detalje o procesima i događajima koji su usmeravali svetsku privredu i doveli je tu gde se ona danas nalazi. Knjiga predstavlja autentičan i prepoznatljiv glas u diskusiji o globalizaciji. Rodrik je veoma precizno postavio pitanja i isto tako precizno izneo svoje viđenje odgovora na njih. Prostor za raspravu je otvoren.