Preumljavanjem do jednoumlja

Mogao bi to postati i novi državni praznik: pre tačno tri godine počeo je proces preumljavanja Srbije koje se, i bez „bespilotnog vazduplohova“ uspešno „telepromtovalo“ u - „neumljavanje“ izmučene zemlje. Možda je, kao i brojne verbalne bravure naprednjačkih vedeta, i reč „neumljavanje“ nepostojeća i rogobatna, ali je i stanje takvo da zaslužuje termin koji bi ga precizno opisao. Termin, koji bi obuhvatio dosadašnje efekte obećanog procesa preumljavanja veberovskog tipa, sadržane u činjenici da proizvodi slobodnog uma nisu više na ceni: postavljanje pitanja postalo je antidržavni čin, kritika je plaćenička, poslušnost je vrlina a kupovina diploma najnormalnija delatnost kojom se dokazuju uspešnost i dobra orijentacija u vremenu i svemu što ga karakteriše. Ima doduše i ona stara reč „bezumlje“, ali ne bismo da se vređamo. Na dan 31. maja 2012, naime, Tomislav Nikolić inaugurisan je na mesto predsednika Srbije. Relativno tesnom pobedom Nikolića (49,54 posto glasova), kome je to bio peti pokušaj da se useli u kancelariju na Andrićevom vencu, nad Borisom Tadićem (47,31 posto) počela je radikalna promena političkog i opšteg društvenog pejzaža Srbije. Ako je neko zaboravio, Nikolićeva pobeda usledila je nakon lansiranja optužbi da je 6. maja, kada su održani parlamentarni, lokalni i prvi krug predsedničkih izbora, došlo do izborne krađe na jednom biračkom mestu u Pančevu. Pet meseci kasnije, pokazalo se da je „afera džak“ bila obično propagandno sredstvo: osnovno tužilaštvo u Pančevu odbacilo je krivičnu prijavu za krađu izbornog materijala i utvrdilo da nije bilo manipulacija glasovima. Nikolićeva predsednička pobeda presudno je uticala na socijaliste da napuste dotadašnje koalicione partnere, kompromitivane demokrate, i omoguće naprednjacima dolazak na vlast na republičkom nivou i - po lančanoj reakciji - u najvećem broju gradova i opština u Srbiji. Aleksandar Vučić, kome blistava kampanja na izborima za gradonačelnika, sa gostujućim Rudolfom Đulijanijem, legendarnim gradonačelnikom NJujorka, nije pomogla da pobedi Dragana Đilasa, postao je, ipak, prvi potpredsednik Vlade (kratkotrajnog) premijera Ivice Dačića. Šest meseci kasnije, u decembru 2012, uhapšen je biznismen Miroslav Mišković, čime je ozvaničena borba protiv korupcije, ključna poluga u lansiranju Vučića u orbitu rekordne popularnosti i njenu formalnu materijalizaciju u vidu funkcije premijera, osvojene na ničim ozbiljnim izazvanim prevremenim izborima 2014. Pompezno promovisana borba protiv korupcije ni dve i po godine kasnije nije rezultirala opipljivim dokazima. Mišković uspešno služi kao mračna sila koja navodno plaća navodne državne neprijatelje, ali ume da bude i sasvim prihvatljiv učesnik na sastanku premijera sa najuglednijim privrednicima. Pojavili su se novi finansijski moćnici i redovni pobednici na državnim tenderima, ali to više nije tema otvoreno prisutna u javnom životu. Tema su uspesi spoljne politike - od dolazaka Angele Merkel i Vladimira Putina, preko oduševljenja američkog potpredsednika DŽozefa Bajdena Vučićem („rekao mi je da ga zovem kad hoću“), do proboja u regionu (odnosi sa Albanijom)… Tema su i najave megalomanskih projekata (Beograd na vodi koji samo što nije izgrađen) i brojnih stranih investicija koje samo što nisu stigle. I tema su razni unutrašnji i spoljni neprijatelji zbog kojih je Srbija u permanentnom vanrednom stanju i neprekidnoj pripremi za vanredne izbore za koje se nikad ne zna kada i zašto bi mogli izbiti. Bez priče o izborima i spekulacija o sukobima Vučića i Nikolića, uostalom, moglo bi se pomisliti da u Srbiji nema političkog pluralizma i da je preumljavanje rezultiralo i - jednoumljem. A to ne zvuči nimalo lepo i nimalo veberovski. Srećan vam, zato, treći rođendan naprednjačke Srbije i sve najbolje na izborima - kome god i kad god budu. Srbiji je, izgleda, sve više svejedno.