Kakofonija koje nema

Foto Oliver Bunić

Platforma o Kosovu i Metohiji još nije dobila zvaničan odgovor u Vladi Srbije, ali jeste nekoliko nezvaničnih. Čak i pre nego što je stigla u Nemanjinu, tamo negde oko poslednjeg čitanja na Andrićevom vencu, premijer je na inicijativu Tomislava Nikolića da pokrajinu vrati u status po Ustavu iz 1974, a sever zauzvrat u široku autonomiju, odgovorio preko Wall Street Journal-a. U intervjuu za taj list on nije isključio mogućnost da se, prilikom najavljenih (!?) promena Ustava, iz njega izbaci preambula o KiM, koja pokrajinu čini delom Srbije i odveć koči planirani tok briselskog procesa. Da o preambuli razgovara, ni otvoreno i iskreno, a pogotovo ne sa partnerima iz EU, nema na umu i predsednik, po kome je moguće da se, na primer, situacija u kojoj Beograd pokušava da poveća broj srpskih sudija u kosovskom pravosuđu, preokrene u položaj sa koga Srbija, poput ordenja, dodeljuje autonomiju već samostalnom pravosuđu na Kosovu.

Aleksandar Vučić, istina, nije imao smelosti da preambulu pomene i u razgovoru sa srpskim novinarima, ali je upitnost realističnosti platforme toliko puta ponovio da se bez ostatka može zaključiti da slanje originalne predsednikove verzije u parlament na usvajanje ne dolazi u obzir. Nakon razgovora sa američkim državnim sekretarom DŽozefom Bajdenom (u Vašingtonu) i nemačkom kancelarkom Angelom Merkel (u Beogradu), kaže, odlučiće šta je realistično, a izbor sagovornika kazuje da to ne može biti ono što nije prihvatljivo Prištini i međunarodnim činiocima. Sad, poređenja tih viđenja radi, valja podsetiti da u danima kad Vlada odmerava predlog da se Albancima da povlašćen status na Kosovu, vlada Ise Mustafe nastavlja da potvrđuje nezavisnost, među brojnim, konačno i članstvom u Parlamentarnoj skupštini Procesa za saradnju u jugoistočnoj Evropi.

Moguće je da se s platformom igra dupli pas, kaže Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam. Da se zahtevi postavljaju maksimalistički da bi se došlo do Zajednice srpskih opština kakvu Srbija želi, a što Kosovo prilično tvrdo ne priznaje. Svaka strana utvrđuje svoj pazar, ali ceo tekst platforme je anahron i ne verujem da može da poveća ucenjivački kapacitet Beograda u pregovorima.

To bi bilo i u skladu sa tvrdnjama lidera SNS da sa predsednikom nema razmimoilaženja, što bi mogli da potkrepe i zbunjujući, ali obostrani pozivi na nacionalno jedinstvo. Proces je, međutim, nepovratan i nastavlja se tempom koji ne diktira Beograd. A pre razmatranja i odlučivanja o platformi, u Briselu, posle godinu i po, počinju razgovori o ZSO, koja je ujedno i jedna od glavnih poluga najnovijeg predsednikovog predloga. Srbi sa Kosova, podsećamo, legitimisali su kosovski sistem izlaskom na izbore zbog čvrstog obećanja Beograda da će kroz ZSO dobiti mogućnost da upravljaju teritorijom na kojoj su većina i da očuvaju čvrste veze sa Srbijom. Ta retka stavka Briselskog sporazuma, o kojoj još nije bilo reči, već je delimično obesmišljena kroz dogovore o policiji i sudovima, ali se na severu Kosova još čeka na to neispunjeno obećanje.

Elem, Vučić tvrdi da je već i danas moguće kod naprednjaka imati drugačije mišljenje, ali najvažnije državno pitanje, Kosovo ili Evropa, prevazilazi osnov podele po frakcijama čak i da je reč o stranci adenauerskog tipa kakvu, kako kaže, priželjkuje. Da po tom pitanju nema jedinstva između premijera i predsednika, može se zaključiti iz oprečnih komentara dva najviša zvaničnika. U Beogradu, Vučić je o platformi kazao još da nije Sveto pismo, da mora da brine i o Srbiji, a ne samo o Srbima na Kosovu i da već sad zna da prema ovom dokumentu Zapad ima izrazito negativan stav. Iz kancelarije predsednika stigao je odgovor da su važeći Ustav i priznavanje Kosova granice ispod kojih predsednik neće ići. Ali, u odnosu na koga, ako ne na politiku Vlade? Očigledna kakofonija između Nemanjine i Andrićevog venca nameće i očigledno pitanje - da li platforma o KiM otvara ring za predstojeće predsedničke izbore ili za ostatke srpskog u južnoj pokrajini?

Analitičari su skloniji da veruju u prvo, budući da i sam predsednik zna da je voz s vagonom više od autonomije, manje od nezavisnosti odavno napustio stanicu. Među njima i Popov, koji tvrdi da je verovatnija druga opcija da se pregovorima stavlja klip pod točkove i da platforma služi kao poruka onom delu SNS koji ne odobrava ni razgovore, a kamoli ustupke prema Prištini. Zasad se to pitanje tretira unutar vladajuće koalicije i svi još žele da tako i ostane.

Rezultati novijih istraživanja javnog mnjenja pokazuju, međutim, da predsednikova ideja ima mogućnosti da koketira i sa nezanemarljivim auditorijumom izvan opozicionog krila naprednjačkog članstva. Stranke koje se protive primeni Briselskog sporazuma i evropskim integracijama pojedinačno bi izvesno prešle cenzus. Radikali, Dveri i DSS, bez obzira na moguće cepanje te stranke po liniji podrške naprednjacima na lokalu, zajedno bi potencijalno osvojili i preko četvrtine glasova birača. Lider pokreta Dveri (s najvećim rastom podrške), Vladan Glišić, ne isključuje mogućnost saradnje sa Tomislavom Nikolićem, ako on ostane na liniji sopstvene platforme. U meri u kojoj platforma predsednika poništava Briselski sporazum ona je dobra, ali pitanje je kako predsednik može da predlaže platformu koja je suprotna Ustavu. Dveri su vrlo oprezne i nepoverljive prema svakoj inicijativi koja poništava sadašnji Ustav, ali ako je Nikolić iskren u nameri da obori Briselski sporazum, imaće našu podršku, kaže Glišić, čiji će pokret, inače, uskoro postati stranka.

Platforma, kao početak političkog zaokreta, ne samo u odnosu na Briselski sporazum nego i u odnosu na politiku EU nema alternativu, potencijalni su, kaže Glišić, razlozi da Dveri ne zatvore vrata za saradnju sa Nikolićem, ali ne s ciljem da dobiju novog lidera koji će okupiti narodnjake. Dveri imaju stabilan rast podrške. To je posledica istrajnosti u načelima. Nismo nikada govorili o Velikoj Srbiji, ali smo uvek bili protiv smanjivanja Srbije po EU standardima. Živimo živote naših sugrađana i zato nismo skloni da čekamo nekakvog mesijanskog lidera, koji će nas okupiti oko ideja koje zastupamo već više od decenije. Pogotovo ne, ako je takav lider ispao iz voza onih koji Srbiju guraju u EU, a KiM u ruke Tačiju. Za sada je Nikolićeva platforma još uvek samo obaranje ruku između Vučića i Nikolića unutar SNS-a i kao takva nama je nebitna.

U poslednjem sličnom obaranju ruku, kada se takođe govorilo o dve politike prema KiM, pala je Nikolićeva ruka. Prethodna predsednikova platforma usvojena je u parlamentu kao rezolucija 2013. godine, bez prihvatanja principa da ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno i bez prekida pregovora sa Prištinom, a uz podršku opozicionog DS. Nakon čega, politika prema Kosovu ostaje jedinstvena, uz povremeno Nikolićevo potcrtavanje granice patriotizma. Pred važan korak potpisivanja drugog, sadržinski pretpostavka je i bolnijeg sporazuma sa Prištinom, dupli pas logičan je korak. I već viđen januara 2013. kada je u parlamentu usvojen uvod u potpisivanje Prvog sporazuma o normalizaciji odnosa, koje je usledilo samo tri meseca kasnije. Da predsednički izbori nisu tako skoro, a cepanje na liniji patriotizma manje, ponavljanje i same suštine sinopsisa bilo bi verovatniji nego što je danas.