Vreme je da žena bude papa

Foto profimedia.rs

Svetska javnost upoznala je sestru Terezu Forkades iz Barselone kada je iznenada, u manastirskoj odeći, 2009. emitovala nadasve argumentovan video o sprezi farmaceutske industrije i vlasti, upozoravajući da vakcina protiv svinjskog gripa nije dovoljno testirana. Od Youtube videa nastao je kanal, a svet u deficitu levih platformi dobio je novog ideologa. I to sa najmanje očekivanog mesta, iz manastira u Monteseratu. Fizičarka, s doktoratima iz javnog zdravlja i teologije, ali pre svega benediktinka, Tereza Forkades (49), često putuje da održi govore, kojima želi da inspiriše ljude na kvalitetniji život i borbu za veća prava.

Temeljno proučavajući fenomene i izvan svog formalnog obrazovanja, postala je inspiracija društvenim pokretima, ali i političarima, sociolozima i ekonomistima. Sa jednim od njih, Arkadijem Olivijerom, napisala je manifest kojim poziva na novo uređenje Španije i nezavisnost Katalonije. Zahteva i većini današnjih uređenja nepojmljive ciljeve poput nacionalizacije banaka i energetskog sektora, te napuštanje NATO-a.

Zanemarujući neslaganje Vatikana, verujući u teologiju oslobođenja, sestra Forkades bori se protiv diskriminacije žena i gej osoba. Na kolektivnom nivou za kvalitetnije javno zdravlje i drugačiju raspodelu bogatstva, veću jednakost i za pravo svake zajednice da upravlja svojom autonomijom. Vodeći svetski mediji proglasili su je novom ikonom levice, a u ekskluzivnom intervjuu za NIN sestra Forkades priznaje da bi zbog ostvarenja ciljeva kojima stremi razmotrila i mogućnost aktivnog bavljenja politikom.

Razmislila bih o ulasku u politiku isključivo na kratak period, od godinu ili dve i sa veoma jasnim ciljevima, iako bih u tu svrhu privremeno morala da napustim moj manastir, odgovara na pitanje da li ima ambicije da od društvenog aktiviste postane političar.

Šta zamerate trenutnom modelu društvenog uređenja? Zašto smatrate da je njegova promena neophodna u ovom trenutku?

Vlade zapadnih demokratija su podređene velikim korporacijama. Najbolji primer za to su trenutni pregovori o Transantlantskom trgovinskom i investitorskom partnerstvu (TTIP) između Evropske unije i SAD. To je i razlog zašto pokret ogorčenih u Španiji i drugde kliče: Živimo u lažnoj demokratiji i Naši političari ne predstavljaju nas. Pa, devedeset odsto predstavnika u američkom Kongresu su milioneri. Zato oni i ne mogu predstavljati američki narod, čija ogromna većina nisu milioneri.

Zašto smatrate da ovaj model kapitalizma nije moguće modifikovati u humanijem pravcu, nego je potrebno smeniti ga drugim? I kojim?

Ne smatram da bi trebalo da se vraćamo u prošlost bilo kom modelu koji smo već probali. Posebno ne mislim da je model državnog vlasništva dobra alternativa. Model koji priželjkujem je onaj koji se gradi odozdo, daje maksimum autonomije lokalnim zajednicama, ima slobodno tržište, zabranjuje akumulaciju dobara preko određene granice i neguje, a ne nameće kooperativno vlasništvo. Ako se to želi postići, prvi korak je da se otarasimo privatnih banaka i finansijskih spekulacija.

Da li će sudbina Sirize bitno uticati na procese u Španiji i ostatku sveta?

Siriza ne snosi odgovornost za sve nas. Svaka zemlja mora da odozdo izgradi sopstvenu alternativu. Pratim sa velikim interesovanjem Sirizin rad i slažem se sa Kostasom Lapavicasom da su njihova jedina šansa pregovori o izlasku iz evrozone. A ako se o tome ne može pregovarati, svejedno bi trebalo da napuste evrozonu.

Ako je za promenu potrebno široko učestvovanje naroda, ujedinjenje različitih grupa, kao što tvrdite, šta im je zajedničko?

Zajednički su im razumevanje da privatno vlasništvo nije apsolutno pravo i spremnost na redistribuciju bogatstva.

Prekarijat se širi Evropom, ali je difuznost njegova karakteristika. Da li verujete da je prekarijat ta kritična masa koja će pokrenuti promene?

Da, verujem u to. U Španiji više od mesec dana traje štrajk prekarizovanih radnika Telefonike, najvećeg španskog javnog preduzeća koje je privatizovano. Ti ljudi rade više od deset sati dnevno i vikendima, za platu manju od 600 evra mesečno.

Zašto levica do sada nije bila spremna da reaguje, iako se socijalne razlike, nesigurnost i beskućništvo decenijama povećavaju?

Većina evropskih levih partija, a naročito socijaldemokratske, jesu partije sistema. Snažno su povezane sa velikim korporacijama i imaju ogromne dugove, koji ih čine zavisnim od banaka i nesposobnim da dovedu u pitanje moć svojih poverilaca.

Da li se crkva i sama dovoljno bori protiv tih posledica, koje su u suprotnosti sa hrišćanstvom?

Ne.

Zašto?

S većinom crkvenih zvaničnika, problem je isti kao i sa levim partijama - oni su ugrađeni u sistem i imaju korist od njega. Ali i jedni i drugi, crkve i partije, imaju, u osnovi, mnoge pripadnike koji žele da promene takvo stanje.

U čemu je razlika između socijalističkog samoupravljanja i samoorganizovanja koje vi predlažete?

Ako socijalistički model vlasništva podrazumeva da proizvodnja pripada državi, radije bih da pripada radnicima. Ako socijalistička država ne dozvoljava slobodno tržište, radije bih da ga imamo, pod uslovima koje sam već navela. Uzgred, ni u trenutnom kapitalizmu ne mislim da imamo slobodno tržište, kao što ne verujem da je u kapitalizmu ikada bilo slobodnog tržišta. Tržište uključuje i radnike, a oni nikada nisu bili slobodni. Kapitalista organizuje odbranu sopstvenih interesa i zakon ga štiti. Protekcionizam je primer kako se to radi. A kad se radnici organizuju da štite svoje interese, njih hapse.

Da li neke Marksove ideje utiču na vaš odnos prema budućnosti kakvu zamišljate?

Na moja razmišljanja u najvećoj meri utiče teologija oslobođenja. Preporučujem knjigu Teološke metafore Karla Marksa, filozofa oslobođenja Enrikea Dusela, u kojoj on objašnjava kako je na samog Marksa uticala jevrejska i hrišćanska teologija. Inspiriše me marksistička kritika kapitalizma, analiza viška vrednosti, osuda otuđenja i, takođe, njegova kritika religije kada se ona koristi kao opijum za narod.



Radnička prava za koja se zalažete - pravo na dostojanstvene plate i penzije, pravednu podelu poslova ili kraći radni dan - neki su od zahteva od kojih su i sindikati odustali. Da li imate podršku sindikata?

Veliki sindikati u Španiji su kao i velike leve partije i velike crkve: oni su deo sistema i nisu u mogućnosti da ga menjaju. Imamo podršku manjih, nezavisnih sindikata.

Zalažete se za demokratizaciju medija i kulture, ali šta pod tim podrazumevate? U kakvom su stanju mediji danas?

Demokratizacija znači da se odluke ne donose u interesu nekolicine najmoćnijih. Nažalost, većinu medija danas poseduje upravo ta nekolicina najmoćnijih. Bila sam veoma prijatno iznenađena kulturološkim inicijativama koje dolaze iz Venecuele, Bolivije i Ekvadora. Obični ljudi, naročito siromašni, doživljavaju sebe kao agente kulture i istupaju sa veoma originalnim predlozima punim života.

Šta je problem sa vrednosnim sistemom koji se danas zove kulturom?

Kultura se mora osloboditi biznisa.

Kako crkvena zajednica reaguje na vaš stav da bi žena mogla biti papa?

Mnogima se ta ideja dopada, ali su neki njome skandalizovani.

Imate li podršku crkve da menjate njen odnos prema abortusu, pravu za koje se zalažete, kao i prema rodnoj ravnopravnosti?

Ne smatram da bilo ko u crkvi veruje da je abortus dobra stvar. Ni ja u to ne verujem. Ali ja, kao i mnogi drugi katolici, smatram da je davanje prava državi da primora ženu da iznese neželjenu trudnoću, sasvim pogrešno i da tako nešto ne treba dopustiti. Ostale teme su lakše. Verujem da većina katolika nema problema sa temama kao što su kontracepcija, prava gej osoba ili seks pre braka.

Ako nije reč o nacionalizmu, zbog čega se zalažete za samostalnost Katalonije?

Moj razlog nije isključivi nacionalizam. Pod tim mislim na značenje koje jedne vidi boljim od drugih ili koje proglašava ko će pripadati nekoj nacionalnoj grupi prema krvnim ćelijama ili mestu rođenja. Ne želim da imam posla sa takvim nacionalizmom. Moj nacionalizam priznaje da je dobro da grupa ljudi, koji obično dele zemlju, istoriju i jezik, ima pravo na političku volju da izgradi zajedničku budućnost i da bude otvorena za svakoga ko u tome želi da učestvuje.

Da li Srbija, gledajući u primer Španije i drugih evropskih zemalja u kojima se teško živi, treba da teži članstvu u Evropskoj uniji?

Evropska unija je trenutno jedna antidemokratska organizacija! Ukoliko se to ne promeni, ne bih savetovali nikome da joj se pridruži.

Kažete da je kapitalizam licemeran, jer podstiče protok robe, ali ne i ljudi. Da li se na tim vrednostima temelji i EU?

Da. Rastuća kriminalizacija ilegalnih imigranata je primer za to. Prepreke za velike korporacije nestaju, dok legalni imigranti gube pravo da se spoje sa svojim porodicama.

Na Kubi i u Venecueli nalazite primere dobre prakse. Da li to znači da ih ne smatrate diktatorskim uređenjima, kao što veruje najveći deo građana zapadnih zemalja?

Kuba nije demokratska zemlja, ali Venecuela jeste. Trenutna vlada u Venecueli prošla je kroz mnogo više izbora - i boljih po sudu Karter fondacije - nego većina zapadnih demokratija.