LJudi koje niko ne želi

Foto Mitar Mitrović

Zašto hoćeš moje ime?
Da je Haris, Avganistanac studentskih godina, napisao knjigu, ne bi bolje objasnio svoj strah nego tim kratkim pitanjem. Kratkim i tihim pitanjem. Svaki Haris govori tiho; ne zbog lošeg jezika, već zbog zlih ušiju.

Zašto hoćeš moje ime, pita Haris novinara NIN-a, jer mu ime uglavnom traži državni aparat, da bi ga išutirao ka paklu iz kog je pobegao ili ga podsetio da je pod prismotrom. U najboljem slučaju da bi od njega napravio evropsku poluropsku radnu snagu za poslove koji su drugima ispod časti. Ovaj se poslednji slučaj smatra srećnim. Po azilantskim standardima, Haris je srećnik.

Otišao sam iz Avganistana pre deset godina; živim u Udinama, radim u piceriji. Doputovao sam u Srbiju da vidim koga ima među mojim sunarodnicima. Ne vraćam se kući. Samo je juče poginulo trinaest ljudi ubijaju Pakistanci, talibani, Amerikanci. Situacija je sranje.



I u Avganistanu i u Udinama.
Živim samo za majku, ako ona umre, nemam ništa. Imao sam brata, trinaestogodišnjaka; umro je u planinama dok smo bežali, nismo imali vode. Ne znam da li mi je drugi brat živ.
Za oca je verovatno suvišno pitati. Haris ima problema sa pamćenjem, ali nema sa rezonovanjem.

Niko neće da ostane ovde, ljudi hoće u Nemačku.
Zna šta treba da kaže, uzima u odbranu sapatnike, kako izuzetno gostoljubivi žitelji zemalja kroz koje migranti prolaze ne bi pomislili da će baš kod njih da se skrase. Jer Avganistanac je musliman, a musliman je terorista, dakle Avganistanac je terorista, čak i kada od terorista beži. Neki je Beograđanin na Fejsbuku ovih dana opisao kako se hodajući kroz park između autobuske i železničke stanice zbog krvožednih osmeha tamo okupljenih migranata uplašio za mamine đakonije koje je nosio. Nije morao. Da neki vučje gladni Avganistanac, Sirijac, Somalijac otme Srbinu sarmu, to bi završilo u udarnim televizijskim terminima. Ali se ne dešava. O krađi ne razmišlja čak ni otac petoro dece koji se sprema da sa porodicom u pomenutom parku provede rominjajuću noć. Leži na asfaltu, glavom u krilu supruge, koja je najstariju ćerku pokrila nekakvom plahtom. A preko puta, pred hotelom Balkan, sveža grupa nemačkih turista sprema se da sa vodičem pođe ka Knez Mihailovoj. Putnik-turista se brine da li će mu soba biti provetrena, a putnik-migrant da li će mu noć biti vetrovita. Svakom svoje. A kako brinemo o tražiocima azila, objašnjava Lena Petrović, pravni savetnik Beogradskog centra za ljudska prava.



Broj tražilaca azila raste iz godine u godinu, i u 2014. bilo ih je 16.940. Od 2008, kada je Zakon o azilu donet, azil je tražilo 28.285 ljudi. Samo njih dvadeset dvoje ga je i dobilo.
Nije štamparska greška; ovo treba ponoviti:
Od 2008, kada je Zakon o azilu donet, azil je tražilo 28.285 ljudi. Samo njih dvadeset dvoje ga je i dobilo.

Azil je, dakle, dobilo manje od jednog promila ljudi koji su ga tražili. Samo u 2014. godini, molilo je devet hiljada ljudi iz Sirije, tri hiljade iz Avganistana, osamsto iz Eritreje, sedamsto iz Somalije, desetine iz Iraka, Sudana, Palestine, Nigerije, Malija, i ostalih paklenih kotlova planete, a zaštitu je za sedam godina dobilo dvadeset dvoje. Među 28.285 nasumice odabranih Norvežana garantovano bi se našlo više od dvadeset dvoje sa nekakvim argumentima za azil, anarhista, recimo, koje policija maltretira zbog ideoloških uverenja, a mi ih nismo našli više među ljudima koji su bežali od najvećih zala koje Zemlja trenutno nudi. No dobro, imajmo razumevanja za državu, pa recimo da nije negostoljubiva samo zato što je nečovečna, već i zato što je nesposobna.



Pre svega, postupak dobijanja azila veoma je spor. Dešava se da čovek na intervju čeka i godinu dana. Kaže se da je Srbija samo tranzitna zemlja, i to se uzima kao izgovor da se sistem azila ne unapredi. Sve do kraja 2014. nismo ni imali Kancelariju za azil, dakle posebno odeljenje Uprave granične policije, već samo odsek u okviru Odeljenja za strance Uprave granične policije, objašnjava Lena Petrović. Taj je odsek imao čitavih sedam službenika za postupak azila, pa i nije osobito čudo što su za celu 2014. saslušali osamnaestoro tražilaca. I ti su, izgleda, neki srećnici, jer

je u centrima u Sjenici i Tutinu u 2014. bilo smešteno 4.500 ljudi koji nisu ni mogli da zatraže azil kako treba, pošto Kancelarija ta dva centra ne obilazi redovno nema para za put, za prevodioce, za smeštaj.
Iracionalno je da azilantski centri budu bogu iza nogu, to je trošenje novca bez efekta.

Kancelarija za azil trebalo bi da se popuni do brojke od dvadeset devet službenika, za šta se nikako ne može reći da je previše. No sreća je u nesreći da je koordinacija državnih službi izvanredna.



Komesarijat za izbeglice trebalo bi da javlja u kom centru za tražioce azila ima dovoljno mesta. A jednu su avganistansku porodicu iz Beograda uputili u Tutin, iako je mesta bilo i u Krnjači. Ima mesta u centrima, nisu preokupirani

Kada državne institucije tako komuniciraju međusobno, jasno je i kako izgleda njihova komunikacija sa svežim kontingentom jada koji se nađe kraj autobuske stanice u Beogradu.
Ako odu u Savsku, u Odeljenje za strance, izdaje im se potvrda o nameri da traže azil. Sa tom potvrdom mogu da se u naredna 72 sata jave nekom centru za azil ili da pošalju zahtev da im se odobri boravak na privatnoj adresi. Mnogi to ni ne znaju.

Zato policija migrante povremeno skuplja i usmerava ka Savskoj, što kako kažu konobari obližnjeg kafića ružno izgleda. Kao racija. Malo im je, valjda, bilo toga u zemljama porekla.

Čuli smo da ih je policija pokupila nekoliko puta, ne znamo šta su uradili, da li su ih odveli u centre za azil. Srbija ima međunarodnu obavezu da izbeglice ne kažnjava zbog nelegalnog ulaska u zemlju, a kamoli da ih proteruje, a svi ljudi okupljeni oko autobuske stanice, nezavisno od toga da li su dobili potvrdu, de fakto su izbeglice jer dolaze iz Sirije, Avganistana, Somalije, iz zemalja koje izbeglice generišu, i Srbija je obavezna da im u što većoj meri olakša patnju, ako već ne može da im odobri azil.

Kada smo već kod rada, Zakon o zapošljavanju stranaca od 2014. godine omogućuje tražiocima azila da dobiju radnu dozvolu ako za šest meseci ne dobiju prvostepenu odluku. Na stranu pitanje o tome da li je ljudski očekivati da neko šest meseci sedi bespomoćno skrštenih ruku, ta je mogućnost, videli smo, preko potrebna, uzimajući u obzir da postupak traženja azila u Srbiji ima brzinu srpskih vozova. No i taj je zakon u praksi tek uzaludno potrošen papir.



Kako da rade kada ne mogu da nostrifikuju diplome, kada im se ne pomaže da uče jezik? Država u najboljem slučaju toleriše njihov boravak. Nema političke volje da im pomogne.
Sada valjda niko ne sumnja da se ni ono dvadeset dvoje koji su dobili azil nije baš usrećilo.

Ne postoji nikakva sistemska podrška ljudima koji su dobili azil. U Nemačkoj postoji kurs integracije, dobijete stan. Komesarijat treba da predloži plan integracije i da ga Vlada usvoji, a šta se dešava? Imamo Sirijca koji je dobio azil i koji ne može da putuje sa sirijskim pasošem em je istekao, em postoji opasnost da ga po pasošu Sirija pronađe i da ga neko ubije, zbog čega je i pobegao a nemamo mogućnost izdavanja putne isprave za izbeglice. Čoveku je, dakle, ograničena sloboda kretanja. U Banji Koviljači imamo Iračanina koji je dobio azil pre sedam godina i još sedi u centru za azil. Ne može da dobije putnu ispravu, ne može da vidi porodicu, i zato je sa njom izgubio kontakt. Kada smo pokušali da mu pomognemo oko državljanstva, u policijskoj su stanici bili zbunjeni, nisu znali šta da rade sa njim. Ne bi li bilo racionalnije da se tim ljudima omogući ulazak u privredni i kulturni život zemlje?

Institucije će migrante ignorisati dok ne postanu tako masovni da će umirati po ulicama, slika crnom bojom Lena Petrović. I upravo zato što niko normalan ne može da ima poverenja u institucije Srbije ili Makedonije, ili Grčke, svejedno većina migranata odlučuje da granice pređe na zelenoj liniji, nelegalno, i pored zakonske mogućnosti da azil zatraže i na samom graničnom prelazu.

Plaše se da priđu graničarima A i kada uspeju da se probiju, krijumčari im kažu da su u Austriji, pa ih ostave kod Bubanj potoka No svejedno, nevolja je i u tome što Kancelarija za azil automatski odbacuje zahtev ako je tražilac azila stigao iz ,sigurne zemlje. Kažu čoveku ,Prošao si kroz Makedoniju, mogao si da tražiš azil i tamo. Prepuste ga samom sebi, a trebalo bi barem da pozovu Makedoniju i pitaju da li ga prihvata.



Sigurna zemlja Makedonija tako može da nesrećnika vrati sigurnoj zemlji Grčkoj, a Grčka Turskoj, i migrant je opet na startnom polju, kao po kazni u nekoj društvenoj igri. Samo što su u ovoj društvenoj igri na talonu ljudski životi. U Beogradskom centru za ljudska prava znaju šta bi trebalo uraditi da ti životi makar na ulicama Beograda ne budu ugroženi.

Bilo bi dobro kada bi ti ljudi dobili dokumenta na osnovu privremene zaštite, što je moguće u slučajevima masovnih egzodusa, baš onakvih kakve sada imamo iz Sirije. Vlada donese uredbu, i onda svi iz Sirije imaju barem pristup lekarima, nisu pravno nevidljivi Trebalo bi da imamo policijske patrole koje će ljudima čim stignu objašnjavati da imaju mogućnost da traže azil, da mogu da odu u Krnjaču, da ih upute kako da stignu do tamo. Zašto ne bismo otvorili i ,centar za prvu pomoć baš kod autobuske stanice? Ponavljam da svi ljudi koji obitavaju tamo imaju pravo na zaštitu jer su de fakto izbeglice, zaključuje Lena Petrović.
I de fakto je da nas je kolektivno baš briga za to. Zna to i Haris, zato i pita šta će nam njegovo ime. Sigurno mu nećemo pomoći.