Pišem i brišem, a gde su tu deca

Ako učenici svakoga dana u školu nose pet kilograma knjiga a ni u jednoj od njih se ne može naći ilustracija deteta druge boje kože ili onog u invalidskim kolicima, nema sumnje da nam je novi zakon o udžbenicima neophodan. Potreban nam je zbog onoga na čemu insistira Ministarstvo prosvete niže cene, bolji kvalitet i manji broj knjiga u kompletu, ali i zbog sigurnosti roditelja da će njihova deca učiti iz udžbenika koje su nastavnici izabrali zbog sadržaja a ne zbog poklona koji im je uz njih uručio izdavač. A ako bi taj izabrani udžbenik imao upotrebnu vrednost bar još nekoliko godina, a ne u toj jednoj jedinoj sezoni, roditelji bi bar u ekonomskom smislu mogli lakše da dišu. Uostalom da problema i te kako ima, potvrdio je i ministar Srđan Verbić: Bilo je vreme da donesemo novi zakon jer očigledno da propis iz 2009. nije uspeo da reši neke od suštinskih problema - zašto u srednjim stručnim školama uopšte nema udžbenika za poslednjih deset godina, zašto udžbenički komplet košta toliko, da li su svi udžbenici zaista neophodni...

Nesporno je da je novi zakon potreban, baš kao što je nesporno da predlog koji je otišao u skupštinsku proceduru a onda iz nje na volšeban način povučen, nije loš ali da mu je potrebna dorada. Potez Ministarstva je bio nezgrapan, ne baš uobičajen u savremenom parlamentarizmu, ali ne i poguban kako je predstavljano jer odlaganje donošenja zakona nije baš tragedija po 850.000 učenika, kako je predstavljeno jer i da je donet po tako modernoj kratkoj proceduri ne bi se mogao primeniti na ovu školsku godinu. A ako već čekamo narednu, zašto onda ne bi bio još bolji? Međutim, ono što je više nego sporno jeste činjenica da je problem zakona, koji bi morao da se tiče samo i jedino obrazovanja dece, odjednom postao bitan isključivo u kontekstu svađe na relaciji Ministarstvo - izdavači.

Vest koju su preneli gotovo svi mediji glasila je rat na tržištu udžbenika vrednom 80 miliona evra se toliko rasplamsao da su privatni izdavači primorali ministra da povuče zakon iako to niko od nadležnih nije potvrdio. U kontekst odluke je doveden i napad na pomoćnika za visoko obrazovanje Milovana Šuvakova mada zakon o udžbenicima uopšte nije u njegovoj nadležnosti i nejasno je zašto bi baš on bio osoba preko koje bi izdavači poslali poruku. A sam ministar je ostao previše nedorečen u pokušaju da objasni zašto je povukao zakon: tvrdio je da to čini samo da bi ga popravio, ali je u istoj rečenici pomenuo i pritiske i neimenovane lobiste i dao obećanje: Nećemo podleći pritiscima, ne odustajemo od ovog zakona i zakon će biti usvojen do 1. septembra.

Teško je poverovati da u zemlji u kojoj se ljudi otpuštaju, firme gase, zakoni menjanju prema ličnim potrebama (u čast trojice sudija Vrhovnog kasacionog suda je pomerena starosna granica za odlazak u penziju) privatni izdavači imaju toliku moć, naročito ako imamo u vidu da postoji i državni Zavod za udžbenike. Ako je i bilo pritisaka, pre bismo mogli da zamislimo da su dolazili iz vladajuće strukture i da su bili usmereni ka tome da se zakon što pre donese (bombastičan napis o još jednom uspehu vlade), a da je ministar Verbić procenio da zakon jednostavno nije spreman i da ne želi da stane iza njega. Šta god da je istina, nedopustivo je što je u fokus problema stavljeno ono šta žele izdavači a šta je država spremna da im pruži jer bi nekako bilo logično da su i ministarstvo prosvete i izdavači udžbenika tu da bi zadovoljili obrazovne potrebe dece a ne svoje ambicije.

Da bi zakon imao tu svrhu neophodno je nekoliko propisa doraditi i precizirati, a oni se u velikoj meri tiču suzbijanja diskriminacije koja je jedan od najozbiljnijih preduslova ne samo za moralni već i za obrazovni pad kojem prisustvujemo. Iskreno se nadam da je Ministarstvo ozbiljno shvatilo svoju odgovornost u suzbijanju diskriminacije i da će planirane zakonske izmene označiti početak ozbiljnog rada sa decom i mladima jer se svi moramo suočiti sa gorkom i zabrinjavajućom činjenicom da veliki procenat dece i mladih već izražava rasističke i homofobične stavove. To je velika sramota svih nas i nešto nad čime se svi odgovorni držani organi moraju ozbiljno zabrinuti, kaže Nevena Petrušić, bivša poverenica za ravnopravnost.

Ona je od 2011. bezuspešno pokušavala da ubedi Ministarstvo prosvete da preduzme sve neophodne mere kako bi se u nastavne programe na svim nivoima integrisale teme koje kod učenika razvijaju kulturu tolerancije i ravnopravnosti, a iz nastavnih materijala eliminišu sadržaj koji podržavaju stereotipe i predrasude. Recimo, to što od prvog razreda pa nadalje učenici ne mogu da vide porodicu sa samohranim roditeljem, dete druge boje kože osim bele, korisnika invalidskih kolica, majku koja nije kuvarica ili vaspitačica ili oca koji usisava. Ta uzvišena uloga za muškarca je rezervisana čak i za decu ako dečak skače, devojčica mu aplaudira. Deca sa smetnjama u razvoju pominju se samo u kontekstu volonterskog angažovanja u organizacijama koje rade sa ovom društvenom grupom iako je zakonom predviđeno da takva deca budu integrisana u kolektiv, a da im se ponude sadržaji koji će im biti bliski i zanimljivi a ne sadržaji u kojima su nevidljivi. Ili vidljivi, što je još gore jer se, recimo, u udžbeniku Psihologija, namenjenom drugom razredu gimnazije, nalazi sledeća definicija: Od osobe koja je duševno zaostala, od idiota, nije moguće ni u najboljim uslovima stvoriti inteligentnu osobu .

Na pitanje da li će novi zakon te probleme rešiti, Nevena Petrušić kaže: Naše preporuke koje se odnose na diskriminatorne sadržaje nisu sprovođene jer i dalje ima takvih udžbenika, ali novi zakon treba da uspostavi sistem odobravanja koji treba da onemogući štampanje takvih udžbenika. Problem može nastati jer oni koji će odobravati udžbenike mogu biti osobe koje ne prepoznaju diskriminaciju jer su i sami puni predrasuda i stereotipa.

A ko će biti ljudi koji će ocenjivati udžbenike nije sasvim jasno jer pri njihovom izboru novi zakon se sudara sa mišljenjem Agencije za borbu protiv korupcije koja nije zadovoljna ponuđenim rešenjem po tom pitanju, ali ni po nekoliko drugih s obzirom na to da je niz odredaba ostao nedorečen i ostavio prostor u kome postoji rizik od korupcije. Dobra vest je da je Ministarstvo prihvatilo predlog da izdavači više ne mogu da daju donacije školama koje se odluče za njihove udžbenike, a da prilikom izbora nekog udžbenika mora da se da obrazloženje. Loša je to što nisu do kraja prihvaćene sugestije Agencije da se detaljno urede postupci ocenjivanja i ekspertize novih udžbenika jer je osim obaveznog obrazloženja neophodno da se zna ko su lica koja su u ekspertizi učestvovala i da li su u sukobu interesa. Da bi se to ostvarilo, Agencija je preporučila da se uredi postupak odlučivanja o sukobu interesa i da se odredi organ koji će biti nadležan za sprovođenje ovog postupka i vršenje nadzora nad primenom ovih odredaba.

Međutim, Ministarstvo se opredelilo za rešenje da na svom sajtu navede imena svih ovlašćenih lica za ekspertizu udžbenika, ali bez navođenja ko je od njih učestvovao u kojoj komisiji i za koji udžbenik. Pravila na osnovu kojih se određuje da li je neki član komisije povezan sa izdavačem nisu utvrđena, a procena sukoba interesa se obavlja tako što se da izjava tipa nisam u sukobu interesa. U Agenciji tim povodom kažu: Sukob interesa mora precizno da se utvrdi a ne da se bazira na izjavama. Imajući to u vidu, potrebno je jasno precizirati šta je sukob interesa i on se mora odnositi ne samo na lica koja daju stručne ocene u postupku ekspertize, već i u postupku odobravanja udžbenika i postupku odobravanja priručnika i nastavnih materijala, dodatnih nastavnih sredstava, nastavnih pomagala, didaktičkih sredstava i didaktičkih igrovnih sredstava.

Bez obzira na to ko je i pod kakvim uslovima odobrio neki udžbenik, logično bi bilo da se njegov kvalitet proveri u praksi, jer je praćenje kvaliteta udžbenika od izuzetnog značaja za razvoj i funkcionisanje obrazovnog sistema. Zbog toga je Ministarstvo ovom pitanju posvetilo jedan član kojim se predviđa da izdavači imaju obavezu da kroz unutrašnji sistem kontrole prate kvalitet svojih udžbenika, pribavljaju mišljenja korisnika udžbenika i evidenciju o praćenju stavljaju na uvid javnosti. Nedovoljno, tvrde u Agenciji i predlaže da se detaljnije uredi pitanja praćenja kvaliteta udžbenika i njihovog vrednovanja.

Nedovoljno, naravno jer je teško zamisliti izdavača koji sam proverava svoj udžbenik a onda ode u Ministarstvo i kaže ništa ne valja, deca ga mrze, skinite ga sa spiska odobrenih udžbenika. Međutim, ne i nepopravljivo. Aktuelni predlog Zakona o udžbenicima je prvi koji se ozbiljno pozabavio problemima koje su svi prethodni zakoni ignorisali i bila bi velika šteta ne doraditi ga.

Školovanje dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom

Obrazovni geto

Najsporniji deo zakona o udžbenicima, koji nažalost nije predviđen za korekciju, jeste odluka Ministarstva da uvede posebne udžbenike za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Bivša poverenica za ravnopravnost Nevena Petrušić, zaštitnik građana Saša Janković i 35 nevladinih organizacija su naglasili da je postojanje takvih udžbenika u suprotnosti sa odredbom čl. 21 Ustava Republike Srbije koji zabranjuje svaki oblik neposredne i posredne diskriminacije po bilo kom ličnom svojstvu, uključujući i smetnje u razvoju i invaliditet. S druge strane, oni se zalažu za postojanje udžbenika u drugim formatima, kao što su na primer udžbenici štampani na Brajevom pismu, udžbenici u audio-formatu, sa uvećanim slovima i slično, jer se njima uvažavaju specifičnosti određenih učenika. A da bi se na pravi način odgovorilo na obrazovne potrebe dece sa smetnjama u razvoju, po njihovom mišljenju, nisu potrebni posebni udžbenici već izmene i prilagođavanja u skladu sa individualnim potrebama, između ostalog i kroz individualne obrazovne planove, ali i kroz kvalitetnije udžbenike. Recimo, jedan od predloga je da udžbenik sadrži tekst namenjen naprednijim učenicima a da se uokvireno ili na neki drugi način izdvojeno nalaze ključni delovi koji bi bili pristupačni deci sa smetnjama u razvoju.

Uvođenjem posebnih udžbenika za decu sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, stvorila bi se izdvojena grupa dece, i to na osnovu njihovih ličnih svojstava, čime bi se podstakla njihova dalja segregacija i bila onemogućena njihova puna uključenost i ravnopravnost sa ostalom decom u sistemu obrazovanja. S obzirom na to da nije predviđeno generalno menjanje sadržaja i prilagođavanje nastavnog plana i programa za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, nema osnova ni za postojanje posebnih udžbenika za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. U prilog tome govori i činjenica da i među učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom postoje velike individualne razlike, kao što postoje i među decom koja nemaju ovu vrstu smetnji, odnosno invaliditeta, kaže Nevena Petrušić.