Minimalne šanse za maksimalne penzije

Ako do aprila 2018. svaki penzioner u Srbiji u proseku ne dobije bar 3.780 dinara više, i to pod uslovom da evro ne poraste ni za jednu paru, moći će sa žaljenjem da konstatuje da premijer Aleksandar Vučić nije održao reč. Predsednik Vlade, na proslavi desete godišnjice od osnivanja PUPS-a, obećao je penzionerima da će do kraja njegovog mandata imati primanja kakva nikada do sada nisu imali. Ako to zaista i namerava, prosečna penzija mora da bude bar 217 evra, jer je 2008. po srednjem kursu NBS bila 216,8 evra.

Iako je i sam penzioner, profesor ekonomije LJubomir Madžar za NIN kaže da mu ne bi bilo drago da premijer, za razliku od nekih drugih, ispuni baš ovo obećanje.
To bi bio uvod u propast, jer se na taj način rizikuje da penzije padnu na nulu, kao tokom devedesetih. U sadašnjim uslovima povećanje penzija je u stvari način da se sahrani i ono malo što je ostalo od penzijskog sistema. Zato i ne očekujem da će premijer ispuniti ovo obećanje. Uostalom, ovo ne bi bio prvi put da se njegove reči razilaze sa delima, ali će ovakvim obećanjima sigurno pridobiti neke penzionere da na nekim budućim izborima glasaju za njega, ističe Madžar.

Ako do kraja mandata ove vlade evro ojača, a to je sasvim izvesno, i penzije bi u dinarima morale još više da porastu. Pod pretpostavkom da će domaća valuta svake godine gubiti po šest odsto vrednosti, početkom 2018. evro će vredeti 140 dinara. U tom slučaju, da bi premijer održao reč, prosečna penzija bi morala da bude bar 30.380 dinara, ili za 7.662 dinara veća nego što je bila u prva dva meseca ove godine, a kako su merama fiskalne konsolidacije primanja najstarijih zamrznuta, na tom nivou će i ostati bar još neko vreme.

Pošto u Srbiji ima oko 1,8 miliona penzionera, da bi svako od njih dobio po 30 evra više, za to je potrebno da se obezbedi dodatnih 54 miliona evra mesečno. Godišnje, dakle, čak 650 miliona evra. Uz konstataciju da je to dva odsto sadašnjeg bruto domaćeg proizvoda (BDP), profesor Madžar upozorava da bi se u tom slučaju značajno uvećao minus u državnoj kasi. A sve mere fiskalne konsolidacije se valjda i preduzimaju sa ciljem da se smanji deficit budžeta i zaustavi dalji nekontrolisani rast javnog duga.


U tom grmu se i krije drugi zec. Vlada Srbije se trogodišnjim aranžmanom sa Međunarodnim monetarnim fondom obavezala da će pre eventualnog povećanja penzija smanjiti njihov udeo sa sadašnjih 13 na najviše 11 odsto BDP-a. Koliki bi onda morao da bude BDP, da bi zadovoljio i ovaj drugi uslov jednačine?

Trenutno, godišnja primanja svih penzionera su nešto veća od četiri milijarde evra, a posle obećane povišice od 30 evra, za to će biti potrebno skoro 4,7 milijardi evra. E sad, ako Vlada već nije zaboravila obećanje MMF-u morala bi u naredne tri godine da poveća BDP na bar 42,7 milijardi evra! Samo u tom slučaju bi uspela da smanji udeo povećanih penzija na 11 odsto BDP-a. Kvaka je, nažalost, u tome što to jednostavno nije moguće.

U naredne tri godine, čak i ako privredni rast bude duplo veći nego što očekuje najveći optimista, premijer Vučić, može se računati na rast BDP-a u 2015. za dva odsto, naredne godine za šest, a 2017. za sedam odsto. S obzirom na to da je za ovu godinu Ministarstvo finansija procenilo BDP na 33,1 milijardu evra, Srbija bi u idealnom scenariju, u koji niko ne veruje, 2018. dočekala sa BDP-om od 38,3 milijarde evra.

Problem je, međutim, što ni to, zaista radikalno povećanje BDP-a za više od pet milijardi evra za samo tri godine, ne bi stvorilo manevarski prostor da premijer ispuni obećanje penzionerima. Jer, ako bi podigao prosečnu penziju na 217 evra, udeo penzija i u ovako naduvanom BDP-u bio bi veći od 12,2 odsto BDP-a. Ne bi se, dakle, uklopio u okvir dogovoren sa MMF-om. S tim u vezi, Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta, konstatuje da penzije ne mogu da budu visoke a da istovremeno pada njihov udeo u BDP-u.

U drugom, takođe optimističkom scenariju, po kome će Srbija i ove godine imati privredni rast od jedan, a naredne dve godine za po tri odsto, BDP 2017. neće biti veći od 35,5 milijardi evra. U tom slučaju bi se udeo povećanih penzija popeo na 13,2 odsto BDP-a. Dakle, bio bi veći nego na početku fiskalne konsolidacije!

Očito je da obećanja o do sada najvećim penzijama i obaranju njihovog udela na 11 odsto BDP-a nisu usaglašena. To su dva kontradiktorna cilja, koja se istovremeno ne mogu ispuniti, konstatuje profesor Madžar.

Vladimir Vučković za NIN kaže da jedan od ta dva cilja mora da se žrtvuje. Ako se penzije povećaju, to će Srbiju vratiti na stari put, i naglašava da će prva posledica biti visok budžetski deficit, što će posledično povećati opasnost od krize javnog duga.


Da li je iko spreman da prihvati taj rizik zbog povećanja penzija? Tim pre što je i premijer Vučić opravdano kritikovao bivšu vladu Mirka Cvetkovića zbog neodgovornog povećanja penzija, podseća Vučković i apeluje da se odustane od ovakvih ideja, jer je Vlada taman krenula dobrim putem i počela da stvara prostor za ozdravljenje javnih finansija.

I ni po jada što bi se MMF i Fiskalni savet ljutili zbog povećanja penzija. Problem je što tako nešto prosto nije moguće, osim na kratak rok, par meseci. Zato za analitičare povećanje penzija može da znači samo dve stvari. Ili skore parlamentarne izbore ili ubrzano slabljenje domaće valute. Ili i jedno i drugo.

Pre mera fiskalne konsolidacije, udeo penzija u BDP-u bio je veći od 13 odsto i po tome je Srbija bila među rekorderima u Evropi. Penzije, dakle, nisu smanjene samo zbog ušteda, već i da bi se popravila loša struktura javne potrošnje, jer je previše novca odlazilo za plate i penzije, a premalo za investicije, pa i za socijalnu politiku. Zato bi nas eventualno povećanje penzija vratilo na stari put i udaljilo od poželjne putanje, upozorava Vučković.

Realna vrednost prosečne penzije bila je najveća 2008. Na taj način tadašnji premijer Mirko Cvetković platio je cenu koalicije, koju je lider DS-a i predsednik Srbije Boris Tadić ugovorio sa SPS-om i PUPS-om. Kasnije je Cvetković priznao da se lično protivio jednokratnom povećanju penzija za 10 odsto, ali je takva odluka u septembru 2008, ipak, doneta, iako joj se protivila i u to vreme ministarka finansija Diana Dragutinović.

Te godine, u kojoj se ceo svet suočio sa globalnom finansijskom krizom, penzije u Srbiji realno su povećane za čak 14,3 odsto, a 2009. za još 3,3 odsto. Da zlo bude veće te godine Srbija je upala u recesiju, jer je BDP smanjen za 3,1 odsto, skoro isto za koliko su penzije realno povećane!? To je bila prava bomba za sistem, kaže Vladimir Vučković. Između ostalog, delom i zbog te bombe eksplodirao je i javni dug zemlje, koji je za nešto više od šest godina skoro utrostručen, sa 8,8 na 24,2 milijarde evra.

Povećanjem penzija se samo na prvi pogled čini usluga najstarijim sugrađanima, ali ako to dovede do krize javnog duga, visoke inflacije i rasta deviznog kursa, oni će dospeti u još lošiju situaciju nego pre povišice, uveren je Vučković. Baš tako je bilo i nakon poslednjeg velikog povećanja penzija. Rast u dinarima, međutim, brzo je poništen obezvređivanjem domaće valute. Evro je u proseku tokom cele 2007. vredeo nepunih 80 dinara, godinu dana kasnije samo dinar i po više, da bi se onda domaća valuta strmoglavila, pa je prosečna vrednost evra 2009. bila skoro 94 dinara, a 2010. veća od 103 dinara.

Od tada, šest godina zaredom pada i realna vrednost penzija. Ukupno su u tom periodu cene porasle za 23 odsto više od penzija, tako da sada realno vrede za 5,1 odsto manje nego što su bile posle povišica 2008. Istovremeno, prosečne plate sada su, doduše za tek 2,6 odsto, ali ipak veće nego 2008.

Jasno je, dakle, ko je na kraju balade ispao najveći gubitnik. Upravo oni kojima je vlast navodno htela najviše da pomogne! Ko zna, možda bi, poučeni takvim iskustvom, ovoga puta penzioneri na referendumu glasali protiv predloga premijera Vučića, svesni da će svako nerealno povećanje njihovih primanja na ovaj ili onaj način, kroz rast cena ili kursa, biti poništeno. I da će se upravo njima najviše obiti o glavu.

Premijeri i penzioneri

Od 2001. pa sve do 2008. penzije su postepeno gubile trku sa platama. Vlada premijera Zorana Đinđića nasledila je prilično čudan odnos, jer je prosečna penzija bila čak 74 odsto prosečne neto plate. Vojislav Koštunica je postao premijer kada je prosečna penzija bila nešto veća od 60 odsto i za njegovog mandata su prvi put pale ispod 50 odsto prosečne zarade. Onda na scenu stupa koalicija DS-a sa SPS-om i PUPS-om. Već u prvoj godini mandata Mirka Cvetkovića prosečna penzija raste na 56 odsto, a u drugoj na 62 odsto prosečne plate, što je ujedno bio i plafon. Otkako je za premijera najpre izabran Ivica Dačić, a potom Aleksandar Vučić, taj odnos se kreće u veoma uskom intervalu, tako da prosečna penzija nikada nije bila manja od 53 ni veća do 55 odsto prosečne plate.