Hladni topovi i usijane glave

Foto AP

Izgleda da je samo desetak dana bilo potrebno ukrajinskom predsedniku Petru Porošenku da shvati da Parada pobede u Moskvi i nije takav diplomatski fijasko kakvim se u prvi mah činilo. Naime, nemačka kancelarka Angela Merkel jedva je sačekala da odjutri 10. maj kako bi prošetala Kremljom, a samo dva dana kasnije američki državni sekretar DŽon Keri razgovarao je u Sočiju sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i šefom diplomatije Sergejom Lavrovom. Keri je u Vašington - osim uveravanja da je Rusija spremna ne samo na bilateralnu već i međunarodnu saradnju - odneo, kako je javio Tanjug, i poklone ruskog kolege: majicu sa simbolom pobede i dve košare s krompirom i paradajzom. S druge strane, Lavrov je poručio da su razgovori koji su trajali više od četiri sata protekli predivno.

Čitavu stvar dodatno je dramatizovala Kerijeva pomoćnica Viktorija Nuland koja je odmah nakon posete Kijevu odjurila za Moskvu. Ozbiljnim posmatračima nije promakao ni spisak sagovornika koje je Nuland sama birala. Ona, naime, nije razgovarala samo s predsednikom Porošenkom i premijerom Arsenijem Jacenjukom, već i s liderom Opozicionog bloka Sergejom Levočkinom, kremaljskim petokolonašem i vođom neodrađenih regionalaca, kako tamošnja štampa naziva nekadašnjeg šefa administracije bivšeg predsednika Viktora Janukoviča. Pažljivo iščitavanje ove agende uspaničilo je ukrajinske vlasti. Ne bez razloga, jer američka bezbednosna kompanija Stratfor procenjuje da je poseta Nulandove Moskvi najnoviji indikator da se položaj Vašingtona o pitanju Ukrajine i njegove uloge u budućnosti ove države menja. Istovremeno, ako je verovati pisanju NJujork tajmsa, Jacenjukov kabinet je od dolaska na vlast proneverio više od 320 miliona dolara. Ovako poređani fakti čine sasvim opravdanim strah vlasti u Kijevu da će izvisiti kod svojih sponzora.

Razume se da je još rano govoriti o bilo kakvom otopljavanju odnosa, pre svega između Moskve i Vašingtona; teško je čak reći da su SAD i Rusija istrošili sve destruktivne potencijale koje Ukrajina pruža kao tlo za testiranje novog geostrateškog poretka, ali ne može se odreći da je Porošenko pravilno osetio da s one strane Atlantika možda stiže drugačija klima.

Ukrajinski predsednik je reagovao intervjuom Bi-Bi-Siju u kome je objasnio da se Rusija priprema za pravu ofanzivu. Mogu li da budem otvoren? Ovo nije borba sa separatistima koje pomaže Rusija, ovo je pravi rat s Rusijom. Činjenica da smo zarobili dvojicu pripadnika regularne ruske vojske je snažan dokaz toga, poručio je Porošenko. Gomilanje ukrajinskih trupa u demilitarizovanoj zoni trebalo je da osnaži Porošenkove dramatične izjave. S druge strane, budimo pošteni, neće biti ni da je Moskva imuna na slične aktivnosti i da je Porošenkov stav sasvim u domenu iracionalnog. Štaviše, koliko god Moskva uporno demantovala prisustvo regularnih trupa i teškog naoružanja na teritoriji Ukrajine, u tako nešto više iskreno ne veruju ni oni koji su ovu propagandnu laž kreirali po zamračenim horizontima Putinovog kabineta. Ubrzo je, međutim, pravi cilj ovakvog Porošenkovog istupa otkrio sekretar ukrajinskog saveta za nacionalnu bezbednost Aleksandar Turčinov, koji je nekoliko dana kasnije izjavio da je Ukrajina spremna da na njenoj teritoriji budu razmeštene komponente sistema protivraketne odbrane NATO kako bi se predupredio eventualni napad Rusije. Bio je to očajnički poziv zapadnim saveznicima da okončaju agoniju koja je eskalacijom sukoba na istoku zemlje Ukrajinu pretvorila mnogo više u nedefinisani provizorijum, nego u zaokruženu državu.

Sve što se dešava ne liči na pozitivna kretanja. Ukrajina je u teškoj situaciji, Kijev nikako ne može da prihvati ono što se događa u Donbasu. Očigledno je potrebna reorganizacija na novim osnovama. Tu pre svega mislim na decentralizaciju i to ne samo Donbasa, već čitave zemlje, uz pravo Ukrajine da bira sopstveni put. Ovako, kada se poređaju svi elementi ostaje utisak da nisu zauzeti jasni stavovi oko ključnih problema i tu ne pomaže ni sporazum iz Minska, kaže za NIN Dušan Lazić, nekadašnji ambasador Srbije u Ukrajini.

A kada smo već kod sporazuma iz Minska, jasno je da on u osnovi ima nekoliko ozbiljnih manjkavosti koje ga čine klimavom konstrukcijom. Najpre, u njegovom kreiranju nisu učestvovali Amerikanci, jedan od dva ključna igrača u Ukrajini. Naprosto, svaka racionalna politika kalkuliše posledicama, a one za Vašington bar u ovom konfliktu nisu prevelike. Na ovom mestu je potrebno prisetiti se predviđanja senatora DŽona Mekejna koji je tek nekoliko sati nakon potpisivanja sporazuma rekao da dogovor neće preživeti ni sedam dana. A Mekejn vrlo dobro zna da iza neverovanja u dogovor sledi nasilje.

Još jedan nedostatak drugog sporazuma iz Minska je da gotovo niko ne može da uoči ozbiljnu razliku u odnosu na onaj prvi koji je propao. U tom kontekstu, Putinov potpis na sporazum unapred predodređen na neuspeh može se tumačiti kao blefersko šibicarenje koje bi trebalo da ga predstavi kao čoveka kompromisa, uz punu svest da ono što je propalo prvi put nikako ne može dati rezultat u svojoj reprizi. Sve bi se na kraju svelo na gomilu navodno dobrih namera potpisnika i još jedan grandiozan promašaj. Stičem utisak da su velike sile stvari dovele do tačke pucanja. Jednostavno, niko nije mogao sebi da dozvoli da se kreira slika u kojoj bi jedna strana izgledala poraženo. Sada je situacija znatno drugačija. Među liderima je došlo do otrežnjenja, cev topa se malo spustila i ohladila, i to donekle daje nadu, ističe Lazić.

A ono što je moglo da proizvede ovakvu promenu jeste svest da su Moskva, Berlin i Vašington jedni drugima neophodni kao saradnici. Rusiji je ceh sankcija koje trpi odavno postao previsok; Nemačkoj zbog nasušne potrebe da ekonomski sarađuje s Rusijom i narastajuće svesti da između ekonomske i vojne moći ne stoji uvek znak jednakosti; SAD zbog sve komplikovanije situacije na Bliskom istoku. Najpre zbog teritorijalne epidemije Islamske države, situacije u Siriji gde bi jedan od potencijalnih izlaza mogla da bude saradnja upravo sa Rusijom, te sve očiglednijeg okretanja Turske ka Moskvi. U tom smislu, planiranje alternativnog gasovoda koji bi bio zamena za Južni tok na Vašington izgleda deluje otrežnjujuće.

Ostaje, međutim, činjenica da je NATO, uprkos dogovoru, u svom širenju stigao u zadnje dvorište Rusije i to je ono što iritira Moskvu. Opet, odgovor Kremlja koji je najpre anektirao Krim, a zatim i grubo osporio suverenoj državi pravo na sopstveni put ne deluje kao ideal međunarodnog prava. Naizgled nepremostive pozicije mogle bi za neko vreme biti stavljene na stranu zbog narastajućih tenzija na drugim krajevima planete. Dugoročno gledano, kao kompromisno rešenje koje bi moglo zadovoljiti i jedne i druge je formula Ukrajina u Evropskoj uniji, ali van NATO.

A ako se to ne dogodi na nekoj budućoj mirovnoj konferenciji, o rešenju ukrajinske krize mogle bi da divane samo dve strane - Rusi i Amerikanci. Problem je što tada na stolu neće biti deoba samo Ukrajine, već čerečenje mnogo šireg prostora, uključujući i ovdašnji. Ali to je račun koji bi Evropi mogao da bude ispostavljen zbog pristajanja na ulogu vojne i političke marionete. Izuzev kada reši da svoje frustracije istrese na Balkanu.