Čehovljeve dileme

Predstava Providenca otvara nacionalnu selekciju ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, a već je laureat glavne nagrade na IX međunarodnom festivalu mediteranskog teatra Purgatorije. Ovaj neobičan projekat uzima za svoju osnovu slavno Čehovljevo delo i stavlja ga u sasvim novi kontekst, u Boku Kotorsku pred sam Drugi svetski rat. Iznenađujuće je (ili možda i ne) kako je ta vremensko prostorna transpozicija sprovedena sa lakoćom i neosetno. Čehovljev svet se jednostavno pretopio u bokeljski ne gubeći naizgled ništa od svoje suštine, naprotiv. Ali upravo ta lakoća nas tera da razmislimo koliko je ovde reč o univerzalnosti jednog dela, a koliko je reč o svojevrsnom manirizmu, vešto i detaljno sprovedenom nizu tematskih i dramaturških postulata, kojima samo treba novo okruženje, nov milje da bi ponovo profunkcionisali. Jer, gledano površno za eksperiment ovog tipa najopasniji je taj efekat već viđenog, koji ovde maltene postaje bukvalan. Mogli bismo apriori reći da je potpuno svejedno da li se priča odvija u Rusiji, Srbiji, Irskoj ili Japanu, svuda postoji provincija i svuda postoje ljudi koji se u njoj guše i voleli bi da se iz nje iščupaju, te se, ako nastavimo u tom pravcu, da primetiti da likovi u takvim dramama, nekako ma gde da su, razmišljaju i delaju baš kao kod Čehova.

Nešto što je bilo revolucionarno, novo i otrežnjujuće, postalo je tek pozorišna konvencija, maltene podžanr, gde je sve već unapred poznato i dato. Sa druge strane, ako pažljivije pogledate, ono što Koprivičine intervencije zaista čini autohtonim i umetnički relevantnim, jeste pitanje mentaliteta. Možda su depresivni lekari postojali i u Rusiji i u tadašnjoj Jugoslaviji, možda su razmišljali i govorili slično, ili čak isto, ali razlika u njihovom pristupu životu ovde ipak postoji, i tu je suština. Koprivica je obojio likove nekom blagom, suncem prožetom i lepotom oplemenjenom mediteranskom melanholijom, ruski fatalističke duboke patnje i dileme Čehovljevih likova ovde su ublažene i tanano modifikovane, te kao da iza svega stoji ideja da i depresija umnogome zavisi od tog šta vidite kada otvorite prozor.

U elegantnoj i svedenoj režiji Egona Savina upravo je taj momenat istaknut u prvi plan. U jednostavnoj, a opet značenjski izuzetno funkcionalnoj scenografiji koja ritmuje i samu igru glumaca, sve se odvija ispred čas širom otvorenih, čas čvrsto zatvorenih prozorskih žaluzina. Jarko svetlo se probija razbijajući senke, u čijoj zaštitničkoj polutami naši likovi pokušavaju da svedu svoje egzistencije i da pronađu smisao svojih života. Tu i tamo zvuk aviona ih podseti da se istorija ubrzano sprema da prekine tu monotoniju i konačno okonča epohu. Predstava ima spor, lepo izbalansiran ritam koji dozvoljava glumcima da postepeno i sa puno sitnih detalja grade svoje likove, uspešno balansirajući između patetike i humora, tragičnog zamaha i naturalističkih detalja. Među njima posebno se ističe Vojin Ćetković koji svojom staloženom, zrelom kreacijom, bez suvišnih egzibicija, delikatno ironično donosi svog Doktora Astića, čoveka koji ništa ne želi, nikog ne voli i ničemu se ne nada. Interesantna, mudro koncipirana predstava, idealna za otvaranje našeg najvećeg pozorišnog festivala.