Društvo loših menadžera

Turbulencije kojima smo bili izloženi 80 godina prelamale su se preko svih društvenih slojeva, a naročito su na udaru bili privredni rukovodioci. Od „tvrdog“ državnog socijalizma, kada je direktore postavljala Partija, preko „mekog“ samoupravnog socijalizma, do inflatornog i tranzicionog haosa devedesetih, uvek su bili između čekića (politike) i nakovnja (tržišta). U svakoj od ovih etapa bilo je uspešnih direktora, koji su svoju moć crpeli direktno od političke garniture na vlasti ili od ostvarenih rezultata merenih rastom dohotka i investicija. Nasuprot njima, u okviru istog socio-političkog algoritma, impozantan broj direktora imao je katastrofalne rezultate. Te neuspešne, ali „podobne“ održavale su veze sa političkom nomenklaturom. Bez obzira na krupne promene i danas raspodelu privredne i društvene moći bitno predodređuje država. Ako pogledamo redosled najuspešnijih preduzeća, vidimo da svaka politička garnitura ima svoje favorite i da se personalni sastav privredne elite menja. Mnogi sa liste menadžera godine sele se često u crne hronike, pa i na optuženičke klupe. Profilisanje privredne elite primerene otvorenoj tržišnoj privredi je još uvek u toku. U privredi sa dominantnim učešćem javnog sektora i velikim redistributivnim zahvatima države, politika značajno preferira lojalnost na štetu kompetencije. Od brojnih vrlina koje karakterišu uspešne menadžere, sadržanih u malom broju relevantnih istraživanja, navešćemo samo najmarkantnije bez kojih je duga poslovna karijera skoro nemoguća. Svaki od uspešnih menadžera imao je izraženi personalitet, pristojno formalno obrazovanje, opštu kulturu i najčešće visoko specijalizovana znanja (posebno su opasne sveznajuće neznalice). Zahvaljujući kompetenciji skoro svi su primenjivali programske, organizacione i finansijske inovacije. Bili su skloni timskom radu i neupitno lojalni preduzeću (pravi menadžer „otima“ za kompaniju, a ne od nje). Suština dobrog menadžera je da izgradi sistem stimulativne raspodele dohotka na akumulaciju (investicije) i tekuću potrošnju (plate i bonuse). U svim fazama uspešni menadžeri su pre svega brinuli o rastu preduzeća. U eri „tvrdog“ socijalizma usmeravali su akumulaciju države u sopstvena preduzeća. U samoupravljanju, koje je doživelo krah jer nije konstituisalo racionalan sistem akumulacije, bili su brana eskalaciji plata naspram akumulacije, pa su i u to vreme, zahvaljujući ličnim autoritetima direktora, pojedina preduzeća beležila ekspanziju. Sve vreme, od 1945. do 2015, uspešni direktori su pokazivali ono što se danas naziva društvena odgovornost i briga za zaposlene u širem smislu reči. Menadžerska elita se kreira u sistemu vrednosti koji preovlađuje u društvu. Eksplozija škola za menadžment svega i svačega nije doprinela privrednom rastu. Prave svetske poslovne imperije stvorene su na temelju novog, pre svega tehničkog znanja i radikalnog povećanja produktivnosti. Menadžeri opšte prakse, mahom u tranzicionim zemljama, izvor bogatstva tražili su u preraspodeli postojećeg, a ne stvaranju novog. Nažalost, naš sistem ne pogoduje akumulaciji i razvoju već trošenju i preraspodeli. Stalno se priča da treba privući tuđu akumulaciju, a sopstvena se nemilice troši na luksuz i prebacuje u inostranstvo. Kupuju se jahte i finansiraju starlete, a traže se subvencionisani krediti. Taj pogrešni metabolizam traje u celom posleratnom razdoblju. Setimo se samo najizrazitijih primera. „Zelenim planom“ omogućena sredstva za razvoj poljoprivrede trošena su za kupovanje „stojadina“ i vikendica. Zajam za preporod Srbije velikim delom završio je u privatnim džepovima kroz hiperinflaciju. Umesto u mali biznis „start ap“ krediti su se koristili i za letovanja u Grčkoj. Besomučno davanje podsticaja za novo zapošljavanje prethodno otpuštenih radnika često je vodilo novim stečajevima. Suština tranzicije je u promeni ukupnog sistema, jer dosadašnji neprekidno urušava supstancu, koja se sanira rastom javnog duga. Svaki narod ima vlast i menadžere kakve zaslužuje. Menadžeri čiji kvalitet potvrđuje vreme su izuzetak, a ne pravilo.