Vlastimir Đuza Stojiljković

Foto Petar Marković

Kada magarac neće da krene, u kraju odakle je Vlastimir Stojiljković, viče se đus, đus! Da bi mu se zbog nečega osvetio, Vlastimirov stariji brat ga je prozvao Đuza. I tako je ostalo. Nadimak je potom uzeo kao umetničko ime i više ga niko nikada nije zvao Vlastimir. Bio je samo Đuza.

Kako gimnazijalac, pomagao je da se zida Kruševačko pozorište koje je osnovano 1. maja 1946. Voleo je literaturu, hteo je da studira jezike ili književnost. Međutim, jednog dana u školu je ušao tip u kožnom kaputu i zapovedio: Iz ove generacije potrebno nam je 20 inženjera! I tako je Đuza upisao Rudarsko-geološki fakultet, dao prvu godinu, ali dalje nije išlo. Rediteljka Soja Jovanović ga je spremala za prijemni na Akademiji i prošao je. Kada je 1950. počeo da igra u Beogradskom dramskom pozorištu, nova teatarska kuća na Crvenom krstu postojala je tek tri godine. Igrala se tadašnja savremena američka drama, što je Đuzu posebno radovalo. Otišao je potom u Atelje 212, opet se vratio u BDP, pa ponovo u Atelje da bi se tu i penzionisao.

Nije prestajao da igra. Na filmu i televiziji sakupio je blizu 200 uloga, u pozorištu još toliko. Bog mu je dao talenat i da peva, ali je to najmanje voleo. Tvrdio je da nemože da upamti tekst pesme, što je teško poverovati ako je onolike uloge znao napamet. Mogli ste da ga molite koliko god hoćete da vam dočara samo nekoliko taktova onog čuvenog šlagera Devojko mala, iz još čuvenijeg filma LJubav i moda, uzalud vam trud. Nije voleo javni nastup, ma koliko to delovalo apsurdno, budući mu je posao bio sazdan od svakovečernjeg prikazivanja publici. Voleo je da bude na sceni, da igra, ali to je baš bio beg od stvarnosti. Bežao je od svakodnevne banalnosti i zato je prihvatao brojne uloge, jer je to značilo da će nešto raditi, razmišljati o nečem drugom. I učiti od kolega, kako mi je često govorio. To mu je bilo dragoceno. Na moju primedbu da mladi glumci misle kako su na ogromnom dobitku kada igraju sa njim, umeo je da uzvrati: Što, jel misle da će nešto od mene da nauče?!

To je bio njegov smisao za samoironiju. Najviše sam volela njegovo opuštanje posle predstave, kada je voleo da popije viski i bio raspoložen za priču. I uvek bih u takvim prilikama čula od njega neku suptilnu i tananu, a tako jednostavnu misao. Nije voleo da priča o minulim vremenima, najmanje je voleo da govori o onome po čemu ga je najšira publika najviše prepoznavala o Rođi iz serije Pozorište u kući. Smatrao je da takvi likovi koji uđu u narod njemu više ne pripadaju. Prihvatao je da pričamo o ulozi dečaka iz predstave Otac na službenom putu Olivera Frljića, o komadu Elijahova stolica koji je baš voleo, davno smo rastakali predstavu Marija Stjuart u kojoj su mu partnerke bile Svetlana Bojković i Dara DŽokić, a koju je režirao LJubomir Muci Draškić. Gledala sam je nekoliko puta i svaki put sam imala nešto da ga pitam, baš kao i posle Legije časti, priče o Milunki Savić.
Dobio je Đuza mnoga priznanja, od Oktobarskog i Sterijinog, do Dobričinog prstena, ali valjda ga niko nije tako nagradio kao kolege koje su ga jednostavno volele bez ostatka.