Debeo konopac za iglene uši

Foto EU

Red ljubavi, red tuge, red ljutnje - nizao je srpski premijer kao da je noć pred obračun sa biračima na jednoj dramatičnoj konfereciji za novinare čitao Šekspira. Tako mnogo političkih tema na agendi odjednom verni su tumači shvatili kao pritisak na Srbiju, ali ne da popusti u finišu primene Briselskog sporazuma, što će se u noći kad ovaj tekst odlazi u štampu dogoditi, nego, eto tako, da se Srbija još malo disciplinuje. Čak je i podizanje Orbanove žice na granici sa Srbijom poslužilo za idealnu tipizaciju spoljnog neprijatelja, kome ćemo odgovoriti dostojanstveno. Istina je da Evropska unija nemari ni za sporedne članice, a kamoli ne-članice i da izvesno ne bi slegla ramenima da je inicijativa bila obrnuta, ali šta, za nas iznutra, znači niz civilizacijskih tekovina - Rezolucija o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN i privođenje Nasera Orića u Švajcarskoj i Ramuša Haradinaja u Sloveniji - na koji se nadovezao ovaj retrogradan i neevropski potez? Da li se iza pretpostavljenog pritiska kriju novi zahtevi za otvaranje famoznog prvog poglavlja u pregovorima sa EU, poput aktivnog učešća Srbije u konačnom rešavanju problema nefukcionalnosti Bosne i Hercegovine? Ili je zahtev isti - funkcionalnost Kosova - a samo rok pri kraju?

U teškoj situaciji, u kojoj se možda i slučajno našao, a možda i zato što međunarodni činioci uvek jače pritiskaju one koji su najjače već pritisnuti njihovim zahtevima, Aleksandar Vučić iskoristio je model preživljavanja kroz iglene uši. Model kratkog daha. Vučić, koji se ne dodvorava strancima, odlučio je da od Rusije neće tražiti da uloži veto na rezoluciju, niti će preduzeti diplomatske korake da se rezolucija izmeni, iako se Vlada s njom ne slaže. Potresno je premijer čitao lekcije Oriću za zločine, a u stvari je hapšenje po srpskoj poternici doživeo kao nameštaljku, pa najodgovorniji za zločine nad Srbima u okolini Srebrenice možda i neće biti izručen Srbiji. Vučić će ići u Srebrenicu na obeležavanje 20 godina od zločina nad muslimanima, ali možda i neće ako ga ne žele. Na hapšenje drugog zločinca, Haradinaja, kome je ubrzo vraćen pasoš, nije se mnogo osvrtao, jer se za razliku od Slovenije ne meša u rad pravosuđa, čime je potkrepio obrazloženje lidera Alijanse za budućnost Kosova, koji je kazao da Srbija nema nikakve veze s njegovim hapšenjem (iako je reč o srpskoj poternici) nego da je posredi pritisak na Prištinu. I tako redom. Pa, i pored svega pobrojanog, upozorenje da predstoje teške odluke i poziv na nacionalno jedinstvo ostali su bez argumentacije, nedorečeni i bez zadovoljavajućeg odgovora na pitanje: čemu, kad su odluke, eto, bezbolno donete, toliko zbijanje redova nacije?

Poziv na nacionalno jedinstvo je alibi za Vučića i pokušaj da se podeli odgovornost za gorke pilule i žabe koje treba da proguta, a koje su pred njim, što zbog sopstvene krivice što zbog politike u koju se makar formalno kune, kaže Đorđe Vukadinović, politički analitičar i glavni urednik Nove srpske političke misli.

NJegova pozicija je komplikovana bez obzira na gotovo apsolutnu moć i medijsku kontrolu kojom raspolaže i zato je on, ne ulazeći u to da li postoje obećanja, u procepu između nabusite retorike koja služi da mobiliše njegovo biračko telo i mogućnosti da bude maksimalno kooperativan sa Angleom Merkel i Žan-Klodom Junkerom, koji mu uskoro dolaze. NJegove konferencije za novinare konfuzne su i protivrečne. Delom i zbog toga što su one namenjene različitoj publici. Zbog birača on viče i ljuti se da bi lako prihvatili da će on ići u Srebrenicu i da neće podneti zahtev za veto na Rezoluciju o Srebrenici, a da hapšenja shvate kao šansu da se zadovolje, iako je odmah praktično najavio da će Haradinaj biti pušten. U svim tim tačkama on je, zapravo, izneverio svoje radikalsko biračko telo. NJima je, dakle, namenjena forma, a stranim partnerima sadržina tih poruka.

Vukadinović misli da je takva pozicija teško održiva na dugi rok. To je karikaturalno oživljavanje logike i propagandne matrice iz devedesetih, iako je sada politika koja se navodno napada, sasvim suprotna. Sve što se dogodi tumači se kao deo zavere. A na prvi pogled, pa i na drugi pogled privođenje dvojice optuženika nema razloga da se shvati kao pritisak, nego kao zadovoljavanje naših zahteva. Iz čega sledi da se Vučić ne raduje što nam se izlazi u susret. Da pritiska na Srbiju ima, nesporno je. Ali, ako tu ima bilo kakvog plana, a siguran sam da događaji nisu tako povezani, onda je reč o tome da se izvedemo na čistac da li stojimo iza tih poternica ili od njih odustajemo.

Direktorka Centra za spoljnu politiku Aleksandra Joksimović drugačije tumači premijerov poziv na nacionalno jedinstvo. Pred Vladom se nalaze teške odluke. Bez pune implementacije Briselskog sporazuma, neće biti pomaka u integracijama, pa sam poziv na jedinstvo doživela kao poziv da se potezi Vlade shvate kao neophodnost.

Joksimovićeva kaže da bi teško mogla da se napravi takva koordinacija događaja, ali se svakako veliki broj događaja tempira pred početak leta. Jedina nit koju vidim u svim tim događajima je briselski dijalog, zapravo, otvaranje prvog poglavlja, što bi bio prodor kojim bi se relaksirali odnosi. Najveći značaj imaju rešavanja otvorenih pitanja između Beograda i Prištine. Brisel od kada je preuzeo odgovornost za region nikako ne uspeva da pokaže rezultate, što se naročito komplikuje sa izbijanjem ukrajinske krize, koja je dovela u pitanje i bezbednost regiona. S druge strane, godišnjica Srebrenice svake godine izazove političke turbulencije. I bez obzira na pravni aspekt koji je doživeo zadovoljenje suđenjima u Hagu, ona se prebacuje na teren političkog.

Delimično, Vučić je i sam potkrepio sumnje da su mu događaji, neki od njih odavno planirani (Ivica Dačić kazao je da je Srbija na osnovu kriptozaštićene komunikacije znala za britanski predlog rezolucije već pola godine) poslužili da poglede skrenu sa dogovora 23. juna - kada se sa Prištinom mora postići makar jedan od nekoliko dogovora koje Brisel očekuje odmah - a od kojih je rekao da zavisi ekonomski prosperitet zemlje. Temama na stolu - telekomunikacije, Gazivode, Zajednica srpskih opština, Park mira - dve delegacije imaju suštinski suprotne pristupe, pa bi svaki kompromis mogao da deluje kao poraz državnosti, za Srbiju ili poraz projekta nezavisnosti, za Kosovo. Kakav god dogovor bio, obe strane će, kao i do sada, pokušati da ga predstave sopstvenim uspehom. Vučiću je to i do sada uspevalo, a naročitu efikasnost dobiće spin ako dogovor s Prištinom bude nagrađen otvaranjem prvog poglavlja, do kraja godine, kako je to najavio austrijski ministar spoljnih poslova. Bila bi to valjana kompenzacija čak i velikih frustracija, kakvo je, na primer, odustajanje od izvršnih nadležnosti Zajednice srpskih opština.

Ne mislim da je neko na Zapadu pravio scenario za ovaj sled događaja zbog dogovora s Prištinom. Srpsko javno mnjenje je prilično ravnodušno i pasivno gledalo, a još pasivnije pratilo procese u vezi sa Kosovom. Ali Vučić neće moći da računa na istu ravnodušnost kada na red dođe Republika Srpska, kaže Vukadinović.

Dok organizaocioni odbor za obeležavanje 20-godišnjice zločina u Srebrenici najavljuje da će sve planirane aktivnosti biti odložene, ako Orić do 30. juna ne bude na slobodi, Milorad Dodik zvanično od Rusije zahteva veto na rezoluciju u SB, u kojoj se ne pominju srpske žrtve. Zajedno, lideri u BiH demonstriraju kolike su šanse za pomirenje unutar te države. Kao uostalom i jedna slika iz života koja je poslednjih dana osvajala internet, kao zaboravljeni ideal suživota. Na fotografiji, region su dirnuli maturanti iz Drvara koji zagrljeni drže srpsku i hrvatsku zastavu, ali nikoga nije dirnulo to što niko od njih ne nosi bosansku. U ovoj godini zato EU se ne podseća samo na veliki zločin nego i na najveći spoljnopolitički neuspeh ključnih članica Unije, koji se ni dve decenije kasnije ne održava bez patrona iz Brisela, a na koji Srbija može imati uticaja.

Rezolucija o Srebrenici otvara prostor za ozbiljan udar na Republiku Srpsku, nema sumnje, i konačno za to da se ona učini genocidnom tvorevinom, zatvorivši mogućnost da se to pitanje dalje problematizuje, objašnjava Vukadinović. Zahtevi od Vučića da utiče i pritiska RS, zapravo Milorada Dodika, pojačaće se, a on nije zauzeo jasan i čvrst stav po tom pitanju, niti je formalno zatražio veto na rezoluciju. Jasniji stav je izbegao da ne bi provocirao Zapad.


Foto Đorđe Kojadinović, Emil Čonkić

Joksimovićeva je stanovišta da je Briselski sporazum pitanje svih pitanja i da nema govora o uslovljavanju bosanskim entitetom. Ukoliko se pronađe rešenje za probleme, koji su na stolu još od prve međuvladine konferencije, a podsećam vas da je i tada bilo onih koji su smatrali da je uopšte ne treba održati dok se problemi ne reše, poseta Angele Merkel će biti uspešna, kakva je i planirana. EU snosi veliku odgovornost za region. Dešavanja u Makedoniji su, recimo, direktno uzrokovana dugotrajnom stagnacijom u procesu integracija. Takva situacija ne bi bila moguća ako bi se ubrzale integracije, ali nažalost, u EU, najpre zbog ekonomske krize, nisu spremni na takav iskorak.

Kada je Brisel optužio za nove uslove, Ivica Dačić je rekao samo ono što je postalo očigledno još od kada je Kosovo od odvojenog procesa postalo praizvor svih procesa između Srbije i Evropske unije. S tog puta nema povratka, niti je moguće ne ispunjavati uslove, čak i kada eufemizmi, kojim se evropska birokratija uporno služi da ne upotrebi termin uslov, izgube svaki smisao i kada se bez mnogo razmišljanja mogu brzo dešifrovati. Tako će u untervjuu Novostima potpredsednik Vlade Belgije Didije Rejnders kazati da je neophodno pripremiti nastavak integracija do trenutka kada će Unija biti spremna da nastavi proširenje. Evo kako tu pripremu vidi belgijski zvaničnik: Moja iskrena želja je da se ostvari napredak na putu ka EU. S jedne strane imamo značajnu blokadu u Makedoniji, ali, s druge, napredak Crne Gore u odnosu sa NATO, kazao je Rejnders, ali u daljem tekstu nije objasnio od kad je članstvo u NATO merilo napretka u evrointegracijama. Za Srbiju biće to naredna šansa za nacionalno jedinstvo.

Ima tumačenja po kojima su dva hapšenja, dve rezolucije (usvajanje još jedne o Srebrenici je moguće u Evropskom parlamentu) test za političare regiona na kome bi oni trebalo da dokažu čvrstu evropsku opredeljenost i raskid sa prošlošću. Ako je i tako, bez sumnje, Vučić je jedan od retkih koji ga je položio. Doduše, živce je izgubio njegov potpredsednik kada je od Rusa čuo da je u izgradnji gasovoda Unija imala nameru da zaobiđe Srbiju, ali to je već bočna priča, koja nema veze sa tim što je Vučić pozvao narod na strpljenje i trpeljivost.

Tom se pozivu nije odazvala masa koja je stihijski, ali baš kad treba da posluži jedinstvu, formirana zbog pobede mlade fudbalske selekcije na Svetskom prvenstvu. Ona je, Vučiću na štetu, predvođena reprezentativcima pevala deseterce iz kosovskog ciklusa nošena nabojem trijumfa jedne male nacije i bez svesti, kao uostalom i dobar deo Vučićevih birača, o tome da Evropa i Kosovo ne idu zajedno. Čak ni kroz iglene uši.