Mnogo Lazara umesto Lazara

Foto Arhiva Vreme/Draško Gagović

Reč Vidovdan nesumnjivo spada u korpus skupljih srpskih reči. Ova je, međutim, toliko skupa da se u nacionalnom podsvesnom razvio refleks da na pomen tog praznika kolena gotovo sama klecaju. Prvosrbijancima od ponosa, drugosrbijancima od besa, a svima od nemoći pred vazda nepredvidljivom sutrašnjicom. Tako će biti i ovog 28. juna. Primera radi, Vojislav Šešelj je krajem maja upozorio kako će albanski teroristi, strateški raspoređeni po Srbiji, baš tada krenuti u seriju napada. Petnaestak dana kasnije, predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti Momir Stojanović je izneo slična saznanja. Davne 1389. Turci, danas Albanci, sutra ko zna ko istorijski se lomovi smenjuju; neprijatelji i dežurni krivci takođe. Međutim, Vidovdan je punih šest vekova, još od Kosovskog boja koji se, doduše, odigrao 15. juna, a datumska razmimoilaženja posledica su potonjih kalendarskih glavno obeležje kako duhovne vertikale tako i istorijske horizontale srpskog naroda.

Za zvanični praznik je proglašen na 500. godišnjicu Kosovskog boja, kada je prećutno prihvaćen i kao večiti dan srpske istorije, dan podložan svakojakom vrednovanju, do danas ispunjen porazima koji se broje u pobede, pobedama koje su gore od Pirovih, savezima s dušmanima, rastancima s braćom... našlo se vremena i za izručenja i ubijanja političara, pa i ne treba da čudi što je Vidovdan prešao put od dana nakon kojeg smo izgubili klice aristokratije i pali u pola milenijuma dugo ropstvo (iako je, saglasni su istoričari, Marička bitka 1371. bila daleko pogubnija) do sitnog novca za dnevnopolitička potkusurivanja u poslednjih dvadesetak godina.

Iako među različitim događajima koji su se desili na Vidovdan nema pravog poređenja, simbolika `nacionalno konstitutivnog datuma` menja svoje značenje: od stožerne predstave o nebeskoj zaštiti porobljenog naroda, preko kulturne i ideološke spone Srba razdvojenih u više država, do simbolike otpora koju poprima u moderno doba. Za posmatranje fenomena rečit je izbor `zapadnih saveznika` da svojim petooktobarskim saborcima 2001. nalože izručenje Miloševića, koji je i sam Vidovdan populistički iskoristio, na simboličan datum, koji nosi posebnu težinu i posebna značenja: bio je to dodatni način da se Srbima poruči gde im je mesto u ovom deljenju karata, predočava za NIN Smilja Marjanović Dušanić, redovni profesor srednjovekovne istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Prema njenim rečima, kosovski zavet je kao nacionalno-mitološka sublimacija jedne od značajnijih bitaka evropskog srednjovekovlja odigrao i ključnu ulogu u očuvanju nacionalnog jedinstva, pa čak poslužio i kao zamajac u oslobodilačkim ratovima u 19. i na početku 20. veka. Naročito važnu ulogu imao je motiv vođe-spasitelja, oličen u svetom knezu Lazaru, dodaje naša sagovornica.

NJegova herojska smrt u borbi otačestva protiv nevernika ima središnje mesto, jer se ispostavlja kao svedočanstvo svesne žrtve i suštinskog prihvatanja stradanja kao vida iskupljenja čitavog naroda. Istorijska realnost je podređena jednom višem planu sveti knez sa svojim nebeskim saborcima, hrišćanskim mučenicima, valja da pritekne svom rodu u pomoć, kaže ona.

Mnogi su vladari u skorijoj istoriji hteli da budu Lazar umesto Lazara Milošević, na primer, pa i Vuk Drašković u izvesnoj meri a rezultati pozivanja na carstvo nebesko namesto ovog opipljivog vele da bi bolje bilo da za svoj rod nisu ni prstom mrdnuli.

Ova istorijski gledano progresivna dimenzija vidovdanske mitologeme se pred prvim značajnim udarom našla 28. juna 1881, kada su Kneževina Srbija i Austrougarska potpisale Tajnu konvenciju, kojom smo se obavezali na učtivu poslušnost. Vidovdan, dakle, ne proizvodi samo mitove, već i lekcije svega tri godine nakon što je Srbija konačno uspela da na Berlinskom kongresu izdejstvuje nezavisnost, postalo je jasno da o suštinskoj nezavisnosti malih, ipak, odlučuju veliki. Prestolonaslednik Franc Ferdinand se takođe verovatno vodio rezonovanjem jačega kada je baš na Vidovdan 1914. posetio Sarajevo kako bi nadgledao vojne vežbe. Gavrilo Princip je, s druge strane, nadgledao njega. Jedan hitac je bio dovoljan da pruži povod za ono što ćemo kasnije nazvati Prvi svetski rat, ali i da za narednih stotinu godina oko iste revolucionarne figure nenadano ujedini i levičare i desničare, i Jugoslovene i Srbe, kako po rođenju, tako i po ubeđenju. Vidovdan od Sarajevskog atentata više ne označava samo ideal svesne žrtve zarad kolektivnog iskupljenja, već postaje i dan borbe ovdašnjih Davida protiv stranih Golijata. Revizije kojima se krivica za Veliki rat pripisuje isključivo Principu samo pojačavaju ovaj prkos, bio on utemeljen ili ne. Marjanović Dušanić slične palimpseste pronalazi i u domaćoj javnosti.

Jedna nacionalna mitologija može biti u većoj ili manjoj meri saglasna s neospornim istorijskim činjenicama i ona nije samo zabluda koju razvejava naučni pristup prošlosti. Ovakav pristup `antinacionalne retorike` na kraju često oživljava sličnu retoriku s obrnutim vrednosnim predznakom. Umesto da se borba protiv `nacionalnih mitova` završi prihvatanjem tolerantnijih pogleda i univerzalno shvaćenih vrednosti, najopipljiviji ishod često je učvršćivanje uverenja o ugroženosti nacije, o njenoj okruženosti neprijateljima, o istorijskom usudu koji je nepravedno čini žrtvom. Od toga do ideje da je žrtvi sve dozvoljeno samo je jedan korak, tvrdi ona.


Foto AP

Aleksandar I Karađorđević je Vidovdanskim ustavom 1921. Kraljevinu SHS pretvorio u unitarnu državu, baštinika integralnog jugoslovenstva prema kojem su Jugosloveni zapravo troplemen narod. Već je proces usvajanja ustava mogao da najavi kakvim će gibanjima biti ispunjen ovdašnji 20. vek, jer je i pored ranijih planova o njegovom donošenju naposletku s velikom mukom izglasan. Nacionalistička trvenja su se posledično intenzivirala, kako zbog nesprovodljivosti ustava u praksi, tako i zbog samovolje Aleksandrove, kažu, neobično izražene čak i za monarha.

Da li smo o ovom Vidovdanu mogli da pričamo kao o početku neostvarene južnoslovenske epohe, da su okolnosti bile drugačije? Možda, ali će ovako ostati upamćen kao početak jugoslovenskog eksperimenta na čiju će se konačnu, jednoglasnu procenu po svoj prilici još dugo čekati.

Slučaj je drugačiji s Vidovdanom 1948. Ni najveći jugoskeptici ne mogu da ospore da je Titovo ne Staljinu, jedno od najglasnijih u međunarodnoj politici 20. veka, istorijska pobeda daleko većih razmera od onih koje bi se po tadašnjem uticaju mogle pripisati Jugoslaviji. Uspevši da izbegne naizgled neminovno utapanje u Istočni blok i izolacionizam, SFRJ se dugoročno prema svetu postavila kao zanimljivi izdanak iz nezanimljive, čak i sumorne porodice, koji je razmicao gvozdenu zavesu i družio se s drugima.

Ironija je sudbine što se i veliki deo unutrašnjopolitičkih problema ispoljio baš na Vidovdan, ovaj put 1989. Nakon što je značajno smanjio autonomiju Vojvodine i Kosova, i nakon što je tamošnje partijske poslenike zamenio svojim poslušnicima, Slobodan Milošević je, hoteći da iskoristi davnašnju snagu kosovskog mita, održao govor na Gazimestanu kojem je, prema različitim procenama, prisustvovalo od 300.000 do dva miliona ljudi. Nada u nacionalni preporod zajamčen mitologizovanom istorijom nije karakteristična samo za Srbiju, naravno, ali je u kontekstu balkanskog gustiša iznedrila ne novog Lazara, čak ni snažnu Srbiju, već mnoštvo manje uzvišenih žrtava. Miloševićev govor se tek stidljivo ticao pitanja budućnosti Jugoslavije i naroda i narodnosti, a socijalističku retoriku, koliko god krutu i u to vreme istrošenu, zamenila je umereno nacionalistička i iznimno populistička. Danas se najbolje pamti njegova opaska kako smo opet pred bitkama i u bitkama koje nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene. Ovu sentencu su ostale republike u federaciji, koja je naveliko pucala po šavovima, protumačile kao izraz srpskih pretenzija na tuđe teritorije, što je umnogome i uvelo u krvavi raspad domovine, takođe rođene u ognju.

Činjenica da su već na sledeći Vidovdan, 1990. Srbi izgubili status konstitutivnog naroda u Hrvatskoj danas jednako indikativno odzvanja kao i izručenje Miloševića Međunarodnom sudu u Hagu Vidovdana 2001. Tom je izručenju, međutim, prethodilo savezništvo groteskno koliko bi samo u ovdašnjem postsocijalističkom vakuumu moglo da se rodi ono koje je pod nazivom DEPOS 28. juna 1992. održalo osmodnevni Vidovdanski sabor ispred Narodne skupštine, dva meseca nakon što je na izborima osvojilo 50 mandata u parlamentu. Desetinama, nekada i stotinama hiljada okupljenih su se obraćale ličnosti toliko raznorodne da ih se ne bi moglo na istom mestu zateći ni na kakvoj Bošovoj slici: patrijarh Pavle, Dragan Đilas, Vladeta Janković, Vojislav Koštunica, glumac Miloš Žutić, Matija Bećković, profesor Nikola Milošević, a kolovođa je bio Vuk Drašković. Neverovatno zvuči da je svega godinu dana kasnije u ovo društvo stupio i GSS Vesne Pešić. Dominantna monarhistička ikonografija iz današnje perspektive može delovati kičasto (i jeste bila takva, obeležena slikama kneza Lazara, Karađorđa, dinastijskom heraldikom, podizanjem tri prsta i uzvikivanjem čuvenog svi) ali je jednako začuđujuće što je većina demonstranata uistinu verovala da će prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević biti kadar da bude uspešniji knez Lazar od Slobodana Miloševića, kome baš i nije išlo. Već 2011. je na Gazimestanu doživeo salve uvreda, valjda jer je govor čitao na skrnavom srpskom, ali je ipak pravilno izrazio besnu ogorčenost uzviknuvši: Imajte poštovanje! Hm, za to je potrebno i više od elementarnog poznavanja jezika, pa čak i od dobrog pedigrea...

Kult spasitelja trenutno je oličen u Aleksandru Vučiću. Niko ne reče da spasenje ovoliko bije po ušima, da ovoliko steže kaiš, da se ovoliko odgađa iz godine u godinu, ali, hej, ako smo mogli da čekamo šest vekova, daj da sačekamo još tu siću. Možda nešto bude drugačije.