Priznanje za žicu

Neće biti tako daleko dan kada će Viktor Orban primiti neku značajno priznanje u Srbiji. Orden od predsednika, članstvo u SANU, status počasnog građanina Beograda na vodi, pa i doček na Balkonu, što da ne. Šta god dobio, zaslužio je. Ali ne zbog toga što je on premijer mađarske vlade, te ako ga posmatramo kroz prizmu političkog jedinstva – nama svima veliki prijatelj. Svoje hipotetičko priznanje ovaj veliki čovek zaslužiće jer je nevidljivo učinio vidljivim. A to, priznaćemo, nije mala stvar. Podsetimo se fakata: od početka ove godine u Mađarsku je ušlo 50.000 migranata. Došli su iz Srbije, pre toga su bili u Makedoniji, odakle su stigli iz Grčke, a prethodno prolazeći preko Turske i Irana. Geometri koji budu razmeravali kuda preko Balkana treba da ide „Turski tok“, dakle, neće imati baš puno posla. Cevi treba da se polože tamo gde su tragovi stopala onih nesrećnika koji nisu imali sreće ili mogućnosti da svoj tragični put prelaze drugačije no peške. Elem, imajući u vidu trendove u ovoj mešavini trafiking biznisa i tragedije, a što u prevodu znači da će unosnih izbeglica biti još onoliko, gos’in Orban je osmislio da 175 kilometara granice između Mađarske i Srbije ukrasi bodljikavom žicom visine 4,5 metara. To je, ako kome iz komšijskih statističarskih redova bude bio potreban i ovaj podatak, jednako visini 2,62 prosečna sirijska muškarca. Te je pitanje za mađarsku nauku da li je ograda i dovoljno visoka, jer trećina izbeglica ipak ima geometrijskih šansi za prolazak. Teorija je idiotska, naravno, ali idiotski je i povod, pa se to poništava. Bilo kako bilo, naš veliki prijatelj je osmislio način kako da jednim bodljikavim građevinskim poduhvatom smiri povećanu želju za vlašću svojih desnih političkih konkurenata (pitanje otkud to da desnije uopšte postoji je velika ideološka misterija). Nadalje, mađarski premijer je golemom logorskom ogradom predupredio mogućnost da se ovaj problem godinama vuče po šalterima briselske administracije, te da Mađarska bude prinuđena da osnuje Damaskabulvaroš, prvu stalnu sirijsko-avganistansku naseobinu na teritoriji Evrope. I na kraju, a što je najvažnije i šta nam je danas tema, Viktor Orban je, kako stvari stoje, fizički ozvaničio stav Evropske unije prema Srbiji i preostalom evropski neintegrisanom delu Balkana. Žicom, koju do sad nismo videli. Ali nekako imamo utisak da je već bila tu. Pa se i ne iznenađujemo, sad kad postoji mogućnost da ćemo je konačno ugledati. U prilično vulgarnoj nameri da žrtve nedotupavnih ideja o rešavanju odnosa velikih sila na trećim teritorijama spreči u balkanskom prolazu iz EU u EU, mađarski premijer je slučajno rešio minimum šesnaestogodišnju enigmu: šta to sprečava integraciju ovog dela Evrope u preostali deo Evrope? Žica, ona bodljikava. Zakamuflirana, doduše, u gomili zahteva, uslova i ultimatuma; ili saveta, putokaza i smernica, ali svejedno – žica je žica. Verbalno iskazana što izražavanjem zabrinutosti što ohrabrivanjem, finim diplomatskim nitima satkana nevidljiva ograda odvajala je mršave i očerupane balkanske kokoške od ostale bolje izgledajuće evropske peradi. A jaja ni sa jedne strane, samo da se razumemo. Viktor Orban je, dakle, zaslužio Priznanje Za Žicu. Četvrt veka posle uklanjanja Berlinskog zida, možda će nići Mađarski zid. A kada bude nikao, biće to fizički otelotvoreni proces evrointegracija, makar kako se taj proces vidi sa ove strane. Biće to bodljikavi odgovor na pitanje: „Otkud evroskepticizam?“ Biće to podsticaj za kojekog ambicioznog političko-diplomatskog aparatčika, domaćeg ili stranog, da se u tih 175 kilometara nađe, da izvinete, i njegov pokoji santimetar. Pa nije li Orban zaslužio, a jeste svakako, da ga za sve ovo dostojno nagradimo i potom vratimo u spokoj i mir – od nas, Sirijaca i Avganistanaca ograđene Evrope. Iza žice, konačno i neopozivo vidljive.